У ранијим временима све се концетрисало око Евхаристије као центра богослужбеног живота. Све тајне, молитвословља и чинодејства православне Цркве постепено су претварана у појединачне потребе које постају део једне личности или у најширем смислу породице, што је довело до слабљења саборности и заједништва, а у исто време јачања индивидуалистичког приступа. Суштинска криза се састоји у несагласности онога што се врши и његовог схватања, тј. доживљавања. Та криза је свагда постојала у цркви, јер живот Цркве односно црквеног народа никада није био идеалан. Та криза се временом претворила у хронично, нормативно стање које трује Цркву и поткопава основу црквеног живота. Ми данас живимо у страшној и духовно опасној епоси. Она није пре свега страшна због мржње, раздељења и крви, већ због све јачег устајања против Бога и Његовог царства. Изнова је човек уместо Бога постао мера свих ствари, и изнова идеологија, а не вера одређује духовно стање света. Економска, политичка, психолошка и социјална питања су собом заменила хришћанско виђење света и служење Богу. По свему свету шетају монахиње, богослови, јерарси и од Бога захтевају некаква права, борећи се против абортуса и изопачености, и све у име мира, сагласности и сједињења свих у једно. Ствар је у томе што нам није тај мир објавио и донео Господ Исус Христос. Христос нам даје Евхаристију и Цркву која њоме живи, као извор нашег препорода. У усхођењу Цркве ка Трпези Господњој, које започиње од изласка из овог прељуботворног и грешног света и од ''остављања сваке бриге'', стоји решење свих овоземаљских проблема, а не у идеолошкој сујети и буци. Ми православни треба да започнемо евхаристијски препород Цркве како би истински препородили и свет. Ту се не ради ни о каквим ''реформама'' или ''модернизацији'', већ напротив о виђењу и опиту којим је од почетка живела Црква.

Јер пре свега, кад се сакупљате у Цркву, пише апостол Павле Коринћанима. За њега и за прве хришћане те речи се не односе на храм, него на природу и циљ сабрања. Сама реч Црква означава сабрање. Сабрати се у Цркву, значи остварити сабрање или још јасније скуп (енглески-митинг) које има за циљ да оствари и конституише Цркву. То сабрање јесте евхаристијско тј. на њему се као његов завршетак и остварење, врши ''вечера Господња'', односно евхаристијско ломљење хлеба. У тој посланици апостол Павле прекорева Коринћане који се сакупљају на једно место, а не једу вечеру Господњу. Очевидно је да је у раној Цркви постојало то тројединство, сабрање, Евхаристија и Црква. Свест о Евхаристији као тајни сабрања полако исчезава. Литургијска побожност постаје до крајности индивидуалистичка, о чему најбоље сведочи савремена пракса причешћивања, која је у потпуности потчињена личним духовним потребама појединих верника и коју нико не схвата, када кажемо нико, мислимо и на свештенство и на лаике (лаос-народ Божији), у духу литургијске молитве Светог Василија Великог: '' А све нас који се од једног Хлеба и Чаше причешћујемо, да сјединиш једне са другима у заједницу једног Духа''. На тај начин је у црквености извршена својеврсна редукција, тј. сужење Евхаристије и њеног првобитног смисла и места у животу Цркве. Наиме, причешће у Светој Литургији не треба да сводимо само на мисао да је потребно да сваки у себе добије једну светињу, која схоластички може бити схваћена само као нека ствар за себе и по себи, као нека објективирана светост у честици хлеба претвореној чудесним начином у тело Христово, и честици вина претвореној у крв Христову, него литургијско партиципирање и причешће у Светој Евхаристији треба схватити као истинску и живу заједницу светих у Једино Светом Господу, као заједницу светих у Светим тајнама и међусобно у Христу. Причешће болесника мимо Литургије не сме бити схваћено изванлитургијски, ни од оног који причешћује ни од оног који се причешћује, јер је то само пружена литургијска рука до болесника као члана Цркве, који није у могућности да дође на литургијски скуп, али је све време позван и позиван на Трпезу Господњу. Света Литургија је дакле по својој природи заједница и ствара заједницу, и свака врста индивидуалистичког наступа и приступа разара њено биће и природу.

