Њима се најпре јавио Христос након што је устао из смрти, оне су прве од њега чуле: Радујте се! и тако постале први сведоци Васкрсења. О женама којима смо започели нашу беседу, у Јеванђељу се говори веома мало, али у свему што је речено открива се оно што смо ми скоро па сасвим заборавили. Због чега су оне ишле за Христом? Оне су служиле Христу, и њихов унутарњи свет разоткрива нам се пре свега као свет љубави, као мир непрестано јачајуће личне верности, личног учешћа.
Ми све време говоримо о „правима”, све време желимо да себе и друге потчинимо некаквом спољашњем „систему”, већ смо скоро па неспособни за лични сусрет, за чудо оне огњене љубави чији је главни смисао и главна радост давање себе, жртва, служење. Те жене су биле несебичне, ништа нису очекивале, ништа нису хтеле од Христа заузврат за своје служење и љубав. Ученици су га питали за првенство, Јуда је од њега очекивао да спасе отаџбину, други су долазили ради исцељења, чуда, помоћи. Али ове жене заиста излазе из сенке и набрајају се поименце тек онога тренутка када не остаје ништа осим тела Човека којег су волели и Који је умро у страшним мукама и самоћи. Оне нису очекивале ништа, а најмање Васкрсење, победу, тријумф. Тек једноставна човечанска љубав, једноставна човечанска верност довела их је рано ујутро на гроб. И читав смисао јеванђелске приче о том јутру састоји се у томе да су њихова љубав и верност постале извор нечувене радости, нечувене среће. Радујте се! (Мт. 28, 9) – рекао им је Христос. И као што су у Њему самоме љубављу побеђени распад и смрт, тако је и у њима, у тим женама, љубав постала сведок тријумфа живота.
И ево, после толико векова слушамо у васкршње дане ову причу, и одлази, развејава се заглушујућа бука оног спољашњег у коме живимо. Победе, достигнућа, успеси – шта значе они у поређењу са овом причом, са овим сунцем обасјаним сусретом љубави? Има ли на свету веће радости, веће среће од доживљене у том тренутку када су оне, уздигавши свој горки поглед, угледале светлост и зачуле глас, са којим је у њих ушла та радост првог Васкрса? Где још тражити већу срећу, већу радост, већи смисао? Упорно нам понављају приче о некаквој магловитој будућности, када ће коначно наступити свеопшта и неизоставна срећа, заснована на материјалној бази. Али, ето, у животу је нешто више спољашњих достигнућа, још мање је остало оног унутарњег, међутим ње нема па нема, те среће, а свет постаје све сивљи, тугаљивији и страшнији. Али све што се догодило тада, тога јутра, може се догодити и нама. Довољно је само открити у себи свет љубави, бриге, служења, преданости. Довољно је само открити у себе жудњу за сусретом са оним главним, да би нам истог тренутка дошло то Радујте се! и да нам се поново открије свет немогућих могућности, среће истинске и неуништиве.
протопрезвитер Александар Шмеман
