Беседећи верном народу Митрополит Јован је рекао:

„Чули смо у данашњем Јеванђељу где је Господ наш изабрао тзв. 12 Великих апостола, а потом и 70 тзв. Малих апостола. О избору ових 70 апостола говори нам данашње Јеванђеље. Ово говори о томе да је било много људи који су били жељни да чују и слушају Реч Божију. Зато нам је Господ Исус Христос рекао да не живи човек само о хлебу већ и од сваке речи која излази из уста Божијих. Реч Божија је светиња и на њу треба да обратимо пажњу да ли је слушамо и да ли је примењујемо и да ли је испуњавамо. Реч Божија је Живот јер све је постало на Реч Божију. Да би је човек примио и носио у себи он треба да има веру. Свет ће нестати тек кад се буде испунила свака реч из Јеванђеља. Зато Јеванђеље треба да буде наш уџбеник, кодекс и огледало нашег живота. Ако човек не слуша реч Божију и не испуњава је онда он не слуша ни нашу реч. У стара времена када није било писаних уговора, новац се позајмљивао и имовина продавала на реч. Или каже да изгорим као реч. Ово нас обавезује да водимо рачуна шта говоримо и како говоримо. Онај који много говори је философ који просипа своју мудрост а не Божију. Премудри Соломон каже да је почетак мудрости страх Божији. Да не оговарамо и не лажемо јер реч је двосекли мач. Речју можемо човека да подигнемо али и да га закопамо. Који мач носимо у себи: благи Христов који дело добро од зла, верујуће од не верујућих... Не можемо бити мало ово а мало оно. Или смо хришћани или нисмо. Прихватимо реч Божију да се у нама оваплоћава и умножава. Онда ћемо се позивати на Свете Оце и Јеванђеље а не на своје мудровање. Све што ће на, бити на гордост није нам од користи. Прости људи сматрају да ништа не знају али се држе речи и мудрости Божије и зато њима Бог открива оно што ни најобразованији човек не може сам да открије. Апостолима је дато да проповедају реч Божију и зато их је било оволико потребно. Господ им је рекао да је жетве је много а посленика је мало. Господ нам каже да се молимо јер нам је молитва дата за општење са Богом.

Да ли имамо праве посленике да жању оно што је Бог послао? Ми хоћемо да наша реч буде изнад Божије. Много је људи гладних и жедних речи Божије, а то је Тела и Крви Христове, односно Причешћа. Свети Оци кажу да је то молитва, односно побожан разговор душе са Богом. Тако ћемо имати праве пастире: смирене који живе по речи Божијој, које Господ обавезује да се моле за народ свој. Пастир не сме да занемари Јеванђеље или што бих рекао тешко мени ако не испуњавам Јеванђеље. Молитва везује пастира са народом и ап. Павле каже да реч њихова буде свагда у благодати, сољу зачињена да знамо свакоме како треба одговорити. Изведени пред суд не мислите шта ћете казати јер ће вас Дух Свети у онај час научити шта треба рећи. Зато пастири нек се ослоне на Бога и дозволе да Дух Свети обитава у њима. Он ће нам казати шта треба да чинимо и у свим приликама и неприликама какви треба да будемо и опстанемо као људи и народ Божији. Ово нам говори да свака изговорена реч треба да буде у благодати, тј. да буде изговорена у Христу и по Христу. То ће бити ако мудро живимо и искупљујемо време Јеванђелским садржајем и светом Божанском силом. Само тако ће свака реч бити не у мудрости људској, већ у сили Божијој. Да би нам све било у сили Божијој, треба нам вера. Вером ходимо а не својим знањем. Пастири треба да се жртвују за свој народ, на њима је терет, на њима је Крст. Вера је несравњиво шира и дубља од сваке људске мудрости знања и њоме постајемо божански силни и моћни. Када нас нешто снађе у животу треба да видимо кави смо са вером. Ако из срца из душе завапимо Господу превазићи ћемо све проблеме. Сами не можемо ништа да решимо. Треба нам вера да вером уселимо Бога у себе.

Да се стално молимо једни за друге. Ко изнесе оно што нам је Бог дао добићемо преумилне речи Христове да нам каже: „Добри и верни слуго нам малим си ми био веран уђи у радост Господара свога.“ На треба да уђемо у радост Бога зато слушајмо реч Божију и извршавајмо је. Без вере немамо ни темеља али ослонимо се на Бога и верујмо Богу. Озбиљна су времена. Ми хришћани тражимо да Господ дође али онда треба да се предамо Богу и будемо сарадници Божији. Не припада нам да будемо лењи, већ да пратимо Господа. Онда ће нам Господ помоћи и недоумице наше отклонити. Сумња је кад се човек уплаши себе, зато себе не можемо да спознамо ако не спознамо Бога.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије, Митрополит Јован је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.

протођакон Мирослав Василијевић