Долазак патријарха Пајсија напресто Српске православне цркве пада у време појачаних турских настојања да се сузбију знатни устанички покрети српског народа. Своју одлучност да казне подршку Српске цркве банатским и херцеговачким устаницима Турци су показали уморством патријарха Јована у Цариграду, 1613. године.[1] Крајње подозрење турских власти према српском народу и његовој цркви патријарх Пајсије је увелико отклонио својим стрпљивим и мудрим управљањем патријарашким престолом читаве тридесет три године Упорним настојањем да одржава везе, често и лично, са свим крајевима широког простора Пећке патријаршије допринео је, свакако, учвршћењу светосавских начела у Српској православној цркви. Током свих година свог патријарховања он се сретао са сталним сиромаштвом, како у народу тако и у самој Цркви. За помоћ се обраћао и Западу[2] и Русији[3]. Нарочито су била учестала путовања српских монаха из многих манастира у Русију, у настојању да добију какву помоћ. Тако је забележено да су управо у Пајсијево време у Русију путовали монаси из манастира Светог Ђорђа код Сарајева, из Хиландара, Студенице, Милешеве, Папраће, Ремете, Шемљуга, Крушедола, Хопова, Беочина, Бешенова и Тро- ноше.[4] У два наврата сам патријарх Пајсије слао је изасланике за помоћ. Као патријархов заступник, скопски митрополит Симеон измолио је 1641. године повељу од руског цара Михаила Фјодоровича за пећки манастир Вазнесења Господњег.[5] Већ после две године у патријархово име за Русију су из Пећи кренула три угледна монаха.[6] Они су стигли само до границе Русије, јер, по правилима из царске повеље, помоћ се могла очекивати сваке седме или осме године.
Упркос невољама и сиромаштву, у Пајсијево време обновљени су многи храмови и изграђене нове цркве. Црквено градитељство је, додуше, са скромним остварењима, без монументалности и уметничких домета какви су остали из ранијих епоха.[7] Ипак, истичу се три подручја у којима се градило више него у осталим крајевима. To су северна Далмација, Црна Гора и шири појас долине Ибра и Рашке, од Краљева ка Тутину.
Међу сликарима Пајсијевог доба нарочито се истичу Страхиња из Будимља[8] и Георгије Митрофановић.[9] Бројни црквени сасуди и предмети за богослужбену употребу од сребра, уметнички израђени, настају у истом периоду. Израђују их познати златари Аврамија Хлапович, Иван Милић, Радојица Мужанин, Стефан Ивановић и Нешко Пролимлековић.
Пајсијево време посебно обележавају преписи бројних и разнврсних рукописа. Ширењу рукописне књиге свакако доприноси гашење српског штампарства. На основу сачуваних записа о делатности српских писара уочавају се извесни јачи преписивачки центри. Света Гора у том погледу предњачи. Већи број књига настаје у Хиландару, у Карејском пиргу, Светој Ани, ћелији Сотир (скиту Светог Павла) и ћелији Дионисија Ретора (скиту манастира Лавре). Као светогорски писари који су забележили своја имена срећу се јерођакон Михаило, јеромонах Данило, духовник Дамаскин, Захарија, монах Сава, монах Аверкије, Михаило, Јефтимије, Антоније, Јов Шишатовац.
Рекло би се да је сам патријарх Пајсије умногоме допринео јачем оживљавању црквеног и културног живота. Он иде у ред оних личности које су код Срба обнављале и поново покретале већ осуте и запуштене духовне токове. Иако без своје државе, српски народ је у то време био организован око своје Цркве. Тиме је патријарх имао још већу и значајнију улогу: да представља читав народ. Патријарх Пајсије је у томе показао велику умешност.
У свом национално-политичком раду патријарх Пајсије се угледао на патријарха Макарија (Соколовића) и вратио његовој политици. С друге стране, патријарх Пајсије је радио на учвршћивању сталних односа између Пећке патријаршије и Русије будући да је његова национална политика била русофилска.
