После прочитаног Јеванђелског зачала Високопреосвећени владика се обратио верном народу беседом:
“Драга браћо и сестре, ово је шести дан од како се налазимо у периоду благословеног поста. Ових четрдесет дана Божићног поста требало би да, сваки од нас који смо крштени и који смо чланови Цркве и верници, радимо на свом преображају. Да радимо на својој духовној обнови односно да време поста и молитве учини да дође до нашег очишћења и тела и душе јер пост, како нас уче Свети Оци, чисти и тело и душу. Пост је, заправо, време када би човек требало да нађе своју меру у свему. Да проналази мир у себи и уздржава се од лоших мисли, лоших речи, а на првом месту од лоших дела. Када човек прихвати пост као благослов, а уз пост појача молитву, појача подвиг онда су то два крила којима се човек подиже са земље и уздиже ка небу. Но ни пост ни молитва не могу бити пријатни ни Богу ни корисни за нашу душу ако не произилазе из нашег смирења. Ако човек у току поста није видео да се за једну малу јоту смирио и смирио своју бунтовност, своју гордост, своју сујету то значи да он није постио. Он се јесте уздржавао од неке мрсне хране али се није уздржавао од себе. Није радио на себи. Није радио да себе измени и промени. Није радио на свом уздржању, а пост управо јесте уздржање не само од мрсне хране већ на првом месту да уздржавамо свој језик. Нама је Бог дао језик да се молимо и славимо Бога. Да славимо човека и прослављамо све оно што је Божије. Да се добрим речима обраћамо Богу, а исто тако и другима али је опасно када човек злоупотребљава дарове Божије. Бог је дао некоме онолико дарова некоме оволико, није Бог то радио што некога воли више или мање него је дао по мери наше духовне способности. Да можемо да те дарове носимо и умножавамо их. Бог боље позна је на и нашу душу и срце те зна колико можемо да носимо па нам толико и даје и ми смо одговорни за онолико колико нам је дато али човек незасити стално му је нешто мало. Човек је онолико велики колико се дели за ближњега и за Бога. Онај који се не дели и не даје неће никада ништа ни примити. Неће га Бог ни препознати зато што је био саможив, себичан, егоцентричан, славољубив, зато што је само мислио како да се допадне другима а не Богу и да ли је себе очистио да би се колико-толико приближио Богу. Дакле, пост нас подстиче да појачамо надзор над собом. Да покушамо да владамо собом, а најтеже је владати собом. Гордим људима није тешко да владају собом јер су они узели себе у своје руке. Лакше је владати народом него владати собом, а човек не може да влада собом док не победи себе, док не победи то унутрашње зло које је у њему. Док не победи нечастивога који га стално нешто гура да буде незадовољан. Зашто да не будемо задовољни на сваком кораку и у сваком тренутку? Ево, на пример, да будемо задовољни што смо јутрос осванули и што смо се сабрали јутрос у цркву. Што смо дошли на свету литургију да се молимо и да се кроз Свето Причешће чистимо и тражимо опроштај и души и телу. Да тражимо вечни живот кроз Свето причешће. Зашто да не будемо благодарни. Дао нам Бог да имамо и овај телесни вид и видимо лице једни другима. Имамо творевину па да се дивимо. Да видимо добра дела других који чине па да нас она подстакну да и ми чинимо добра дела али страшно је када ми само имамо и мислимо на овај телесни вид, а он нам је итекако потребан. Упоредимо сада тај телесни вид са духовним видом или упоредимо телесно слепило са духовним слепилом. Не зна се које је горе, верујте. Када човек и нема телесног вида, оно што каже наш народ, Бог на једну страну одузме, а на другу страну да, ти слепи људи су много више видели него што ти и ја имамо телесне очи.Њима Бог открива да виде и оно што ми не можемо да видимо телесним очима, а за све нам то помаже пост и молитва. У посту треба да појачамо молитве и добра дела као и да читамо мало више Свето Писмо, Јеванђеља, да читамо Житија светих. Данас је, Хвала Богу, иоле писменом човеку доступно. Имамо преведених много светих отаца на наш језик, па да видимо како су ти људи постали светитељи. Да ли су они постали светитељи а остали у себи. Не, они су изашли из себе. Они су отворили себе да би се у њих уселио Бог. Када су изашли из себе видели су у ствари какви су јер човек док не изађе из себе не може да сагледа себе. Треба да чешће долазимо на богослужења, а посебно у посту. Да се исповедамо и што чешће да се причешћујемо. Браћо и сестре, пост није искључиво везан за причешће. Ако живиш хришћанским животом и јеванђелским животом, постиш све постове, а имаш благослов, причешћуј се и ван поста. Увек се некако сетим, када размишљам и говорим о посту, Св. Јована Златоустог, великог учитеља Цркве кога су питали: Да ли је исправно да се причешћујем