Марта донесе старом научнику кафу у кревет, као што је радила сваког зимског јутра. И рече му непоузданим гласом, једва чујно:
- Добро јутро, господине, и Христос се роди!
- А-ха! – прихвати живо стари господин, седајући на кревет и истежући своју дугу белу браду... – Ја-ја-ја! Данас је Божић! А време?
Марта набра малко чело, онако као што чини ђаче кад се спрема да изговори лекцију. И одговори:
- Девет испод нуле; барометар седамдесет и шест; небо натуштено; дува јак источњак!
- Хм! – учини старац, па сркну вреле кафе и замлацка језиком и додаде:
- Горе него јуче!
- Горе! – потврди Марта.
Тако, после тачног извештаја о времену, увек ћаскају јутром рано у његовој ложници, која се загрева сваког дана од подне до ноћи, а јутром никад. Након сваког гутљаја кафе он би мљацкао језиком и рекао нешто, а пошто би испио, наслонио би се леђима и жмурећи настављао разговор.
Дакле тога божитњега јутра разговор између старог мудраца и његове слушкиње (која му је била и куварица, и собарица, и управитељица свега његова имања) настави се овако:
- Ћм-ћм-ћм, сваког дана горе, моја добра Марто, па ће доћи дан кад ће и нама бити најбоље!
- Тако је!
- Ћм-ћм-ћм! Може бити да ме ниси разумела! Мислио сам на смрт!
- Знам. Тада ћемо у царство небеско, и тада ће нам бити најбоље.
- Зар и ја у то царство? Ја који никада не идем у цркву, никада се Богу не молим!
- Молим се за вас ја и стотину других, а највише ваша добра дела!
- Охо! Ћм! ћм! ћм! Крупне речи, крупне похвале, што ја не марим.
- Ви сте свет човек!
- Охо! Ћм-ћм, ти си уверена да ја много знам, а ја сам уверен да ти мало знаш, а сад излази да ти видиш у мени што ја не видим!
- Нисте увек једнаки, као например лани на Божић, али понекад неке ваше речи падају ми на душу као Исусове! Вјерујте! Понекад, слушајући вас, чини ми се да сам на служби божјој! Много пута кад вас слушам плакала бих слађе него када слушам свештеника са олтара!
Марта обриса очи.
Старац заврти главом.
- Хм, ћм, ћм, знатна је она њена реч: „слађе бих плакала!“ И плач женама може бити сладак! Хвала ти, Боже, што нисам женско!
- То имате право! – прихвати Марта смешећи се, - али је грехота велика што не нађосте себи друга када је томе било време. Ви бисте усрећили жену, а мало их је срећних, усрећених! Па онда, могли бисте имати данас унучади, те бисте знали шта је прави Божић, а не овако!
- Стара песма! – рече старац пружајући јој зделицу... – Стара, узалудна, несмислена! Прво и прво, што није било, није! Пунктум! О томе не треба мислити. А друго... хм! како не помишљаш: шта је с тобом било?
Марта се мало узруја, поћута, па вели:
- То јест! Мој је брак био несрећан. Довека ћу кукати за својом децом, а особито на данашњи дан... али, видите, да је мој човек био такав као ви, ... опростите, не мислим по положају, него да је био ваше душе, ја бих ипак била срећна, уверена сам да би била срећна! Али, ето није Бог рекао!
- Бог рекне да овоме буде овако, ономе онако, па буде шта бити мора! Дакле, буди мирна! Све бива на свету како је одређено. Нама је суђено да у старости заједно божићкујемо, да овако изјутра брбљамо, па – добро је!
- Ма добро, господине, ми знамо зашто се Исус родио...
Старац је прекиде покретом руке и малко нервозно пресече:
- Не знамо, Марто, не знамо! Молим те, не говори ми о тим стварима које ме могу наљутити!
- Боже! Боже! – уздахну Марта кршећи прсте! – Не баш као лани, али...
- Шта као и лани?
- Ништа. Није ми, господине, ни на крај памети да вас љутим.
- Знам, Марто. Опрости! Али, видиш... овај... о поповским стварима нерадо говорим! ... А гле! тек сад видим да си у свечаном руху! Гле, нове хаљине, златан запонац! Права дама!
- Па да! данас је Божић. Идем у цркву.
- А ја, ја! Треба, треба. Иди, иди! Нећеш задоцнити?
- Нећу, има још по часа до почетка. Заложила сам кабинет, а ево вам овде сложено чисто рубље, али бих вас саветовала да не устајете докле се не вратим. Неће дуго трајати.
- Шта неће дуго трајати? – пита старац, чије мисли беху већ растркане.
- Мој повратак. Пијацу сам свршила синоћ, дакле само да преслушам службу. Кућу закључаћу, као обично, разуме се. Кабинет је заложен, а овде вам је чисто рубље. Али би боље било да не устајете докле се не вратим.
