*****

“Крајњи исход живота по Богу сада је са Христом скривен у Богу и није још у потпуности откривен. Када пак буде потпуно откривен, ми ћемо се уподобити Њему и постати наследници Божији и санаследници Христови, задобивши она вечна и непропадљива блага које ни око не виде, ни ухо не чу, ни у срце човеку не дођоше, будући да она далеко превазилазе и вид и слух и мисли. За оне пак који живе по телу угодности не само да су пропадљиве и привремене, него су у тој мери безначајне и ништавне да се пореде са неким рошчићима и са храном за свиње”.

Из беседе о свечасном Христовом Претечи и Крститељу Јовану.

*****

“Ако за доброчинства Божија немамо чиме другим да узвратимо осим да поново призовемо Бога, чиме ћемо онда надокнадити када сагрешимо у односу на Њега и постанемо криви пред Њим?”

Из беседе о томе да је непрекидно обраћање Богу путем непрекидне молитве и псалмопојања темељ и залог сваког добра и удаљавање и избављење од сваког зла и сваке тешкоће.

*****

Свако је време погодно да се постави темељ спасоносном начину живота. Да би указао на то, велики Павле је рекао: “Већ је час да устанемо од сна, јер нам је сада спасење ближе него када поверовасмо. Одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се у оружје светлости, да ходимо поштено као по дану” (Рим. 13, 11 – 13)

Из беседе на Рождество Пренепорочне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије.

*****

Преступање заповести Божје, дакле, постаје узрок сваке смрти и душе и тела: и оне смрти која припада садашњем веку и оне која припада оним бесконачним мукама. А права смрт јесте када се душа распреже од божанске благодати, а спрежеса грехом.

Из посланице пречасној монахињи Ксенији

*****

Протојереј ставрфорор др Радомир В. Поповић

Свети Григорије Палама се празнује у православној Цркви 27/14. новембра, али је овом великом светитељу Цркве Христове посвећена и друга недеља Васкршњег поста.

Био је Митрополит солунски и истакнути православни богослов и заступник исихазма. Рођен је у Цариграду у познатој породици пореклом из Анатолије у Малој Азији. Око 1318. године, са своја два брата Григорије је дошао на Свету Гору. За свештеника је рукоположен у Солуну 1326., а затим као отшелник живи у околини Верије у Тесалији, да би се поново вратио на Свету Гору 1331, а већ 1337. године долази у богословски сукоб са Варлаамом Калабријским, схоластичарем са Запада и номиналистом. Спор је настао око питања могућности виђења таворске светлости, што су Варлаам и Григорије Акиндин и њихове присталице оспоравали сматрајући да је Бог несазнатљив.

Они су још оштро оспоравали созерцатељну праксу исихаста (тиховатеља) и могућност виђена нестворених божанских енергија. Григорије Палама је између 1338. и 1341. године написао три Тријаде у одбрану светих исихаста. Светогорски монаси су имали свој свештени сабор 1340-1341. године и издали су Светогорски томос у коме су одлучно бранили своје православно-хришћанске ставове. Цариградски сабор у храму Свете Софије 1341. стао је на страну Григорија Паламе и светогорских исихаста, а Варлаама и његове присталице сабор је осудио као јеретике. Варлаам је после осуде отишао на Запад коме је духовно и припадао. Његову осуду су потврдили и потоњи сабори у Цариграду 1347, 1351, 1352 и 1368. године. Григорије Палама је изабран за солунског архиепископа 1347. године, али је ступио на дужност, због ондашњих политичких прилика, тек 1350. године. На путу од Солуна до Цариграда 1354. заробили су га Турци, али су га из ропства откупили и ослободили Срби. Умро је 1359. године, а за светитеља је проглашен 1368. од стране цариградског патријарха Филотеја, који му је написао житије.

