Позната је Цицеронова дефиниција историје: HISTORIA EST TESTIS TEMPORUM, LUX VERITATIS, VITA MEMORIAE, MAGISTRA VITAE, NUNTIA VETUSTATIS, историја је сведок времена, (говори о прошлости), светлост истине, живот сећања, учитељица живота, весник прошлости, (јавља шта је било у прошлости).  

Дохришћанске цивилизације су имале потпуно другачије схватање историје и света од хришћанског. За старе Јелине овај свет, тј. материја су били вечни, а постојање Божије је нераскидиво везано за постојање света. Рећи да Бог постоји, значило је истовремено да и свет постоји, јер је Бог управо у односу на свет и био Бог.  Антички философ Платон у својим делима употребљава израз да је свет створен, али се поставља питање да ли он ту заиста говори о Богу као апсолутном Творцу света? Не. О космологији Платон највише говори у свом дијалогу Тимај. У том дијалогу Платон заиста говори да је Бог створио свет, и он када говори о стварању света има на уму да је то Бог Отац, односно Ум, како га Платон назива и да он дејствује као један уметник. Уметник има идеје у свом уму, затим узима материју и поставља је на некакво постоље. Бог узима материјал, идеје, које постоје у ономе простору који прапостоји, у оном простору који делује као нека врста постоља, да би на њега сместио свет и да би му подарио лепоту и склад који има. Античка космологија каже да свет постоји од вечности, али тај свет је био у хаосу, био је једна неуређена хаотична маса и Бог се јавља као уредитељ, украситељ те хаотичне масе. Бог је Демијург. Дакле, по Платону и другим философима у стварању света  као обликовању и уређењу хаотичне масе, али вечно постојеће суштине света, Бог је пројављивао себе као Бога и то као биће склада, хармоније, добра. Сви атрибути који се приписују Богу: праведан, леп, хармоничан, добар, мудар, неминовно су претпостављали и вечно постојање света са којим је тек у вези Бог био Бог. Због тога је било природно да се свет у грчком језику зове космос - што значи: леп, хармоничан, складан, а самим тим и вечан.

Према томе, свет као целина је био вечан и непроменљив, имао је нешто божанско у себи, које су грчки философи кроз разна времена различито називали: душа света, логос ствари или вечне идеје. Конкретна бића у овом свету су само одблесак, безбројни облици постојања вечно постојеће суштине и тог божанског у њему, а саме форме и облици долазе из једног вечног света идеја, док су конкретна бића која отеловљује ове идеје пролазна и непостојана[2].

Платон у свом дијалогу Тимај на једном месту овако говори: Јер Бог, желећи да све буде добро и да колико је год могуће, ништа не буде лоше, узе све што је било видљиво, а није се налазило у стању мировања, него се кретало без склада и реда (дакле у хаосу), преведе га из нереда у ред, сматрајући ред у сваком погледу бољи од нереда[3]. Дакле, видимо да Платон овде говори о Богу као Демијургу, уредитељу хаоса, нереда, а не као о Богу апсолутном творцу света.

У Платоновом дијалогу Државник, налази се чувени мит о Хроновом и Зевсовом времену. У Хроново доба, људи су се рађали из земље одрасли, током година бивали су све млађи, да би се, као семе, враћали земљи. Хроново време показује, како бисмо ми данас то рекли, једну митолошку слику, у којој у ствари нема никакве  историје; овде нема предака и потомака, па су људи, како то стоји код Платона: Из земље долазили у живот, без икаквог сећања на пређашње стање(272 а).

Све ово што смо рекли о античком схватању света као затвореном кружењу, коме се не види крај, може се учинити да таквих схватања има и у Старом завету. Наиме, у прослову Књиге Проповедникове, једног од најзагонетнијих, и за интерпретацију најтежих текстова Старог завета, стоји чувени прослов, у коме се, такође, указује на историју схваћену као вечно враћање истог. Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем. (Проп. 1,9) Поучни карактер ове библијске књиге остаје у сенци овако снажног прослова, у коме наизглед нема трачка светлости.  Међутим, у овој књизи ми наилазимо на назнаке сврхе историјског кретања, свеједно што људима није могуће да разаберу стварни смисао властите судбине. Ипак, Проповедник није песимиста у шта би га довело циклично схватање света и историје, он се ипак радује стварању и створеном. (Проп. 11,7).

Антички свет схвата историју и време  у круговима, циклусима, затвореном кружењу, коме се не види крај, а увек се враћа на почетак, што значи да нема напредовања. То је циклично схватање историје. Античка историја је била потчињена судбини (фатуму), судбини су били потчињени и богови. Поред свега, антички свет је знао за историју као науку. Најзнаменитији историчари античког света су били Тукидид (460-399) и Херодот (485-423)[4].  

Херодот је познат као отац историје као науке. Чиме је он заслужио он тај епитет? Наиме, он је писац историје која се састоји од девет томова и ту је  описао значајне  догађаје свог народа. У том свом делу је направио разлику између оног што се може чути о неком догађају, онога што се може видети и оног што се може закључити испитивањем. Он није само препричавао догађаје, он се трудио да их објективно прикаже и објасни, чиме је поставио темеље историјске науке.  

