У шести месец Јелисаветине трудноће арханђел Гаврило, који стоји пред Богом, би послан у грешни, многобожачки Назарет, а не у свети град Јерусалим, да објави Дјеви и целом свету радосну вест да ће она родити Сина Божијег, јер је дошла „пуноћа времена“ (Галатима, 4, 4). „У нашим књигама Прологу и Чети-минеју на наивни и дирљиви начин прича се о разговору Господа Бога са арханђелом Гаврилом пре но што је овај сишао на земљу да у шести месец донесе девојци велику радост. Између осталог, Бог вели Гаврилу, 'кажи: радуј се Благодатна, јер ћу помиловати озлојеђену Еву', и даље прича Минеј: 'Где Благодатна дође, тамо се све испуни радошћу' (Слово светог Јована Златоустог на Благовести).“[2]
Арханђел Гаврило саопшти дуго очекивану вест да се рађа „Анђео великог Савета“ (Исаија, 9, 6), који „сазда себи Дом“ (Приче Соломонове, 9, 1) и Дјева постаде „одушевљени кивот“[3]. Послан, дакле, би арханђел Гаврило „да каже Богородици: Радуј се! И гледајући Те, Господе, где се оваплоћујеш са бестелесног гласа, удивљавао се и стајао кличући јој овако: радуј се, кроз коју ће радост засијати, радуј се кроз коју ће клетве ишчезнути.“[4]
Силазак Бога да посети свој народ као Спаситељ почиње анђелским светом, а и Његов Други долазак, када буде долазио као Судија да суди живима и мртвима, почеће такође доласком светих анђела. Анђели беху присутни стварању првога Адама, а ево, и сада су анђели присутни стварању новог Адама. Силазак Бога међу људе почиње са „ангелом и девојком, разговором између небеске чистоте и земаљске чистоте. Кад нечисто срце разговара с нечистим срцем, то је рат. Кад нечисто срце разговара с чистим срцем, и то је рат. Само кад чисто срце разговара с чистим срцем, онда је то радост, мир и – чудо.“[5]
Заиста је дирљив дијалог између Богородице и арханђела Гаврила. „У нашем православном богослужењу је тако дивно приказан тај моменат Благовести. Цео канон на јутрењу представља собом изванредни дијалог арханђела који је сишао у Назарет и Пресвете Дјеве, која прима ту радост Благовести. У неким манастирима тај се канон чита на два гласа, како би се на што бољи начин тај разговор упоредио са Божанским дијалогом Гаврила и Св. Дјеве.“[6]
Према Светом предању, Пресвета Дјева у време посете арханђела Гаврила читала је одељак из књиге пророка Исаије у коме је речено: „Ево, дјевојка ће зачети и родиће сина и наденуће му име Емануил“ (Исаија, 7, 14). Гаврило, велики међу анђелима и први служитељ, као архистратиг Небеског цара, слеће са небеских висина у галилејски град Назарет, да тајанственим вратима, која у визији виде Језекиљ, поздрави Пресвету Дјеву, одушевљен град цара Христа, и да јој каже: „Радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама! А она видевши га, уплаши се од ријечи његове и мишљаше: какав би ово био поздрав? И рече јој анђео: Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш сина, и наденућеш му име Исус. Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега“ (Лука, 1, 28-32).
Обазрива Дјева мишљаше у себи „моја прамати би одлучена од Божанствене хране: зато се и ја бојим тог чудног поздрава“, а арханђео јој, како нам говори благовештенски канон, одговара: „Зашто се мене бојиш, Ти која си сасвим без порока? Јавивши се Мојсеју као купина, примивши Пламен остаћеш несагорива... јер ћеш после рођења остати чиста и увек Дјева.“[7] Продужавајући беседу са арханђелом, Пресвета Дјева га пита: „Како ће то бити кад ја не знам за мужа? И одговарајући анђео рече јој: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији“ (Лука, 1, 34-35).
Недоумицу је преживљавао и старац Јосиф, али ју је стишао анђео Господњи, говорећи му у сну: „Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога“ (Матеј, 1, 20). И Дјева у својој смирености рече небеском веснику: „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по ријечи твојој! И анђео отиде од ње“ (Лука, 1, 38), а она заче превечног Бога. И тако „Син Божји постаје Сином човечијим, примајући рђавије, даје ми најбоље...“[8], јер „док је чудно то зачеће, о Чиста, несхватљив је начин рођења. Јер где хоће Бог побеђује се природни ред“[9].
Ову велику тајну побожности Православна Црква прима слушајући светог Јована Златоустог који каже: „Не иди даље, не тражи више од реченог, не питај: како је то Дух Свети учинио у Дјеви? Јер када је немогуће објаснити начин на који се врши зачеће и развиће детета при природним условима, како можемо онда објаснити када оно бива чудесним дејством Духа? Да не би узнемиравао еванђелиста и досађивао му честим запиткивањем о томе, он је себе ослободио тога, споменувши по имену Онога који је учинио то чудо. Ништа више не знам, вели, осим да је то учињено од Духа Светога. Нека се постиде они који желе да објасне узвишено рођење... Јер, нити је арханђео Гаврил нити Матеј могао нешто више рећи сем да је рођење од Духа Светога; али како и на који начин је то Дух Свети учинио, нико од њих није могао објаснити, јер није било могуће.“[10]
Дивећи се чудесном зачећу и неизрецивом рођењу Сина Божијег, Православна Црква радосно пева: „Чудо над чудима у теби гледајући твар се радује, јер си зачела без семена и родила си неизрециво онога кога вођство анђела видети не може. Њега моли за наше душе.“[11] Рођењем Сина Божијег Пресвета Дјева „спасе кривице због греха родивши Спасење, зато што си ти пре рођења девојка, за време рођења и после рођења“[12]. Спајање „девојаштва и рођења“[13] приказано је на православним иконама Богоматере трима звездицама на челу и на њеним прсима.