- Па добро, да ти дам реч? – пита стари таком озбиљношћу као да беше у питању богзна шта.
Марта се насмеја.
- Како хоћете! Збогом!
- Е збогом. Чек', чек'! А биће рибе данас?
- Има рибе!
- И оног наслатког вина?
- И оног вина.
- О-хо – учини он и стаде трљати руке од задовољства... Прави Божић! Баш хоћеш да ме почастиш!
- Збогом, господине!
- Збогом! ... Чек', додај ми ону књигу са полице, ону велику, црних корица, из средине.
Марта се упути ка полици, али застаде и окрете се своме господину молећивим, чисто материнским изразом:
- Ја вас понизно молим да је јутрос не читате!
То је било тако необично, неочекивано, невероватно, да стари научник одвоји главу од креветног наслона и диже своје густе, седе обрве.
- То је она лањска! Познајем је! – шапну Марта као за себе.
- Шта је теби!? – запитаће старац... – Шта говориш?
- Бар јутрос немојте читати! Грех је велики на јутрошње јутро немати мира у души!
Марта је говорила тихо, готово срамежљиво, обореним очима.
Старац посумња да је несретница одједном померила памећу. Викну уплашен:
- Марто!
Она се трже и настави једнако понизно:
- Немојте се љутити, молим вас. Лани, на јутрошње јутро, изгрдили сте ме, и то увредили сте Бога због ње, проклете!
- Због ње? Кога „ње“? Тебе изгрдио, Бога увредио! Шта говориш? Прибери се! Говори јасно!
Марта дубоку уздахну.
- Видим да сте све заборавили. Ево да вам напоменем. Ви сте баш на Бадњи дан почели читати ту исту књигу, дебелу, црних корица. Онда беше изашла. Она вас беше толико наљутила да нисте могли вечерати. Па доиста, и ноћу сте је читали, јер кад сам као обично сутрадан унела кафу и као на Божић назвала: „Христос се роди!“, ви сте се на мене развикали: - „Иди ми с очију! Што се мене тиче ко се родио! Погрешио је, ко је год! Зло се родити!“ – То сте од речи до речи рекли! Памтим добро. Ја сам тужна отишла у цркву и растресена слушала Божје речи. Зато сам после три петка једноудила!
Док је она то испричала, старом се научнику постепено враћала пређашња веселост, и он поново наслони главу а брадом покри уста да Марта не опази смех. У његовим добрим очима могло се читати да се он апсолутно не сећа страшног догађаја, али рече:
- Сећам се, Марто, добро се сећам. Збиља сам био сувише нервозан, што је права срамота за моју старост, - да се тако заборавим, као најгора простачина.
... Али, реци ми, ... овај, ... јеси ли ти баш уверена да је то она иста књига?
- Нема сумње. дебела, црних корица, изнутра, готово на свакој страни, писаљком ишарана! То је оно.
- Које „оно“?
- Што је писао онај други.
- Који други?
- Не знам, - као неки ваш противник. Ви сте више пута рекли да је велики магарац. Ја сам после дознала од ђака да је и он велики научник као и ви!
Старца спопаде такав горопадан смех да се кревет поче под њим трести. Неколико пута одмахну руком као да би хтео отклонити тај наступ. Најпосле, кроз кикотање, изговори на прекид:
- Ха-ха-ха! знаш ли, Марто, што си рекла? Ха-ха-ха, истину си рекла. Е, ово вреди! Ово је прави божитњи поклон! Ха-ха-ха, два стара магарца! Ха-ха-ха, врло добро! врло добро! Баш ти хвала! Овако се исмејати вреди много. Иди збогом! Иди на службу! Поздрави малог Исуса! Чек' чек', додај ми новчаник! Нећу читати ону страшну књигу, него додај ми синоћне новине!
Марта, запрепашћена, готова да заплаче, стаде муцати:
- Господине, ако Бога знате...
- Ни речи, добра, драга Марто! Додај ми новчаник. Тако! Ево ти овај златник, подај га попи, нека раздели међу сиромашну и сироту децу! Данас је њихов дан, њихов највише.
Али се на то појави она друга Марта, управитељица научникове скромне имовине. Мало се намршти и рече нешто оштро:
- Много је то! Дали сте ђачком фонду, убогом дому, сиротишту...
- Добро је, добро је...
- Нећемо изаћи на крај овога месеца!
- Хоћемо! Мање рибе, скупа је. Мање финог вина, скупо је. Нека буде нама нешто мање да би другима могло бити нешто више! Бар нешто, - мрвичак правде. Исус је хтео целу, потпуну правду. Наравно, зато су га и убили. Али, ко зна? Може бити да ће његова мисао живети и стати на снагу.
- Свети човече, благословена утроба која је тебе носила! – кликну Марта, пољуби му руку и изиде.
(1906)