Архијереј Јован је служио опело у цркви Св. Јована Крститеља у Кончареву, чији је ктитор био председник Драган Марковић са својом породицом, за шта је одликован највишим признањем наше Свете Цркве, орденом Светог Саве првог степена. Митрополит Јован је служио заједно са 25 свештеника и три ђакона, уз присутво локалних и републичких представника власти, дипломатског кора и огромног броја поштовалаца лика и дела покојника и његове ожалошћене породице.

Владика Јован је у пригодној беседи изложио следеће:

„У Име Оца и Сина и Светога Духа!

Ожалошћена породицо, браћо и сестре, сабрао нас је данас наш Драган, у овој његовој задужбини да се помолимо Богу за његову душу, да га Господ прими у своје наручје и да испуни све оно што су његове суштинске биле глади и жеђи, а те суштинске глади и жеђи биле - а то суштински свакоме од нас припада, као свакоме ономе који је створен по слици и прилици Божијој. Једном речју, то није ништа друго него чежња за пуноћом живота, за лепотом живота, за оним даровима које су садржај и саставни део Царства Божијега, којим је путем кренуо наш Драган. Зато ми овом данашњом службом, опелом како обично кажемо, молитвено препоручујемо Господу да прими нашег Драгана у наручје Авраама, Исаака и Јакова, тј. у Царство небеско, и да га васкрсне у Последњи дан. Неутешна би и бескрајно би морала бити наша туга за нама блискима када умиру, да нам Господ није поклонио живот вечни. Бесмислен би био наш живот ако би се све завршавало смрћу и пролазношћу. Али ми знамо да је наш Бог - Бог живих, да је Бог човека створио за бесмртност, а својим Васкрсењем Христос нам је отворио врата Царства небескога где уводи све оне који су у Христа веровали и који су Христом живели у овоме свету. Јер иако знамо да постоји крај овог нашег живота овде на земљи, у исто време ни на који начин не слажемо се са тим правилом. Мада ретко живимо као да тог краја неће бити. А он ће доћи. Данас је дошао нашем Драгану, сутра ће мени, другима и тд. А знамо такође да многе ствари у нашем животу могле су да буду, а нису биле, или оне које су се десиле, могле су и да се не десе. А само једном заиста знамо да ће се свакоме десити, ко год да се родио и дошао на овај свет, чињеница је да ће и отићи са овога света. Немој да се заваравамо. И ма колико покушавали да сакријемо од себе ову чињеницу или да је избегнемо, и да ћемо неким чудом, својим способностима, памећу или нечим необјашњивим, успети да избегнемо сусрет са смрћу – нећемо успети. То уствари показује да смрт није природна, односно да не припада оној нашој природи која је произишла из руку Божијих. Ми који верујемо, знамо да смо створени за живот и то не макар какав живот, него вечни, односно за пуноћу живота, за Царство Божије. И такође знамо да то не можемо постићи сами, знамо да је то Господ Христос учинио за нас, а у нашој руци је да се определимо за Царство Његово. Нема смрти као потпуно претварање у небиће. Егзистенција постојања се наставља и после биолошке смрти и ту заиста нема бирања. Само је питање где ћемо бити? Да ли ћемо бити у загрљају Господњем или ван тога загрљаја? То ни сами не знамо. Смрт је неугодна и веома болна било на кога да се она односи, поготову када нас раставља од наших најмилијих, наших најдражих. То је увек болна чињеница. Али када смо у заједници са Христом, ми се молимо за онога који одлази у наручје Христово и којем тада све постаје јасно. Да, и нашем Драгану данас је све постало јасно. И зато кажем, данас је нас по промислу Божијем сабрао наш Драган да нам, иако нем, иако не говори, да нам каже да он иде у сусрет са Господом, и да је Господ извор живота, да је Он Цар Царства небескога. Данас је Драган испуњен једном другом радошћу, без обзира на сву тугу коју ми осећамо, јер иде, као што рекох, у сусрет