Путујући често по својој патријаршији, патријарх Пајсије се могао уверити да прекосавски Срби нису могли несметано исповедати своју веру. Римска курија је ставила у задатак призренском бискупу Масреку да настави са покушајима да Србе преведе на унију и да дође у везу са патријархом Пајсијем. Приликом разговора архиђакона Леонардија са патријархом Пајсијем, а што се види из докумената патријарх и његова ужа околина били су „спремни да у догматским питањима полемишу ученим теологом Леонардијем. Своје знање црпли су они, углавном, из крмчије, законодавног зборника православне цркве...“
О ученом патријарху Пајсију као књигољупцу има много податка. „Записи, који говоре о њему и његовим путовањима кипте подацима о његовом великом библиофилству толико, да се човеку, док их студира, намеће мисао, као да је циљ свих Пајсијевих путовања био да проналази и повезује књиге. Згодно је речено за њега да се је трудио да повеже прекидане нити средњовековне културе. У овоме прикупљању и изналажењу књига он је био неуморан“.
Патријарх Пајсије је познат и као последњи црквени биограф. Написао је Живот цара Уроша и Службу цару Урошу. „Његова биографија Уроша V у којој се мешају народна и историјска предања, не поседује неку већу уметничку вредност, али изванредно илуструје дух времена“. Патријарх Пајсије је канонизовао „последњег Немањића на српском престолу“, цара Уроша.
Патријарх Пајсије је умро у Пећи 2. новембра 1647.
ПОДАТАК О СПАЉИВАЊУ МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ НА ВРАЧАРУ 1594. ГОДИНЕ:
Извод из Пајсејевог Житија светог цара Уроша
„И долазећи у годину 1594 (7103), пошто беше објављивање светога, a пo истеку дванаест година, и тада рат беше велики на будимској страни, то јест на Јаноку. И те године сажегоше мошти прекрасне и чудотворне светог Саве Српског. Неки бег, поуком ђаволском, који од искона мрзи добро, дође сердару Синан-паши. Арбанас беше дошао зимовати ту у Београду, и зло наносити и облагивати — и говори: „Верују Турци светом Сави и крсте се“. И посла сердар улаке и дођоше у манастир Милешеву неочекивано, да нико о томе није знао, и похараше раку свету са моштима и однесоше у Београд чудотворне и прекрасне мошти и сажегоше их, ох мени грешном, на пољу Врачареву месеца априла 27. дан на Светога Симеона, сродника Господња и Свештеномученика. И тада знамење неко беше, бура ветровита и градно камење, тако да су се запрепастили многи и једва утекли у своје домове. Беше светитељ и преподобан, и још за живота жељаше мученички венац задобити. И не лиши га Господ и венцем мученичким увеза се. И потом ратови беху велики и нереди и до данас“.
Извор: С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд-Подгорица-Крагујевац 1996, 388-390. Томислав Јовановић, „Патријарх Пајсије“, у: Патријарх Пајсије. Сабрани списи, Стара српска књижевност у 24 књиге, Просвета-Српска књижевна задруга, Београд 1993, 9-30.
[1] Ј. Томић, Пећки патријарх Јован и покрет хришћана на Балканском полуострву 1592—1614, Земун 1903.
[2] Ј. Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI do XIX века, САН, Посебна издања, књига CLV, Одељење друштвених наука, нова серија, књига 3, Београд 1950, нарочито у VII и VIII глави.
[3] С. Димитријевић, Одношаји пећских патријарха с Русијом у XVII веку, Глас СКА, Други разред, 37, Београд 1900, стр. 225—233.
[4] С. Димитријевић, Граћа за српску историју из руских архива и библиотека, Споменик СКА, LIII, Други раз- ред, 45, Сарајево 1922, на више места.
[5] С. Димитријевић, Прилози расправи „Одношаји пећских патријарха с Русијом у XVII веку“ у Гласу LVIII и LX, Споменик СКА, XXXVIII, Други разред, 34, Београд 1900, стр 60.
[6] Исто, стр. 60-61.
[7] М. Шупут, Српска архитектура у доба турске власти 1459—1690, CAHУ, Посебна издања, DLIX, Одељење историјских наука, књ. 10, Филозофски факултет у Београду, Институт за историју уметности, Студије, 5, Београд 1984.
[8] С. Петковић, Црква Јекса код Црнојевића Ријеке, Старине Црне Горе, III—IV, Цетиње 1968, стр. 91; Морача, Српска књижевна задруга / Просвета, Београд 1986, стр. 52; В. Бурић, Фреско сликарство манастира Градишта у Паштровићима, Историјски записи, XVII, 2, Титоград 1960, стр. 270—272.
[9] 3. Кајмаковић, Георгије Митрофановић, Сарајево 1977; S. Petkovic, Zograf Georgije Mitrofanovic u Pećkoj patrijaršiji 1619—1620. godine, Glasnik Muzeja Kosova i Metohije, V, Приштина 1965, стр. 236—251.