Најочигледнији, а уједно и најнедопустивији резултат нове литургијске ''побожности'' јесте фактичко одлучење световњака од Причешћа, које је престало да се повезује са њиховим учешћем у Литургији. Оно је за њих постало нешто врло ретко. Сами текстови евхаристијског чина:'' Све нас који се причешћујемо од једног Хлеба и Чаше''...''Са страхом Божијим и вером приступите''.., сви се они односе на цело сабрање, а не само на поједине његове учеснике. Отац Николај Афанасјев исправно каже да када би смо одбацили све што је у наш литургијски живот унето у току последњих векова, више не би било велике разлике у односу на древну праксу Цркве. Главни дефект нашег литургијског живота састоји се у давању већег значаја случајно или намерно придошлим особеностима и елементима наших литургијских чинова, него ли њиховој суштини. Зато се наш задатак не састоји само у извесној промени нашег литургијског живота, него и у упознавању истинске природе Евхаристије, јер је то полазна база за сваку катихизацију, за свеукупно парохијско пучавање и изграђивање у вери, за целокупни живот и рад. Све што радимо за наше вернике, чак и за оне који још не верују и не припадају нашој Цркви, треба да радимо не просто зато да их '' придобијемо'', него зато да их ''конектујемо'' са Црквом, да их укључимо у Свету Литургију, јер без тог учешћа и причешћа у Вечери Господњој нема победе над смрћу и вечног живота. Циљ нашег хришћанског живота је да ванлитургијски живот учинимо пројекцијом онога што смо у Светој Литургији видели, доживели и окусили, а то је заједништво.

Ово што смо до сада рекли нема пуно везе са историјским развојем Литургијске форме, али и те како има везе са разумевањем суштине, смисла и природе свете Литургије без које нам не може бити јасан ни њен историјски развој. Нарочито смо ово прво истакли и укратко изложили због историјског тренутка и времена у коме се Црква налази, а које, услед произвољног тумачења свете Литургије од стране неквалификованих и недобронамерних њених (Црквених) ''као чланова'', са собом носи многе литургијске ставове супротне начелима, нормативима и етосу ране Цркве.

У једној Цркви не може а да не буде Једна Евхаристија. Али са овом чињеницом никако не стоји у противуречности факт да у многобројним помесним црквама, разнообразју оних народа који су у њима, различитим историјским традицијама, неминовно постоји велики број разних типова евхаристијских молитви (анафора). Јединство Цркве и јединство Евхаристије не захтева једнакост у богослужбеном ритуалу. Различитости које су резултат помесних особености никако не представљају терет него су изузетно важан показатељ саборне природе Цркве. Због тога од једне Сионске Вечере Господње и од више или мање разнообразне апостолске вечере, током историје формирано је мноштво разних типова евхаристијских молитви. Тако се на пример помиње 50 анафора само код јаковита и маронита. Код етиопљана је познато око 15 литургија, а у неким историјским изворима се помиње чак око 240 различитих молитава у канону Евхаристије. Позната је и пракса у раној Цркви по којој су епископи произвољно по надахнућу проузносили евхаристијске молитве у одређеним тренуцима. Што ће рећи да су постојале многе литургијске форме које је наука класификовала у различите групе, али само једна непроменљива суштина.

Тајну Евхаристије установио је спаситељ на Тајној Вечери са ученицима рекавши:''Примите једите... и пијте из ње сви...ово чините у Мој спомен...''. Али много пре те Вечере Спаситељ је разоткрио апостолима мистички смисао причешћивања Његовим Телом и Крвљу, када је у Капернаумској синагоги изговорио беседу о Хлебу Живота. Значи да света Литургија као и свако друго тајнодејство има свој основ у Светом Писму и у ономе што је радио и говорио сам Исус Христос. По Његовој заповести, апостоли и њихови прејемници наставили су да врше тајнодејства и предавали су то доцнијим поколењима, као оно што је установљено од Господа, као оно што директно указује на Његов живот на земљи, искупљење, Тајну Вечеру, страдање, смрт, васкрсење и вазнесење на небо. Због тога пред литургичаре пре свега долази питање о самој Вечери Господњој са ученицима, тј. о времену када је обављена, о њеном поретку односно структури и многим другим појединостима.