Богословље Св. Григорија Паламе је библијски утемељено и говори о човеку као духовно-физичком бићу. Исихастичким (тиховатељским) духовним методом и опитом кроз усавршавање могуће је да човек својим физичким очима види нестворену, вечну божанску светлост и енергију. Григорије Палама и исихасти јасно разликују божанску суштину која је несазнатљива и божанску енергију која је људима приступачна. Свети Григорије Палама се празнује у православној Цркви 14. новембра, а посвећена му је и друга недеља Васкршњег поста.

Варлаам и схоластичари су се држали рационализма у философији и богословљу. Држали су да је познање Бога само мисаоно, док суштинско познање Бога није могуће спољашњим чулима. Насупрот овоме, Црква, позивајући се на ауторитет Предања и Свете Оце, одбацује такво схватање. Варлаам је, додуше, дуго времена боравио на Истоку, на Светој Гори – средишту монаштва и аутентичне хришћанске духовности. Варлааму је сметао начин живота и подвиг монаха и хришћана уопште, који је тада био непознат на Западу, односно, већ у то време био изгубљен. Западни монаси су углавном живели у свету и за свет. Варлааму је посебно засметало духовно искуство монаха-исихаста који су показивали да је могуће опитно искуство божанске енергије и светлости. Варлаам их је због тога називао обмањивачима, масалијанима и пупкогледцима (омфалопсихити). Говорио је још да је таворска светлост створена и пропадљива. Атонски монаси су оваквим нападима били веома узнемирени и обратили су се Григорију Палами који је одмах почео да пише против Варлаама. Варлаам, опет, пише своје дело, Против масалијана . Григорије Палама је имао подршку цариградског патријарха Филотеја, царице Ане, затим царева Јована Палеолога и Јована Кантакузина. Исихасти са Григоријем Паламом на челу, у тим спорењима су тврдили да таворска светлост коју су апостоли видели приликом Христовог преображења, иако није сама суштина Божја, али је неразлучно савечна божанској суштини и она је природно својство и енергија Божанства. Та светлост није суштина Божја, већ енергија, благодат и слава која се даје светима из суштине Божје.

У Синодику који се чита у Недељу православља унета је анатема онима који божанску светлост сматрају за Божју суштину. Анатема је и онима који мисле да Бог нема физичку енергију, већ само суштину, и да нема разлике између суштине и енергије. Анатема је и онима који мисле да је енергија створена и да је Божанство сложено зато што се разликује суштина и енергија.

Текст преузет из књиге: Протојереј ставрофор др Радомир В. Поповић, ПОЈМОВНИК ЦРКВЕНЕ ИСТОРИЈЕ, Висока школа – Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, Београд 2014, 94.

*****

Јеромонах Онуфрије

Реч о Светом Григорију Палами

Манастир Есфигмен се налази на свега четрдесетак минута хода од манастира Хиландара. У њему су се некада подвизавали велики светитељи попут Светог Антонија Печерског, оснивача руског монаштва, затим Светог Агатанела, и , свакако највећег међу њима, Светог Григорија Паламе чији се помен на данашњи дан слави.

Како на Светој Гори трпеза обично бива одмах после богослужења, то кувари одређена јела припремају док служба траје. Зато постоје железна била, или мала звона, којима црквењак у одређеним моментима позива оне који су на послушању да се врате на богослужење како би чули речи Еванђеља, или да присуствују деветој песми јутрења и слично. Предање каже да је Свети Григорије Палама у једном периоду свог монашког живота обављао и послушање кувара у манастиру. Будући да је био и ђакон, учествовао је и у самом богослужењу као служашчи, па је морао често да иде из цркве у кухињу и назад. Завидна братија је искористила тренутак док је светитељ био у цркви и склонили су све варјаче из кухиње. Када је Григорије дошао да обиђе јело, приметио је да је неко додатно наложио ватру. Бојећи се да јело не загори хтео је да га промеша, али није имао чиме. У том тренутку без размишљања је загрнуо рукав и гурнуо шаку у узаврели котао да промеша јело. Видевши његову љубав према братији и ревности ка послушању, Бог га је оставио неповређеним, а завидну братију постиђеном. Злобници су се покајали и затражили опроштај од свог сабрата, који је и добио надимак Палама, од старе грчке речи палами (παλαμη) - шака.

