Беседећи верном народу Митрополит Јован је рекао:

„Чули смо у данашњем Јеванђељу где Господ наш Исус Христос каже: „Који год мене призна пред људима, признаћу и ја њега пред анђелима Божијим. Ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пре Оцем својим Небеским.“ Другим речима ово значи ко исповеди веру у Сина Божијег као Спаситеља, њега ће признати Господ пред Оцем својим Небеским. То је онај који ће добити награду. Христос хоће да каже да онај који исповеди веру њега и у сатрудништво у заједничко дело и сарадњи тај је са Богом и Бог је са њим. Као што је нама потребно то Божије сатрудништво јер без њега не можемо чинити ништа, без те сарадње са Богом. Без давања и предавања себе Богу и уздањем у своју моћ, силу или знање, положај., тај сигурно није са Богом већ са собом. Човек не може сам себе да спасе. Човек не може без Бога бити прави човек. Тако смо ми потребни Богу као што је и он потребан нама да у нама нађе достојна дела јер је много важније каква ми дела творимо и показујемо. , од онога што говоримо. Људи могу нити обдарени и причљиви али шта то вреди ако дела говоре другачије о њима. Ако Богу не дамо повода Бог нас неће спасти. Ако не пожелимо спасење, Бог нас неће спасти. Човек опхрван собом мало мисли на Бога већ на свој его и сујету и боји се да му сујета не би била ускраћена. Ако сујетног човека поучите, пред њима више нећете постојати као човек, као биће. Бићете му непријатељ јер је његова сујета преплавила његов ум.

Зато је врло важно да признамо Сина Божијег пред људима. Треба рећи да верујемо али важно је да то учинимо кроз веру и живот да признамо Господа за свог Спаситеља и тиме се наоружамо Духом Светим. Бог нам помаже да остваримо све врлине, пре свега смирењем. Гордом човеку је тешко да се смири. Ко се не смири пред човеком, неће ни пред Богом. То је основна врлина на коју надограђујемо остале врлине. Без смирења нема ни спасења. Да признамо Сина Божијег за Спаситеља свога и да га се никада не одрекнемо из било каквих разлога или не дај Боже да се стидимо Бога. Треба да се стидимо себе гордељивог и умишљеног. У том човеку нема Бога као садржине и суштине, већ да се само наслони на Бога да би приказао себе другима да је он неко и нешто.

Нема веће казне за човека него да му Бог каже: „Ја те се одричем.“ Бог је ради људи сишао на Земљу ради страдања и искупљења. Ако дете дође у такво стање односа са родитељем, такво дете ће доживети слом. Неко дете ће без родитељских савета и поука бити срећно али на кратко. Јер када уместо наследника постане најамник видеће шта то значи када више није у загрљају родитеља свога. Човек ће бити у загрљају Божијем или онога другога или у свом загрљају. У данашњем Јеванђељу Господ каже: „Не брините шта ћете казати јер ће вас Дух Свети у онај час научити шта ћете рећи“. Да не мислимо да ми знамо у сваком тренутку да кажемо шта је добро, јер ми то можемо да знамо само у Духу Светоме. Ко живи по Духу Светоме тога Дух Свети води и руководи. Он га учи шта треба да ради и како треба да ради. Све нам ово говори шта значи бити испуњен Духом Светим. У супротном, човек је испуњен само својим бригама. Такав човек је празан човек, као љуштура како каже ап. Павле. Са Духом Божијим човек је без тих брига јер га сам Дух Божији упућује куда ће ходити и како ће деловати, а то не може ако му свемоћни и свевидећи Дух то не каже и покаже. Јутрос смо Литургију почели обраћањем Духу Светоме речима: „Дођи и усели се у нас и очисти нас сваке нечистоте…“ Духовно смо прљави. Потребно нам је чишћење од греха. Покајање чисти и убељује сваки наш грех и ми данас започињемо период чишћења: Божићни пост.

Пост нам је потребан да очистимо и душу и тело јер и душа и тело греше. Дао нам је Бог период поста и покајања. Ако мислимо да је сврха поста да не једемо одређену врсту хране, почећемо да ропћемо на све. Пост нам онда није донео смирење. Пост не иде сам али удружен са молитвом и покајањем и врлинама, такав пост даје човеку радост сусрета са Богом. Пост треба да започнемо са свим хришћанским врлинама и да се поклонимо Христовом рођењу речима: „Хвала ти Господе што си дошао и што си се родио.“ Пост ће нас припремити за ту духовну радост. Ако нема те радости онда ни Божић нећемо осетити како треба већ можда само у богатијој трпези. Да нам Бог да духовне снаге да испостимо како треба јер се ђаво највише плаши молитве и поста јер је господ реко да се он изгони постом и молитвом. Да ли држимо духовни или обични мач? Обучимо се у благодатне дарове. Ставимо кацигу спасења, а ми да имамо Христа у себи кога ћемо задобити кроз врлине, испуњавањем заповести, постом и молитвом.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије, Митрополит Јован је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.

протођакон Мирослав Василијевић