После прочитаног јеванђелског зачала, Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу:

„У име Оца и Сина, и Светога Духа. Браћо и сестре, данас прослављамо светог апостола и јеванђелисту Матеја, писца првога Јеванђеља. Пре него што је Господ позвао Матеја у апостолску службу Матеј је био цариник. Цариници су, у то време, били омражени код људи. Нису имали никаквог поштовања јер су узимали порезе и то не само оно што је требало узимати већ и изнад тога. Били су сматрани за грешне и недостојне људе. Спаситељ, видите, иде у једну кућу таквог једног цариника и грешника и тиме показује да није дошао ради праведника него ради грешника. Христо одлази у ту грешну кућу да би тиме показао да може и највеће грешнике и најомраженије људе међу народом да учини непорочним и светим. Заиста, све оно чега се дотакне и кога се дотакне Христос, и ко се дотакне Христа, бива очишћено јер не може човек да се дотакне Христа, а да се пре тога није преобразио. Ово нам све говори драги моји да Христос има влас опраштати грехе и да ту власт даје апостолима, а апостоли пренели на епископе и свештенике. Свештеник или епископ не отпушта грехе у име своје него у име Христово али зато ономе коме је дат тај дар треба заиста да размишља шта му је Бог дао и колико. То треба да га подстиче на један свети и непорочни живот. Дакле, Христос улази у кућу и долази на обед таквог једног грешника какав је био Матеј. Због тог великог догађаја, Матеј усхићен што Господ долази у његов дом, у тој радости позива и остале своје царинике и народ у кућу да им каже да је дошао Христос у његову кући и да дођу и они да се дотакну Христа и очисте од греха. Зато и ми, и ако смо грешници али ако се кајемо и покајемо, а покајања и кајања нема без смирења, Господ ће нас очистити. Он је тај који је наше грехе приковао на крст. Он је тај који може све наше грехе да убели да буду бељи од снега. Долазак Христов код цариника изазива једно велико подозрење. Изазива једно велико негодовање код самозваних праведника и питају ученике Христове: Зашто са цариницима и фарисејима ваш учитељ једе и пије? Осуђују Господа. Замислите какво је грешно стање и помрачена савест код таквих људи да и Христа прекоревају зашто он то ради. Не могу да схвате која је мисија његова у овоме свету. Нису могли да схвате који је домострој и план спасења и како Господ хоће да сваког човека приведе себи на покајање. Христос на све то одговара и каже: Не требају здрави лекара него болесни. Човек док не осети да је болестан неће се сетити екара, а када је човек духовно болестан да ли се сећа духовног лекара. Сваки је грех болест и нема човека без греха. То значи да смо сви грешни. Само је разлика што једни то признају и јавно исповедају, а други не признају. Из ових речи фарисеја Господ изводи потпуно супротан закључак од онога како они мисле, а то је да је не општити са грешницима управо недостојно Њега Христа јер је Он дошао ради грешника и несагласно је са Његовим човекољубљем јер Он свакога човека воли. Зато Господ каже: Исправљати грешнике јесте дело не само да не заслужује никакав прекор већ је веома важно али је још важније да онај који исправља грешника себе преиспита. Из оових Спаситељевих речи изводимо један богочовечански наук, а то је да је грех главна болес човековог бића и да од те болести пате сви људи јер нема човека без греха. Здрави су они који су без греха, а Христос је без греха. Овим Христос божански мудро укорева фарисеје који себе сматрају безгрешнима, праведнима и духовно здравима, а у ствари то су духовни болесници и не осећају потребу за Спаситељем. Не осећају потребу за лекаром који је лекар и тела и душа наших. На земљи нема човека духовно потпуно здравог то јест потпуно безгрешног. За сваки грех имамо плату, смрт. Христос, лекар душе и тела, хоће да каже да другује са митарима и грешницима јер они осећају духовну болест своју и траже ме да их излечим, а ви који не тражите духовно излечење нећете бити ни излечени. Зато, браћо и сестре, тражимо те духовне лекове да оздравимо. Један од тих духовних лекова јесте и пост који смо ми јуче започели. Пост је тај духовни лек и њиме лечимо и душу и тело. Пост се не састоји само од неједења једне врсте хране. И то је заповест Божија, и то је заповест Цркве али пост је пре свега уздржање. Прво да се уздржимо од гордости и сујете. Да се уздржимо да не осуђујемо друге. Пост сам по себи није нешто што је спасоносно и не може да иде сам. Ако пост не прати молитва од поста немамо користи. Ако молитву не прати пост тојест оно уздржање, да уздржим свој језик, ни од једног ни од другог немамо користи али када спојимо пост, молитву, покајање, добра дела, уложимо труд и подвиг онда ће нам пост донети радост јер се радује душа човекова зато што је умањила грех. Пост нам је дат да се чистимо и како би што чистији дочекали онога који је ради нас дошао у овај свет, страдао, распет, васкрсао и све претрпео ради нас и нашега спасења. Ако будемо постили душом и телом, језиком, речима, очима, ногама, рукама онда ћемо, како се будемо приближавали празнику Рођења Христовог, осећати радост онакву као када видимо неку вољену особу коју нисмо видели дуго времена. Нас воле родитељи и људи, хвала Богу, али нас нико не може волети као Бог, а Бог највише воли покајнике и оне који су свесни својих грехова и недостатака. Ми смо у недостацима и несавршени и Бог нас није створио савршенима. Да нас је створио савршенима не би Адам погрешио. Створио нас је несавршенима али нам је дао задатак да се усавршавамо али не ако се човек усавршава сам по себи и по свом нахођењу, а не да се угледа на Бога, светитеље и добре и поштене људе. Када смо стамени у Христу, када нам је јака вера. Када живимо вером и веру претварамо у дела. Када имамо Христа у себи и носимо га у смирењу кроз крст који носимо на себи, а који нам је Бог дао, и носимо га без роптања у смирењу онда ће Бог помоћи да изнесемо овај наш свакодневни крст јер и ми треба да изађемо на Голготу. Христос нам је показао својим Крстом да ћемо да падамо и клонемо али никада да поглед скренемо са Голготе да треба да изнесемо свој крст јер преко Голготе долази васкрсење. Ко није ушао у смрт не може ући у васкрсење.

Нека нам Господ помогне и нека нам је благословен овај Божићни пост. Нека нам буде лак, а лак ће нам бити ако са себе стресемо ту прашину са себе и ако се будемо чистили, а имамо чиме да се чистимо, Светим Тајнама и светим врлинама.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић