Чтецирали су богослови училишта светог Јована Златоуста, док је за певницом било братство храма са верним народом.

У наставку се Високопреосвећени обратио верном народу надахнутим речима:

“Господ је у данашњем Јеванђељу говорио о Царству Небеском. Сам Христос је рекао шта је најважније за човека и шта је напотребније за човека. Он је рекао најпре иштите Царства Небескога и правде Његове и све остало ће вам се придодати. Када се човек труди и моли да задобије то Царство Небеско и да је задобио све оно што је Божије и Божанско, и тако човек трудећи се да задобије Царство Небеско труди се да се освети и просвети, и тако само по себи се намеће по човеку питање над питањима шта је човеку понављам најпотребније треба да тражи и шта је за њега најспасоносније. И када се молимо, ми почињемо да се молимо и за неке ствари које нам нису битне, браћо и сестре. На ово питање шта је човеку најпотребније сам је Христос рекао тражите најпре Царство Небеско а све остало ће вам се додати. Када човек има Христа у себи он познаје тајну и овога и онога света. Он има Христа цело небо и целу васељену у себи. Дакле, оно шта ми иштемо ми за тим уствари жудимо ми за тим и чезнемо. Сад је само питање да ли жудимо и тражимо оно што је најспасоносније и најспоредније? Човек је сав у ономе и тамо је на шта су усмерене наше мисли и жеље и осећање, па се тако човек и понаша човек тако и поступа у нашем животу. Ако тражимо Царство Небеско као што каже Господ и боримо се за то Царство ми ћемо га и добити. Господ ће нам дати то Царство Небеско по мери наше вере, труда и подвига, молитве, браћо и сестре, али није лако задобити Царство Небеско. Господ сам каже да се Царство Небеско задобија на силу. Да ли је то Господ мислио на овоземаљску силу или људску силу? Хтео је да каже да су многе препреке на путу за Царство Небеско. На првом месту препрека је од нечастивих сила, па ће апостол Павле рећи у данашњем апостолу који смо чули: „И који нас избави од власти таме и који нас преведе у Царство Сина љубави своје.“ Да не би човек био опседнут нечастивим силама он треба да се труди да пости, да се моли, да живи Јеванђелски, он треба анђелу чувару да га штити управо од оних нечастивих анђела. Дакле, браћо и сестре када говоримо о Царству Небескоме људи замишљају да је оно горе на небу, али нам је Христос рекао где је то Царство Небеско. Царство Небеско је унутра у вама. Хоће ли у нама бити Царство Небеско или царство таме? А то све зависи од тога коме се опредељујемо. Да ли за Царство Небеско или Царство пролазно браћо и сестре. Знамо да ако се трудимо за Царство Небеско да задобијамо Бога, Спаситеља, задобијамо небо, светитеље Божије, и они су наши заштитници, молитвеници. Дакле, Царство Небеско је унутра у вама, оно је у нама али не у стварима како људи мисле да што више будем имао царства овога света, оно није око нас, није ни у култури, цивилизацији, градовима, богатствима, све је то ништа, или како је говорио свети старац Ћелијски, све је то прашина и све је то пролазно. Царство овоземаљско је пролазно браћо и сестре. Царство небеско је непролазно. То је оно Царство за које се определио наш косовски мученик. Још је како каже данашње Јеванђеље, још је као благо сакривено у пољу коју човек нашавши сакри и од радости своје отиде и продаде и купи поље оно. Оно се не купује новцем, златом, богатством, оно се купује вером, и животом по тој вери. Царство Небеско се купује добрим делима, поштеним животом, а овде када Господ помиње поље за то Царство Небеско, под тиме се разуме управо свет, а у свету свега има и доброг и лошег. Овај свет у злу лежи, а шта је благо? Подразумева се Јеванђеље проповед Христова. Онај који тражи познање Бога са вером, он ће га наћи јер онај који поседује то знање о Христу, њему припада управо тај цео свет, а ми вером усељавамо Бога у себи. Тако човек који је све дао за Христа, и науку и богатство и славу, и тако немајући ништа од овога света, он уствари поседује све. Поседује Христа, и он нема осећај да му било шта у животу фали и недостаје. Али када немамо Христа у себи, нама све нешто недостаје и фали а не знамо шта нам фали и трудимо се да то надокнадимо а не знамо шта тражимо. То што тражимо да нам то буде спасоносно зрно горушичино које је посејано у пољу, оно расте. А како расте то зрно? Расте молитвом. И то семе браћо и сестре расте у нама молитвом постом и вршењем свих јеванђелских заповести. Рекох и споменух постом. И ево ми се налазимо на почетку периода Божићњег поста који траје четрдесет дана. Сваки хришћанин би требао да ради на својој духовној обнови а то ће кроз пост и молитву најбоље да постигне. Ако не радимо на својој духовној обнови духовно ћемо закржљати. Ако човек не ради на свом духовном препороду, односно да време поста и молитве буде путоказ за свето причешће и ако пост није искључиво везан за свето причешће, ми се кроз пост и молитву чистимо. Пост и молитва чистимо и душу и тело. Постом задобија се браћо и сестре милост Божија. А пост и молитва и милостиња су практични изрази наше вере наде и љубави. Шта је још пост? Уздржање. Ми се уздражавамо у посту од мрсне хране. Са уздражњем мрсне хране треба да се уздражавамо од зла, пакости и гордости. То је оно што прати пост. Ако само се уздржавамо од мрсне хране, онда нам је та духовна страна закржљала. Пост без молитве нема духовну сврху, ни молитва без поста. Постиче човека на молитву, а молитва човека подстиче да се уздржава браћо и сестре. Дакле, пост је заправо време када човек проналази своју меру. И ако човек не зна своју меру он је изгубљен он само тражи и лута. Свети владика Николај има једну дивну молитву кратку: „Господе испразни мене од самога себе“. Ако не испразнимо себе од своје гордости и сујете, онда у нама неће бити места да се усели никакво благодатно дејство. Неће се уселити Бог браћо и сестре. Ми постом и молитвом изгонимо ту нечастиву силу, која нас одваја не само од Бога, него нас одваја од нас самих. Браћо и сестре овај Божићњи пост је наш пут да се сусретнемо са Богомладенцом Христом. Ако се сећамо Божића сећамо само од празника до празника, ако се Христос не рађа у нама свакога дана свакога тренутка, онда значи ми се не обнављамо браћо и сестре. Када се Христос рађа у нама онда се у нама рађа вера, нада и љубав, и свака врлина хришћанска. Ми постајемо људи од врлине хришћанске и божанске. Нека нам Господ помогне да лако изнесемо овај пост, али знајте ако се заиста определимо на искрени пост онда ћемо имати ту искушења још више. Ђаво нас напада највише уз пост. Ђаво се плаши поста и молитве, и то је наше духовно оружје којим се можемо успротивити нашим нечастивим силама.

Нека сте срећни и Богом благословени!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије, Митрополит је причестио верни народ и поделио је иконице у знак молитвене успомене и на молитвено заједничарење.

ђакон Александар Ђорђевић