Сва досадашња празновања годишњих празника Благовести уче нас о љубави Божијој и уверавају да нас Бог воли. „Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Јединороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни“ (Јован, 3, 16). Бог нас, дакле, заволе још док смо били његови непријатељи. И данас је за нас радосна и најбоља вест да Бог „не посла Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега“ (Јован, 3, 17), јер „гдје се умножи гријех, ондје се још већма умножи благодат“ (Римљанима, 5, 20). Зато Православна Црква у великопосном задостојнику, а празник Благовести се најчешће догађа у време Великог васкршњег поста, и слави Богородицу као храм у коме се Господ настанио и пева јој: „Теби се радује, Благодатна, све што је створено: анђелски сабор и човечији род, освећени храме и рају духовни... “[14]
Благодатна Марија, Мајка нашега Господа, Мајка Цркве наше и Мајка Светлости је „слика савршене чистоте. Света Дјева је пречиста не само због свог духовног здравог стања. Њено срце беше чисто. Њен ум беше здрав. Њена душа величаше Господа. Њен дух радовао се у Богу њеном Спаситељу. Њено тело беше Његов духовни храм. Зато је Бог поштовао њену скромност и учинио за њу многе велике ствари. Зато је сви нараштаји зову блаженом. Зато је она благословена и Господ је са њом. Јер она, у својој простој чистоти, може да каже Господу: 'Нека ми буде по ријечи твојој'“ (Лука, 1, 38).[15]
Празник Благовести има у својој служби најлепше стихире и каноне, почевши од претпразништва па све до оданија. Овај празник не уступа своје место чак ни Пасхи – Празнику над празницима и Слављу над слављима. Ако се Пасха догоди у исти дан са Благовестима, празнују се заједно, службе се мешају и тај дан се зове Господња Пасха. И у случају када су Благовести и Велики петак истог дана, службе се мешају и тога дана, за Литургију, која се служи на Велики петак само ако се тога дана празнују и Благовести, звоне сва звона као „моћни, снажни звук Благовести“[16]. У благовештенској служби „у алегоријама и симболима јавља се Она. Час је лествица, час врата, час купина, час дом премудрости. И на крају бденија, у времену када се наврши рок за испуњење пророштва о искупљењу, објављује се та блага вест. У сјају свећа, кандила, полијелеја, у таласима мирисног тамјана, у звоњењу звона, која брује над земљом, која већ дише новим пролетњим животом, ори се певање рода људског, радост рода људског: 'Земљо! Објави благу вест о великој радости, небеса хвалите Божју Славу!'.“[17]
Прослављајући две хиљаде година од када „неславни Назарет заче Христа Господа нашег“, ми се сећамо велике Божије милости, дара и благодати.
„Син Божји постао је Син човечији да би нас људе учинио синовима Божијим, подижући благодаћу нашу природу до онога што је Он сам по природи, дарујући нам рођење одозго кроз благодат Светог Духа и узводећи нас право у Царство небеско, или можда пре, дарујући нам Царство небеско у нама.“[18]
Објављено у: Изабрани богословско-историјски радови (ур. Негослав Јованчевић), Крагујевац 2011, 20-23.
Пиредио: Лазар Марјановић
ЛИТЕРАТУРА:
[1] Иларион Зеремски, Благовест пресв. Богородици, Богословски гласник, Сремски Карловци, 11 (1903), 169.
[2] Константин Керн, Теби се, Благодатна, радује свака твар, Хришћански живот, Сремски Карловци, 1925, 445.
[3] Први канон Ваведења, 9. песма.
[4] Акатист пресветој Богородици, 1. икос, превео др Лазар Мирковић, Сремски Карловци 1918, 11.
[5] Николај, епископ охридски, Омилије на недељна и празнична јеванђеља, Сремски Карловци 1925, 1.
[6] Константин Керн, наведено дело, 447.
[7] Канон Благовести, 3. и 4. песма.
[8] Служба Благовести, слава и ниње, 2. глас, на хвалитех.
[9] Осмогласник, недељне службе, догматик 7. гласа, превео са грчког Иринеј (Ћирић), Нови Сад 1988, 85.
[10] In Matth. Homil. V; PG, t. 57, col 42. Превод протосинђела др Јустина.
[11] Богородични отпустителни у недељу увече и понедељак ујутро на Бог Господ, 1. глас.
[12] Осмогласник, први богородичан 7. гласа.
[13] Акатист... , 8. икос.
[14] Осмогласник, недељне службе, богородичан другог сједална, 8. глас.
[15] Thomas Hopko, The Orthodox Faith, volume IV, Spirituality, New York 1976, 44-45.
[16] Константин Керн, наведено дело, 448.
[17] Исто, 448-449.
[18] Томас Хопко, наведено дело, 192.