Христу. И ако има трунке сенке или туге у њему то може бити само туга због привременог растанка са својом децом, са својом супругом, и рекао бих посебно са својим унуцима, које је бескрајно волео, а ми смо о томе много причали. И они њега су волели. Као и за све нас који смо волели Драгана и оне које је он волео. Знамо да је Драган читавим својим бићем волео Бога. То вам ја могу потврдити. И сваког другог човека је волео. Помагао свакоме и да у њему није било трунке себичности. И знамо да је све он то чинио Бога ради, спасења своје душе ради и спасења и добра ради оних, свих нас, који остајемо после њега. Више пута сам долазио у Јагодину, више пута сретао се са народом, најлепше ми је било када суи деке и баке, и млади и стари, за Драгана рекли: „То је наша мајка“. Е, то човек треба да доживи да о њему људи тако кажу. И знамо да је све он то чинио ради Бога и зато данас, драга породицо Драганова и драги народе Јагодине, драги сарадници нашега Драгана и много шире, молећи се управо данас за покој његове душе, имајући наду у Христа и вером, немамо никакву дилему да је наш Драган данас у Царству утехе, наде, вере и љубави. Има наш Драган са чим да изађе пред Христа и пред своје претке, по оној народној песми „имамо су чим да изиђемо пред Милоша“. Дела су та која иду испред Драгана данас и то су дела која остају иза њега, на која треба да се угледамо. Ево његовог дела – и ова предивна црква, коју је он саградио са својом породицом. Изградњом ове цркве наш Драган је сврстао себе у задужбинаре Светих Немањића и Светих Лазаревића и других. Драган је подизао и многе солитере, многе фабрике, али и ти солитери и те фабрике, када им дође крај као да нису ни били, а са црквом то није тако. И кад - не дај, Боже - дође до тога да нема цркве ове коју је он са породицом саградио, али остаће у сећању народима и за нама и иза нас, да је овде била светиња, да се у овом храму служила Света Литургија, и да је ово место натопљено молитвама, Светим тајнама, првенствено Светом Литургијом. Све док постоји овај храм и док се у њему буде служила Света Литругија, помињаће се његово име као ктитора. Ова црква данас иде испред Драгана преко које ће га и Господ препознати. Као што ће свако дело ићи испред нас кад ми пођемо овим путем као Драган, али и остаће наша дела иза нас. Зато је врло важно да се трудимо да оставимо добра дела за собом. Да могу и после нас да кажу породици покојника „е, то је син Драганов, то је унук Драганов, то је син Петра, Марка...“, значи позваће се на доброг човека. Рекох, ова црква иде испред њега, а нама је да данас тражимо од Драгана опроштај ако смо се били нешто огрешили о њега, а од њега да замолимо да он нама опрости. Људи смо, погрешимо, огрешимо се једни о друге, али не смемо да одемо са овога света неизмирени. Не смемо да не опростимо другоме, и не смемо да томе који одлази не опростимо. А на Драгану због његове љубави, његове жртве, могу се применити она српска изрека: „имадосмо не знадосмо, изгубисмо...“Нисмо изгубили Драгана, он нас чека тамо где ћемо сви доћи. Нисмо изгубили Драгана јер нисмо изгубили његова дела. Браћо и сестре, драга породицо Драганова, бледе су наше речи, моје и свих нас, да бисмо могли да вас утешимо за својим оцем, мужемо, својим дедом... Не можемо, бледе су наше речи, али и вама и мени и свакоме од нас који смо га волели, препоручујем веру. Вера ће вам помоћи, драги моји, да овај тренутни земаљски губитак пребродимо. Зато нека му је вечна слава, нека му Бог душу опрости!“

Након свечане погребне поворке, малог помена пре укопа и тропара Васкрса као наговештаја свеопштег васкрсења мртвих при Другом Христовом доласку, уследила је вечера за покој душе градоначелника и председника Скупштине града Јагодине током протеклих 20 година.

Вечан му спомен!