Када се смркавало Христос је кроз Елеон кренуо у Јерусалим са дванаесторицом апостола. Поредак молитви које су тада изговорене, обреда, јела и свега осталог, може се представити приближно на следећи начин:

1. Прва чаша помешана са водом-старешина породице говори молитву ''Кадиш''. Чита се благодарење над вином и благодарење празника. Та молитва би била каснији основ за молитву Евхаристије тј. Анафору.
2. Умивање руку.
3. Глава породице умаче горке траве у зделу.
4. Глава породице ломи један од бесквасних хлебова, средњи од три, чију једну половину одлаже до краја вечере. Здела са разломљеним деловима хлеба се уздизала уз речи: ''Ово је хлеб страдања који су окусили наши оци у земљи египатској''.
5. Пунила се друга чаша и млади питају по чему се ноћ разликује од других ноћи.
6. Глава породице говори по Светом Пистму историју ропства и излазак из Египта.
7. Подиже се друга чаша уз речи:''Ми смо дужни благодарити, хвалити, славословити...''. Чаша се затим спушта и поново подиже.
8. Певање псалама Пс.112, Пс.113.
9. Пије се друга чаша.
10. Омивање руку.
11. Празнично једење:глава породице дели свакоме од хране.
12. Раздењује се друга половина оног хлеба.
13. Трећа чаша са послетрпезном молитвом.
14. Певање псалама.
15. Пуњење четврте чаше.
16. По допуштењу се пунила и пета чаша са певањем псалама.

Из тог поретка и уз поређење са Тајном вечером може се извући закључак да је Христос дао Евхаристијску чашу после вечере и да је вечеру обавио по закону.

 Евхаристија апостолског периода је за свој прототип имала управо ову Вечеру Господњу која је и сама као што смо горе видели била устројена по типу јеврејске вечере. Пређашњи и каснији све чешћи контакти апостола са незнабошцима засигурно остављају свој печат на биће и устројство богослужбеног живота апостола. Ту су битна два елемента: црквено жртвоприношење представља противодговор незнабожачком жртвоприношењу и ломљење хлеба посматра се као реално богослужење дана Господњег. Хлеб је благосиљан и сви су се причешћивали, а после вечере и чаша је благосиљана и сви су се причешћивали. Значи Евхаристија првих векова сједињује у себи елементе јеврејског пасхалног тј. суботњег ритуала са карактеристичним цртама античког култа. Ако са тим богослужењем првих дана хришћанске Цркве упоредимо сведочење које настаје неких 25 година касније, које бележи апостол Павле у Троади у оквиру свог трећег мисионарског путовања, тада се добија следећа слика: у први дан недеље тј. у недељу, у дан Господњи хришћани се сакупљају ради '' ломљења хлеба''. Павле том приликом беседи окупљенима и његова беседа се продужила дубоко у ноћ, Павле затим излази горе и ломи хлеб причестивши се, затим говораше све до зоре и онда отиде. У овом сведочењу можемо препознати три елемента апостолске Евхаристије: учење, сабрање и ломљење хлеба. Оскудност извора из тог периода не допушта да се каже нешто више о чину и структури Апостолске евхаристије.

Извори за изучавање периода после апостолског су '' Учење дванаесторице апостола'', дела светог Јустина Философа, светог Иринеја Лионског и делови посланица светог Игњатија Богоносца. Као и Евхаристија апостолског доба тако и анафора века који је после дошао јесте развој поменутог чина јудејске вечере. Она само постаје мало сложенија под утицајем различитих фактора. Значи имамо исто молитву над чашом, молитву над хлебом, молитву по причешћу. Оно што се из ових извора може закључити да нема једне фиксне, непроменљиве евхаристијске молитве, оне се по форми разликују, а разлог за то јесте јер су их апостоли, а касније епископи проузносили по надахнућу Светога Духа у екстатичком пориву религиозног стварања, односно те молитве су биле харизматичне. У њима већ постоји благодарење за Божију свемоћ, за то што нам је кроз свог Сина дао духовну храну и пиће, постоји мољење за Цркву...Постоји једна карактеристична разлика која се из ових извора види, а у односу на Јеванђеље, а то је да у Јеванђељу стоји да је Христос прво дао хлеб а потом чашу, док у '' Учењу дванаесторице апостола'' стоји супротно.

