Хиландар под снегом 2004. (Фото отац Доситеј)
Хиландар је једина српска кућа која никада није освојена, која живи без прекида 810 година. И када се десио пожар у ноћи имеђу 4. и 5. марта 2004. монаси су држали јутрење, часове и вечерњу службу, не одступајући ни по тако високу цену од свог основног задатка, молитве Богу.
На једном месту је свети Сава написао да не гради Хиландар себе ради, већ због свога народа, јер где ће се свештенство боље обучити него на Светој гори и одакле ће лепше догму у Србију пренети него са Свете горе. Подигнут као образовни центар, Хиландар и данас пројектује дубоку преданост молитви и зрачи моћне енергије, како су и замисли његови градитељи, Стефан Немања и син му Сава, српски светитељи.
– Наш утисак је да у Србији и међу Србима много шта светли захваљујући баш тој енергији – каже господин Душан Миловановић, историчар уметности, аутор спектакуларне изложбе „Ризнице манастира Хиландара” која је у Музеју примењене уметности (МПУ) отворена до 15. јануара.
Док посматрамо изложене експонате наш домаћин се сећа како му је ондашњи директор МПУ, данас академик Гојко Суботић, пре 33 године донео вест да је Музеј укључен у програм истраживања Хиландара, а Милановићев задатак је да формира екипу за истраживање колача званог манастирска ризница.
Од онда до данас урађен је огроман посао, изложба то уверљиво потврђује.
– Подразумева се да тај рад никада неће бити завршен, док ми причамо неко нешто прилаже у хиландарске ризнице – каже Миловановић, инсистирајући на множини од речи „ризница”.
– Не чува се у Хиландару само материјално благо, његове ризнице су и објекти, историја и архитектура, петнаест његових светитеља, више стотина игумана српских манастира који су тамо образовани, неколико митрополита, три патријарха за које знамо и ко зна колико владика. Ризнице су молитвена атмосфера, све што је тамо написано и урађено, ради Хиландара и ради нас, јер је то мисија овог манастира.
– Ризница је и монашка трпеза, та последња зелена грана најфантастичнијег модела исхране белог човека. Она иде из Еденског врта, из Палестине, преко јеврејске цивилизације, старе Грчке, Византије и средњовековне Србије, до данас. Срећом, претежно је сачувана баш у Хиландару, у коме је врло мало болести наше цивилизације. Нова хиландарска ризница је и еколошка башта, све је у њој природно, од семена до ђубрива које монаси довозе бродом. Хиландар је данас најфинија еколошка држава у Европи – констатује Миловановић.
Све је то могуће и зато што манастир никада није освојен, јер су насртљивци губили пред мудрошћу господара, пројектаната Хиландара, светог Саве и светог Симеона.
Они су направили ову кућу поштујући традицију и потребе времена, разумевајући опасности које тој српској кући прете. Света гора је увек била на мети разбојника и пљачкаша, укључујући и наше гусаре са Неретве, или оне из Персијског залива, с Црвеног мора и из свих лагуна Медитерана, такође и Арапе и Турке.
Намерила се на Хиландар и чувена компанија професионалних војника из Каталоније, ангажована од стране последњих византијских царева крајем 13. и почетком 14. века за ратовање у Малој Азији. Кад је царевима пресушила кеса, Каталонци су из базе на другом „прсту” Халкидикија пљачкали све редом, нарочито манастире на Светој гори.
Пет пута су, како сведоче документи, покушавали да освоје и похарају Хиландар, али га је са монасима увек одбранио игуман Данило, каснији Данило II, чувени архиепископ, духовник краља Милутина, аутор „Житија српских средњовековних светитеља и краљева”.
Није само срчаност монаха бранила Хиландар, непремостива је за нападаче била и његова архитектура, слична средњовековном утврђеном граду, каже Миловановић док разгледамо изложбу. Одбрану манастира је поготово учврстио краљ Милутин, подигавши у Савином пољу кулу, највиши објекат на Светој гори, виши од 40 метара. А населио је и стотинак својих професионалних војника, да штите Хиландар и Свету гору.
Неосвојен, Хиландар је временом богатио своје ризнице, а данас се у њему чува највећа и најзначајнија српска библиотека старе рукописне и минијатуром украшене књиге, више од 1.000 томова; највећа је и збирка средњовековних икона којих је више од 2.500; највећи је и српски дипломатар, збирка повеља које ће ове године, захваљујући истраживачким напорима Мирјане Живојиновић, објавити Хиландарска задужбина; највећа је и колекција богослужбеног средњовековног текстила. Томе треба придодати и збирку графичких плоча за отискивање икона на модернији начин, као и огромну колекцију старе керамике, порцелана и стакла.
Нарочиту вредност хиландарских ризница чини највећа збирка моштију светитеља, са више од 250 кивота.
Миловановићева метафора о том благу је упечатљива:
– Када би Срби имали неке велике теразије и на један тас ставили драгоцености сачуване у Хиландару, а на други оно што је у Србији, у српским земљама и у расејању, претекло после похара, пљачки, паљевина, разарања и развлачења, превагнуо би хиландарски тас.