*****

ОДЕЉАК ИЗ ДОКТОРАТА МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА (РАДОВИЋА)

1. Св. Григорије Палама нама се данас показује духов¬но сроднији неголи људима из његовог времена. Његова лич¬ност и његово дело сведоче, да “време отаца” није завршено са Св. Јованом Дамаскином, него да спада у “време” Цр¬кве. Живећи у кризним временима, он, кроз своје дело, тумачи и резимира целокупно богословље о Светој Тројици, било преникејско, било посленикејско.

Оци Цркве признају пре сабора у Никеји, на основи икономијског (=домостројитељног) јављања Бога, да је Бог Тро¬јица. Извесна нејасност, у разликовању Божије икономије (=домостроја стварања и спасења) и вечног начина Божијег посто¬јања, означава тај предтеолошки период, и има у себи опас¬ност субординације (=потчињења) Сина и Светога Духа (Оцу). Борба никеанска и слéдеће теологије била је усмерена у прав¬цу “самоипостасности” и “једносуштности” лицâ Свете Тро¬јице. Ова потоња теологија довела је до јасног разликовања између теологије и икономије.

Напори да се спречи подређивање Сина и Светога Духа, као обичних силâ или створењâ Оца, настављени су кроз христологију Четвртог и поготово Шестог васељенског сабора. Шести васељенски сабор формулише: да Син има природну и божанску вољу и енергију. Овде се разликује бо¬жанска природа и Божија воља, које разликовање показује не само ширину христолошке догме, него и повезивање појма вечне енергије као дeлања Божијег и саме творевине у времену, којом се стваралаштво Божије воље пројављује.

Означавање воље као природне особине разумне природе, и одбрана те истине од стране Св. Максима (Исповедника) и Шестог васељенског сабора било би неразумљиво, да је код Бога – или човека – све природа (тј. да нема ништа друго осим просте “природе”). Питање природе било је решено на Четвртом васељенском сабору, те би Шести сабор био су¬вишан. Ова христологија (саборâ) има у себи могућност да¬љег развијања теологије о Светој Тројици. Плодови те хри¬стологије су се показали поготово од 9. века, и даље око Fili¬oque и разликовања између теологије и икономије.

Тријадолошки резултат те христологије је развијање учења о природним особинама Свете Тројице, везано за Њихово јављање и пројављивање, и везано такође за могућност учешћа (=причастија, заједничарења) створењâ у Богу. Св. Палама овде заузима важно место у даљем византијском богословљу. Разлика између “суштине” и “енергије”, као главна тема његових теолошких дела, може се посматрати само у тријадолошком и христолошком оквиру.

Из анализе (у овом раду) показује се да је сукоб између Паламе и његових противника заснован на различитој антропологији и различитом схватању односа између Бога и света. Та разлика има дубоку позадину. Она почиње и завршава се око централних тријадолошких и христолошких питања. То показује значај Паламине тријадологије за правилно разумевање његове теологије, и самог “исихастичког спора”, као и његових узрока и последица.

Овај (докторски) рад је покушај анализе паламитске тријадологије. У првом поглављу се обрађује Паламина теорија познања, у другом његово учење о тројичном Богу, и у трећем његово богословље о “сједињењу” и “разликовању” у Тројици. Посебна пажња посвећена је Паламиној критици Filioque, која је неодвојива од учења о јединственом дејству (=енергији) Свете Тројице. Због тога се овде изучавају “извори” Паламине теологије и теологије његових противника. Посебно се истиче актуелност ове прве за наше доба.

Извор: https://teologija.net/tajna-svete-trojice-po-sv-grigoriju-palami/

*****

Благоје Пантелић

ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА И СРБИ

У Србији четрнаестога столећа постојали су сви предуслови за превођење списа богослова какав је био Григорије Палама. Тада је црквени живот у Србији био обликован утицајима који су долазили са исихастима преплављене Свете Горе. Иначе, и пре четрнестога века значајнији српски књижевници и богослови били су происихастички оријентисани.