Трећи век је такође оскудан са сачуваним историским изворима везаним за развој свете Литургије, али се околности од четвртог века драстично мењају. То се објашњава делима која настају у том периоду од стране светог Кирила Јерусалимског, светог Јована Златоустог и других кападокијских отаца, затим путописима Силвије и Етерије. Прелазећи полако ка опису који даје свети Јован Златоусти, напомињемо да ово није Литургија Златоустог, већ само опис Литургије који је начињен из његових различитих списа. Формулација свете Литургије светог Јована Златоустог се односи на каснији период. Најстарији извори који носе ову формулацију су Берберинијев и Порфиријев кодекс из 8. века. Из његових дела се види јасна литургијска структура која је блиска овој садашњој. У њој имамо литургију оглашених у којој се читају делови Светог писма, затим имамо проповед, одмах после јектеније за оглашене следи литургија верних, целив мира, приношење, анафора (''Благодат Господа нашег...''), јереј тада почиње Евхаристију, призивање Светог Духа (епиклеза), заступништво, на крају причешће и молитва после причешћа.

Закључак:

Током историјског процеса евхаристијска молитва доживљава мноштво измена. Једна по суштини и замисли, долазећи од Једног Оснивача, Великог Архијереја Христа, и из те горнице светог и славног Сиона, анафора је кроз своју прошлост претрпела и многе допуне и многа скраћења, те подвргнута утицајима и изменама толико је изменила свој спољашњи облик да је тешко упоредити савремену православну Литургију са оном Вечером Господњом за коју су знали и коју су вршили Апостоли. Разлога за то је као што смо видели било много. Све то доводи до неуобичајено важне диференцијације евхаристијских молитви. Број појединих анафора у помесним црквама тако се умножио да је с временом било потребно доста напора цркве на уређењу те области црквеног живота. На западу је тај посао сведен на постепено ограничавање, те после Тридентског сабора Запад официјелно зна само за једну литургијску форму (Мисам Романам). На истоку је тај процес диференцијације био много израженији. Многи који су се оделили од Цркве, сачували су своје литургије, а стварали су и нове, те је интересантан пример код Абисинаца који имају ''Литургију Мајке Божије''. Исток је једноставно толерантнији у односу на националне специфичности, језик, обичаје те је због тога исток сачувао већу разноврсност литургијских типова. Међутим данас су у православном свету актуелне две Литургије, светог Јована Златоустог и светог Василија Великог, мада се служи и литургија светог апостола Јакова. Имамо и литургију светог апостола Марка, коју није ауторизовао сам апостол, јер то тада није било могуће, али то не умањује њен значај. Не постоје никакве канонске сметње за служење ове литургије, и ако се она разликује од осталих анафора на које смо навикли, али се она не може служити на лично инсистирање неког свештеника или заједнице, већ само ако саборна свест цркве то нађе за сходно. Препрека за њено служење нема.

Оно што треба да знамо и чега треба да се подсетимо то је да нису сви кои су ступали у заједницу Цркве били идеални хришћани, јер Црква није сабор идеалних, већ кајућих се грешника. Знамо да су постојали многи проблеми, свађе и сукоби у раној Цркви на пример још у Јерусалиму, Коринту, Галатији.., али ти проблеми су решавани саборно, унутар молитвене заједнице окупљене заједно на Светој Литургији. Остаје да се приупитамо и преиспитамо да ли је актуелна криза заједништва управо последица тога да смо постали сабор непокајаних грешника, сабор оних којима је понестао етос пророка и псалмопојца Давида као свагда универзалног примера сазнања, исповедања и опроштаја грехова.

Следујмо позиву светог Игњатија Богоносца у посланици Ефесцима и Филаделфијцима, да се чешће на Евхаристију Божију састајемо, јер када се често на једно место окупљамо, силе Сатанине се уништавају и његова се погубност разара једнодушношћу наше вере. Он нас даље саветује и позива да без епископа ништа не чинимо, подражаваоци Исуса Христа да будемо као што је и Он Оца Свог, јединство да љубимо и поделе избегавамо, јер ништа није боље од мира којим се укида сваки рат небеских и земаљских.

Литература:

1. Протојереј Александар Шмеман, Евхаристија, Манастир Хиландар, Света Гора Атонска 2002.
2. Архимандрит Кипријан (Керн), Евхаристија, Шибеник 2000.
3. Епископ ЗХП Атанасије, Бог отаца наших, Манастир Хиландар, Света Гора Атонска 2000.
4. Епископ Атанасије, Божанствена Литургија 1, Београд-Требиње 2007.