Беседећи верном народу Митрополит Јован је рекао:

“Данас славимо празник Светих бесребрника и чудотвораца Козме и Дамјана. Срећна Слава онима који данас славе ову дивну двојицу угодника Божијих као своју Крсну Славу.

Они су заиста били људи од вере, који су живели Јеванђељем и по заповестима Божијим. Они нису лечили за новац. Лечили су лекарским вештинама и молитвом. Учили су болеснике да се моле али и да верују. Када се вера и молитва споје, човек задобија благодат Божију. Они се могу сврстати у апостоле јер им је дата божанска власт и моћ над духовима нечистим да их изгоне из људи и људе исцељују од сваке болести и немоћи, казујући им: “Ходајте и проповедајте да се приближи Царство Небеско.” Људи стално треба да имају на уму Царство Небеско. Ако га немамо у нама нећемо га нигде наћи. Ако мислимо о томе онда ћемо да поведемо рачуна о нашем животу. Царство Небеско је сам Господ наш Исус Христос. Господ каже да је Царство Небеско, унутра у нама. Ако га нема у нама нема га нигде а имати Царство Небеско у себи значи имати Христа а онда и Небо и земљу и људе у себи и све што је Божанско. Царство Небеско је радост у Господу и Литургија. Човек који мисли о Богу је онај који хода Земљом а мисли о Небу. Ако не мислимо о томе, онда смо приземни људи. Ако су наша дела на Земљи у име Бога и то нам помаже за спасење. Ко има у себи Царство Небеско је испуњен свим врлима: смирењем, добродетељима, кротошћу. Ко нема врлина, он је испуњен сујетом и собом и сматра да је сам себи довољан. Ми смо без Бога празни. У напуштену кућу свако свраћа. Ако су у кући чељад испуњена благодаћу Божијом онда ту не може да сврати никаква нечастива сила. Ако је човек испуњен Богом, нема нечастиве силе која га може померити из нас. Бога у себе смештамо вером. Колико верујемо толико спознајемо Бога. Каква нам је вера такав нам је духовни живот.

Бог је сишао на Земљу и постао човек. Он је Бог и човек, а њиме је Земља постала Небо. Бог је Земљу створио да буде рај и да човек живећи на Земљи живи као у рају. Када човек има небески мир и спокој он не примећује шта га све спопада на Земљи. Али ако човек нема мир и спокој он је немиран, неспокојан, није чврст, узнемирен је и лутајући тражи мир који треба доћи споља. Мир долази из унутра односно од Бога који је у нама. С Богом је сишло и Царство Небеско на Земљу и зато се каже у Светом Писму: “Све Божије спустило се на Земљу: вечна истина, правда, љубав, вечни живот.” Ми већ сада живимо вечним животом. Човек је и тело и душа. Живи и на Земљи јер је од ње саздан али душа је боголика и чезне за њим. Када је зазидамо од себе собом и одвојимо је од Христа, осуђена је на смрт духовну. Све са Христом је вечно.

Када Господ каже да је Царство Небеско у нама шта нам је ближе. То није нешто апстрактно већ најреалније у животу човековом. Све што имамо је дар Божији и Бог нам их даје да живимо њима и да их умножавамо у себи. Тада имамо не само за себе већ и да делимо другима. Ту је величина човекова у давању себе другоме. Сваки духовни дар је пут од човека до Бога и од човека човеку. И ка природи. Исто је и сваком добродетељи, изводи душу из њене саможивости и усамљености. Човек се највише осамљује када почне високо да мисли о себи. Хришћанско је да свакога сматрамо бољим, паметнијим и мудријим од себе. Тада нам се дарови умножавају и помажу да схватимо шта је Бог и дар Божији. Злоупотреба дарова Божијих је увек на пропаст. Сетимо се Јеванђељске приче о талантима. Бог даје свакоме колико може да понесе. Ако испунимо и тај један дар, спашћемо се као онај који је испунио свих пет. Коме је много дато од њега ће се много тражити. Најважније да будемо задовољни са оним што нам Бог даје. Не можемо да добијемо ни од Бога ни од другога ако најпре не дајемо од себе и Богу и другоме. Величина је у давању а не у узимању.

Кроз дарове Божије спознајемо и путеве Божије: онај који води у Царство Небеско и онај који води у муку вечну. Човек измишља много путева. Тада се збунимо јер нисмо узели пут Христов. Треба да узмемо онај пут у који се стиче и у који се сливају сви други путеви. Ако све своје слабости не усмеримо ка Христу и путевима његовим, пропашћемо. Ако кажемо да нећемо путем божијим већ имамо други пут који смо ми измислили онда је тај пут на пропаст. Божанска и Јеванђелска љубав је прави пут којим иде сами Бог и све што је Божанско. Тим путем је Бог сишао, путем љубави јер је љубав Божија свела Бога с Неба на Земљу. Тим путем је човек узишао са Земље на Небо. Пошто је човек боголико биће божанском љубављу и за њега се може рећи да је човек љубав. Гордости мржња су себична љубав која се не даје већ само тражи. Човек је управо човек љубави. Нека нам Господ помогне да дарове чувамо уз помоћ и молитву јер ћемо их сачувати. Богаташ скривајући своје богатство брине да не буде покраден јер је себе везао за земаљско благо а ми треба своју душу да хранимо Христом и Царством Небеским.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије, Митрополит Јован је сабрату Старе Цркве протонамеснику и професору крагујевачке богословије Владану Костадиновићу преломио славски колач, а присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.

протођакон Мирослав Василијевић