Почетком седамдесетих година прошлога века, када је истраживање православне исихастичке баштине било у експанзији, истакнути византолог сер Димитрије Оболенски (исхитрено) је изнео тезу да је аскетска мистика коју је покренуо византијски исихазам друге половине четрнаестога века “веома површно” продрла у српске земље. Поменути став се повремено појављивао, и то као по правилу, код идеолошки острашћених (анти-исихастичких) научника. Међутим, он је, на основу темељнијих истраживања српске археографске грађе (посебно од стране В. Мошина, Д. Богдановића и М. Лазића), демантован и констатовано је да је теза о површном продирању исихазма у српске земље четрнаестога века изнесена без дубљих и свестранијих егзактних увида у постојеће српске историјске изворе. Са друге стране, и код научника који су имали трезвенији став према исихастичкој традицији и ангажовано је истраживали, неретко се дешавало да се интензивни и комплексни однос Св. Григорија Паламе и Срба игнорисао. Покушаћемо у овом кратком есеју да укажемо на значајне сегмента те, за обе стране (и Паламу и Србе), судбоносно важне везе.

Однос најзначајнијег позновизантијског богослова Св. Григорија Паламе и Срба се може посматрати на два нивоа. Први се односи на директни (лични) однос Паламе и ондашњих Срба, a други се тиче утицаја Паламиног богословља на рану српску теолошку мисао (пре свега, преко превода његових списа), одн. формативног утацаја на средњовековни српски верски идентитет.

ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА И ЦАР ДУШАН

Колико нам је познато, Срби су најмање два пута помогли Палами у моментима када је бивао најугроженији. Први пут, за време жестоких исихастичких спорова, српски монаси из Манастира Хиландара стали су на страну тиховатеља које је предводио Палама, и тада је хиландарски игуман потписао познати Светогорски томос. Други пут су га трговци из околине Дубровника откупили од Агарјана и тако спасили ропства. Упркос несумњивој важности тих догађаја, најзанимљивији сусрет Паламе са једним Србином догодио се у зиму 1347/48. године. Највећи богослов и највећи владар онога доба у исто време бивају “прогоњени”, први од својих непријатеља – антиисихаста, а други од куге, и спас налазе на истом месту – Светој Гори.

Душан, од скора владар “Срба и Грка”, искористио је присуство значајног јерарха византијске цркве, који је био у незавидном положају (није могао да буде на својој катедри у Солуну), сусрео се с њим и понудио му прелазак у своје царство. Палама је одбио ту Душанову понуду. Касније ће прихватити да у његово име преговара, није нам ближе познато о чему, са цариградским двором. Резултат тог посланства нам, такође, није познат.

До нас је дошла и једна интересантна легенда о сусрету Паламе и Душана. Приликом разговора цар Душан је подсетио солунског епископа да га Грци не желе, и пошто не може да се врати на своју катедру, понудио му је да дође у Србију, где ће добити све могуће животне погодности (цркве, градове…). Св. Григорије, као доследни исихастички подвижник, пошто је пажљиво саслушао све понуде, одговорио је: “Ми немамо потребе ни за политичком влашћу, ни за областима, ни за приходима, ни за зарадом, ни за великим благом”. А затим је свој став илустровао тако што је човека упоредио са сунђером који тек једну чашу воде може да упије. Показавши руком на Егејско море, које је запљускивало снегом покривени Атос, Палама је упитао Душана да ли би сунђер бачен у море могао у себе да прими сву воду његову? – Не, не би могао, одговорио је сâм Палама. И додао, упио би само чашу, а осталог се не би ни дотакао. Након тога, Душану је све било јасно.