чешће или ређе? Овај светитељ Божији каже: Није исправно н и једно ни друго. Ако си у сталној вези са Богом и знаш шта примаш кроз Свету тајну причешћа, а ко имаш страха Божијег, ако имаш веру да то није неки обичај или обред, ако си светан да примаш Христа кроз Свето Причешће причешћуј се. Ми се причешћујемо ради очишћења грехова и ради вечнога живота. Ако ниси спреман немој да се причешћујеш. Сигурно је да нико од нас није спреман за свето причешће у потпуности. Има једна дивна молитва за време литургије коју ми свештеници читамо која каже: Нико није достојан да приђе или да се приближи а камо ли да служи божанствену литургију. Ми нисмо спремни али ако допустимо Светом Духу, кога смо добили на крштењу и кога обнављамо кроз Свето Причешће и врлине, да нас води и руководи онда ће нас Он руководити на добро јер је Дух Свети непогрешив. Зато је и Црква непогрешива јер њу води и руководи Дух Свети. Зато треба да се чешће исповедамо и причешћујемо. Време поста треба да научи човека да се уздржава од свега лошега. Не само од оне мрсне хране него више од злобе, гордости, сујете, пакости, мржње, осуђивања и од беса. Заиста човек када се не причешћује редовно и не живи хришћанским животом он побесни. Треба да у овом периоду поста више размишљамо о себи и о Богу. Да размишљамо о смислу и циљу живота. Сваки човек у свом животу поставља неке циљеве, и то је добро али треба проверити да ли постављамо праве циљеве. Не треба чове да поставља циљ испред себе јер ће то брзо да савлада и да дође до тог циља. Свети оци кажу: Постави циљ тамо негде преко десет брда и гора па да идеш и узбрдо и низбрдо. Да се дижеш и да падаш али и кад падаш да знаш да си кренуо ка циљу и такво осећање ће тебе понети и подићи и када паднеш. Према правилима поста Св. Јована Златоустог пост телесни не доприноси спасењу ако није повезан са духовним и узвишенијим вредностима. Зато бих хтео и себе и вас да подсетим на ове дивне речи Св. Јована Златоустог, кога сам већ споменуо, када су долазили људи код њега да се исповедају и говоре како посте, и он каже: Не говори ми колико си дана постио и немој говорити да нисам јео или пио ово или оно. Кажи ми да ли си од гневног, гордог и сујетног човека постао смиренији. Ако си изнутра пун злобе зашто си тело мучио. Дакле ово нам је поука да не слушамо ове надри духовнике који кажу да треба тело изнуравати. Хоћеш ли онда имати снаге да се крепиш духовно. Али то не значи да сада треба да дамо превагу телу. Треба и тело да смиравамо јер су у нашем телу бујне страсти. Ако то не сасецамо, ако се не уздржавамо онда нам ништа неће помоћи што постимо. Треба да имамо меру у свему. И у молитви. Имате и данас људи који од једанпут започну да се моле па не умеју да стану. Све што није са благословом не може да уроди плодом. Зато све у Цркви треба радити са благословом. Зато ми треба да слушамо Цркву, а не себе и неке духовнике који хоће сада да уче Цркву каква треба да буде и шта треба да ради.
Браћо и сестре, у овим благословеним данима Божићног поста треба да размишљамо о смислу живота и спасењу своме. Зато када човек искрено и право почне да пости и да се моли онда наилазе искушења. Зашто? Зато што ђаво не воли да се ми молимо и да постимо. Зашто не воли? Па зато што је Господ сам рекао да се и ђаволи изгоне постом и молитвом и он када види да се ми наоружавамо постом и молитвом он насрће али не смемо да поклекнемо јер знамо и Црква нас тако учи да јесте да има ђавола али има и анђела.
Зато, смиримо се пред Богом, а у томе ће нам помоћи пост и молитва. Нека Господ да, браћо и сестре, да се кроз овај пост и молитву што достојније припремимо да прославимо Рођење Христово и да постећи и молећи се и приближавајући се Рођењу Христовом да стално имамо на уму зашто се Господ оваплотио, зашто је примио тело, зашто је Бог постао човек, а остао Бог. Па ради мене и тебе брате и сестро. Јер да се Христос није родио шта би са нама било? Ево ми се налазимо уочи великог празника Увођења у храм Пресвете Богородице – празника Ваведења. Замислите да је Пресвета Богородица била непослушна када је дошао Анђео Гаврило и рекао јој да ће родити Спаситеља света. Имала је потпуно право да каже да неће да прихвати. Шта би било са родом људским, браћо и сестре? Она све прихвата у смирењу и каже: Ево слушкиње Божије, нека ми буде по речи твојој. Шта је Богородицу учинило Богородицом? Управо смирење. И ако будемо имали смирења у току овога поста колико толико осетићемо блаженство и радост прослављања Рођења Христовог.
Бог вас благословио“.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Високопреосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/10052-sveta-arhijerejska-liturgija-u-susici#sigProId788bcc28f6