----------------------------------------------------------
Квар у глави
Историчари уметности, византолози, према Хиландару имају изузетно поштовање. Талбот Рајс је 1952. године написао за нашег чувеног Пантократора и Богородицу Одигитрију да није могао да их слика нико до српска, односно словенска душа. Дуже од пола века је та оцена прећуткивана, иако је књига одмах била преведена на српски. Тек сада се враћамо ономе што је Рајс написао пре 57 година. Рекао бих да ми имамо један квар у глави – кад год за нешто није доказано да је наше, ми кажемо да је туђе; а сви други, нормални, кад нема доказа да је нешто туђе – сматрају и тврде да је то њихово, с разлогом, каже Душан Миловановић
-------------------------------------------------
Византијски идеал
Владика Николај први је започео многе велике српске приче, па је поставио и питање зашто су Срби градили преко границе своје земље а при томе нису изражавали никакве територијалне претензије. Градили су у Јерусалиму, на Синајској гори, у Солуну и на много других места, што је био израз потребе да што више и што даље шире добру вест о добрим намерама њиховог народа. Остављали су тако траг у времену, уписивали се у Христову књигу времена. На Косову и Метохији било је више од 2.500 споменика те врсте, сагласно византијском идеалу да човек на земљи, како се окрене у круг, свуда мора да види крст на куполи храма, саопштава Душан Миловановић.
-------------------------------------------------
Три задатка
Архитекту изложбене поставке, младог дизајнера ентеријера Ивана Мангова, Душан Миловановић је одвео у Хиландар на три недеље, онда две недеље на Косово, да би му потом поставио три задатка.
Прво, недопустиво је да од музеја направи цркву, друго, мора да сачува интегритет материјала и Хиландара, без вулгаризовања, јер је све то игра на ивици жилета и треће, да изложба замирише на 22. век, да младима као циљној групи приближи једну фантастичну али прилично далеку енергију, којој Срби по обичају нису посветили потребну пажњу.
Министарство културе је дало сав тражени новац, али су га организатори изложбе удвостручили преко донатора и спонзора и тако извели несвакидашњу реализацију.
---------------------------------------------------------
Добронамерни су добродошли
Изложба је посвећена обнови Хиландара, са девизом да су „добродошли сви добронамерни”. Новац је неопходан, а врло скуп посао, вредан неколико десетина милиона евра, трајаће наредних десетак година.
Обнова се одвија изванредно, уз употребу свих ресурса, без импровизација, темељно, што потврђују и постигнути резултати. До сада је потпуно обновљен један објекат, тзв. Б 8, а у време када је постављана изложба, стигла је вест да је покривен Велики конак. Радови ће бити завршени следеће године, што ће значити да је обновљено отприлике 30 одсто манастира. Сада су у току занатски радови и постављање инфраструктуре, уз уградњу најсавременије опреме и технологије.
----------------------------------------------------------------
Велика помоћ принца Томислава
Године 1965. принц Томислав Карађорђевић, који је живео у Британији, дошао је у посету Хиландару и Светој гори. Затекао је манастир у прилично тужном стању, због стицаја историјских, економских и других околности. У договору са малобројним братством он је предузео кораке за обнову манастира, а на срећу свих нас, у то време се у Неа Роди, на граници Свете горе, настанио Ђорђе Рош, херој балканских ратова норвешко-швајцарског порекла, рођени Београђанин, истински православац и наш дипломата између два светска рата. Он се замерио партизанским ослободиоцима који су му поручили да ће да настрада, због чега је 1944. и отишао из земље.
Тако су принц и Рош кренули да скупљају новац по свету. Из сачуване документације види се да су новац подједнако добијали од наших људи, свих социјалних нивоа, али и од католика, протестаната, чак и од једног Јеврејина. Из једног дирљивог записа принца Томислава сазнаје се како је извесни Немац, уважени припадник високе класе, дао новац за обнову, уверен да ће то бар мало допринети да се пред Србима опере немачки образ.
Скупили су приличну количину новца и онда су Хиландарци на најфинији начин кренули у даљу мисију, изградњу модерне библиотеке.
-----------------------------------------------------------------
Обећање принца Чарлса
Британски принц Чарлс, који носи у себи лепу количину грчке крви, већ негде после женидбе, одабрао је манастир Ватопед, на два и по сата од Хиландара, за неку врсту свог духовног средишта, где понекад долази и више пута годишње. Врло брзо после пожара 2004. године, већ у мају, појавио се и у Хиландару и обећао да ће направити донаторску вечеру за британску аристократију и пословне људе. Изрекао је процену да ће моћи да прикупи, отприлике, 700.000-800.000 фунти за обнову Хиландара. Наши медији су то пренели наопако и известили да је принц Чарлс тај новац већ дао.
– Ми који нешто мало о томе знамо, мучимо и данас грдну муку да убедимо свет да Чарлс није дао паре, него да је дао обећање. Оно и даље стоји, надамо се да ће бити реализовано, а ово је прилика да принца Чарлса на то подсетимо, можда и он чита ,,Политику” – помало шеретски каже Душан Миловановић.
[објављено: 05/01/2009]