ПАЛАМА У СРПСКОЈ СРЕДЊОВЕКОВНОЈ ПРЕВОДНОЈ И ОРГИНАЛНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

У Србији четрнаестога столећа постојали су сви предуслови за превођење списа богослова какав је био Григорије Палама. Тада је црквени живот у Србији био обликован утицајима који су долазили са исихастима преплављене Свете Горе. Иначе, и пре четрнестога века значајнији српски књижевници и богослови били су происихастички оријентисани. Догађаји који су преломно утицала на то да српска православна духовност тада, али и у наредним вековима, буде по преимућству исихастичка јесу, пре свега, црквена и литерарна делатност Данила II која је утрла пут исихазму паламитског типа, а потом и превод дела Дионисија Ареопагита који је приредио инок Исаија (1371).

Најстарији српски превод неког Паламиног дела, колико нам је данас познато, датира из осамдесетих година четрнаестога века и налази се у једном зборнику који се чува у Манастиру Високи Дечани (ради се о чувеном рукопису “Дечани” бр. 88), а који садржи антилатинске богословске текстове. Први текст у зборнику је Паламин и насловљен је: “Слово прво против Латина како од Оца исходи Дух Свети”, као што се може претпоставити, ради се о делу које припада чувеним Паламиним “Аподиктичким словима” (састављеним око 1336. године). Српски превод преноси Паламину аргументацију против латинског учења о filioque, и православни став о исхођењу Духа од Оца. Поред наведеног “Слова”, рукопис садржи још један превод његовог дела које је насловљено “Против Латина”, а које, такође, припада “Аподиктичким словима”. Српски преводилац је, то је несумњиво, био изузетно богословски образован, а уз то, имао је и свест о значају црквених полемика које су се водиле у његово доба у Византији и неопходности да и српска црквена јавност буде упућена у њих. Као што ће се показати, управо јасно изграђен антилатински став, у земљи која се налазила “између Истока и Запада”, определиће историјску судбину српског народа у будућим вековима, и обезбедити то да и у току вековног ропства он сачува свој духовни интегритет. Важно је додати да су поред антилатинских списа, у средњовековној Србији били активно превођени и Паламини подвижнички текстови, и они ће пресудно утицати на неговање исихастичке духовности у Српској Цркви, слободно можемо рећи, и до наших дана.

Сада не можемо подробно да набрајамо све познате средњовековне преводе Паламиних дела, само бисмо напоменули да постоје индиције да у корпусу српских превода имамо и текстове који нису сачувани у грчком оргиналу. Но, о томе ће ипак последњу реч дати истраживачи Паламине писане заоставштине.

ЕПИЛОГ

И однос Паламе и Срба, поред још мноштва доказа разних врста, јасно упућује на то да је наведени став Оболенског погрешан. Подробније истраживање свих аспеката византијско-српских односа говоре “да је средњовековна Србија једина словенска земља која је стварно усвојила учење исихаста, и то не само као догмат наметнут од стране црквене власти, већ као теолошки систем који је проткан истанчаним богословским и философским појмовима” (А.-Е. Тахиаос). Можда најбољи показатељ првржености ондашњих Срба исихазму и конкретно Палами јесте чињеница да је он у српским земљама био поштован као светитељ и пре званичног уписа у диптихе светих (1368).

На крају бисмо додали да су Срби и у модерном добу међу првима почели да се баве стваралаштвом Св. Паламе. Између два светска рата, претежно на Западу, почињу да се реализују значајна истраживања паламистичког богословља, које ће у наредним деценијама бити водећа тема не само у патрологији, него и у медиевистици у целини. Неколико деценија пре појаве важнијих радова који обрађују Паламино дело, а у добу када су у свету чланци на ту тему били права реткост, у Гласнику Православне далматинске цркве, марта 1900. године појављује се, за историјат бављења паламизмом, значајан есеј – “Св. Григорије Палама и Варлаамити”, који нажалост није потписан. У прошлом веку публиковано је неколико изврсних радова наших богослова од којих је најзначајнији докторат Архиеп. Амфилохија Радовића који се бави Паламином тријадологијом. Дакле, и данашњи Срби, као и њихови преци, имају свест о важности Паламиног богословља како за развој теолошке мисли тако и за вођење једног здравог црквеног живота.

Извор: Православље

Страницу уредио: Лазар Марјановић