ХРИШЋАНСКО ПОИМАЊЕ СВЕТА И ИСТОРИЈЕ

Од оног тренутка када се човек појавио на овосветској позорници живота поставио је себи питање, питање које га ево већ хиљадама година мучи и оптерећује. То вечно питање је - како је свет и човек настао? Овај проблем настанка света и живота у њему мучио је ум и дух човеков од како је човек ступио на позорницу живота и осећао је потребу за решењем овог проблема, пошто од начина  решења овог проблема зависи и начин човековог бивствовања на земљи. Отуда су људи били одувек приморани да ово суштинско питање решавају како најбоље знају и умеју.

Православна црква вером у Бога као Творца света, открива истину да је свет дело воље, мудрости и силе Божије. Бог је једини Творац света: "У почетку створи Бог небо и земљу"- вели Свето писмо. Свет је по хришћанском схватању створен "ни из чега" - ex nihilo. Израз "ни из чега" показује да пре него што је створен, свет није постојао, постојао је само Бог - као Света Тројица.

Бог слободно из љубави ствара свет, чином своје слободне воље. Ништа га није присилило на стварање. Ако кажемо да је Бог Створитељ света, ми тиме не желимо да кажемо да Он просто ставља ствари у покрет првобитним чином у "почетку", после чега оне функционишу саме за себе. Бог није космички часовничар који навија машинерију, а затим је оставља да сама откуцава. Напротив, стварање је непрестано. Када би Бог престао да у сваком тренутку испољава своју стваралачку вољу, васељена би истог часа ишчезла у небиће[5].

Ако свет има почетак, тада је основна његова компонента време. Јер да нема почетак, који означава и почетак постојања времена, свет не би ни постојао или не би био створен. С друге стране, почетак и крај света подразумевају истовремено и постојање простора, јер време без простора не постоји. Стварање света је у ствари почетак историје. Према томе, када хришћанство овако учи о стварању света, долазимо до закључка да једино у хришћанству имамо правилно схватање историје. Библијско схватање историје је непрекидно и непоновљиво догађање нечег новог. Она има свој почетак, а почетак подразумева крај, као и сам њен ток. То је речено савременим језиком, линеарно схватање историје, као у геометрији - полуправа која има почетак, а усмерена стрелица показује напредовање, као прогрес ка своме циљу. Хришћанско схватање је да је господар историје Бог, који њоме управља по своме свемогућем промислу, а при том не спутавајући човекову слободну вољу, хтење и разум. Историја је и људско и Божије дело, дело човека као сарадника и пријатеља Божијег. Историја није слепо кретање, није пука еволуција, како се у нововековно време схватало[6].

У односу на античко схватање историје, хришћанство је значило извесну револуцију, коренито мењање виђења и усмерења историје. Кругови су се растурили како је Блажени Августин говорио. Открило се да у историји не постоји кружење, ротација, него - јединствен и универзални циљ [7].

По хришћанском схватању људска историја није просто след догађаја, већ догађање са једним одређеним циљем. Зато историја није просто описивање догађаја из прошлости, већ проналажење њиховог смисла. Долазак Христов и Његово присуство у свету, уводе нову перспективу у време. Есхатон нам се даје у садашњости и сваки тренутак у историји поприма есхатолошки карактер. Док је стари Израиљ био заокупљен спасоносним јављањима Божијим у времену и историји, у Новозаветној Цркви време и историја су усмерени према вечности. Христос је својим животом и својим учењем, својом смрћу и Васкрсењем дао човеку перспективу вечности, што је у ствари и циљ историје[8]. Библијски историчари посматрају и оцењују прошле догађаје у контексту коначног циља историје, а циљ је спасење човека и света у Христу.  То се спасење остварује у Цркви и кроз Цркву, као сједињење свих људи и целокупне природе са Богом у Христу. Отуда је библијска историја Божанска историја. Она говори о Божијој делатности у историји ради остварења коначног циља историје, почевши од стварања света и човека, па до последњег догађаја - ослобођења човека и природе од греха и смрти кроз њихово сједињење с Богом у Христу.  Значи, циљ историје човека и света за хришћане је Царство Божије, односно Црква обухваћена и вођена Христом и улазак света у Цркву као Царство Божије, у коме ће он бити ослобођен од смрти.

[1] Протојереј др Радомир Поповић, Појмовник црквене историје, Београд 2007, 19.

[2] Митрополит пергамски Јован Зизјулас, Догматске теме, Нови Сад 2001, 270-273.

[3] Платон, Тимај, Врњачка Бања, 1995, 75 (30б).

[4] Протојереј Радомир Поповић, Појмовник црквене историје, Београд 2007, 21.

[5] Еп. Калистос Вер, Православни пут, Ман. Хиландар 1997, 50, 52.

[6] Протојереј Радомир Поповић, Извори за црквену историју,  Београд 2001, 12-14.

[7] Георгије Флоровски, Хришћанство и култура, Београд 1995, 74.

[8] Георгије И. Манзаридис, Време и човек, зборник Господе ко је човек?, Београд 2003, 354