После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, Јеванђеље које смо сада чули даје нам више поука које су нам потребне за наше спасење. Заиста, ада би ми мало чешће читали Јеванђеље, удубљивали се у смисао и поруку Јеванђеља све би нам другачије било јер би ми били другачији. Били би бољи и видели би потпуно себе какви јесмо. Господ је рекао јудејцима који су му дошли: Ви сте они који се правите праведни пред људима али Бог зна срца ваша јер што је у људима високо то је гадост пред Богом.

Заиста, браћо и сестре, Бог је срцезналац. Он толико више познаје нас и наше срце него што га ми познајемо. Он зна ко је у нашим срцима. Да ли је љубав или мржња, гордост или смирење; да ли је злоба или поштење, то Бог много више зна него што ми о себи знамо. Зато треба да се молимо Богу да нам помогне да откријемо себе изнутра. Ако читамо Свето Писмо видећемо да Бог лицемерство највише осуђује. Ту се види како је човеку више стало шта о њему мисле други људи него шта о њему мисли Бог. Он се на тај начин више прилагођава другоме, а не Богу. Лепо је прилагодити се другоме тако што ћеш другога прихватити као себе. Што ћеш другога прихватити са свим његовим врлинама и манама. То може само онај човек који живи са вером у Бога. Вера нам је потребна. Каква нам је вера такав нам је живот. Каква нам је вера тако се ми и понашамо. Каква нам је вера такво нам је поверење и вера у другога човека. Нама је потребно да се искрено молимо Богу да нам да да правилно знамо расуђивати јер ако не знамо да расуђујемо не знамо правилно онда ни да просуђујемо. У данашњем Јеванђељу, које говори о саблазнима, је речено још: Није могуће да не дођу саблазни али тешко ономе од кога долазе саблазни. Дакле, браћо и сестре, када човек саблазни другога он дупли грех прави јер му је помогао другоме да погреши. Тако зло у човечанском свету долази изворно од ђавола, од духа злобе и пакости. У човековом свету и свету слободне воље зло и грех су слободни. Бог нас је створио слободним да сами себе осуђујемо или оправдавамо. Бог нас је створио и да грешимо али нам је дао могућност и да не грешимо. Све је то до човека јер када човек учини и добро и зло из своје слободе то је апсолутно потпуно право. Тако људи по свом слободном нахођењу примају или одбацују или зло или добро. Зло, грех и смрт су највећа мука за боголико биће човеково. И зато је у ствари човек у сталном једном рату. Он унутра ратује између добра и зла јер је у човеку и добро и зло али је страшно када ми ратујемо, а не примећујемо да смо у рату, да смо у сукобу. Чим човеку ослаби вера према Богу ступа у сагласије са оним нечастивим и тиме човек води рат између добра и зла. Помоћу саблазни се проба човеково стајање у Богу. Ако се одржимо у саблазности односно ако се не дамо да нас саблазне, како каже Јеванђеље: Који год у Богу стоји он не греши. Онај који је везао своје срце, ум, душу, мисао, опхођење и своје понмашање за Бога он не може да погреши јер је стално уз њега. „ Но саблазни наваљују да би саблазнили и изабране јер кушање вере наше гради стрпљење, а трпљење нека дело довршује. Да будемо савршени без икаквог недостатка.“ Опет каже Јеванђеље: Потребно је, браћо и сестре, да дођу саблазни и оне су као поплава која све носи испред себе. Треба да се чувамо саблазни али посебно треба да се чувамо да ми друге не саблазнимо. Јер ако смо другога навели на грех сносимо одговорност за њега. Ми хришћани и крштени људи смо једна заједница, једна породица и како може један члан породице да каже да га је брига за сестру, брата, оца, мајку; онда ниси у заједници. Себе си издвојио из те заједнице и ако ниси у заједници не можеш да се спасеш. Нама треба заједница и Бог у њој да се на Бога ослонимо да нам Он помогне. Наша народна изрека каже: Дрво се на дрво ослања, а човек на човека – како је то страшно када ми немамо тог другог поред себе на кога ћемо се ослонити јер падамо. Ако немамо тога другога, а себе сам обзидао гордошћу да могу све сам онда падаш и тотално пропадаш. Оно што треба да знамо и како да се понашамо у свим приликама и неприликама јесте да је богочовек Господ наш Исус Христос, све за нас, све за људско биће. И Бог и Рај, и Истина и Правда, и Живот и Бесмртност; и Доброта и Мудрост; и Радост – све је то у богочовеку Христу јер ми без Бога не можемо ни да се радујемо како треба. Зато апостол Павле каже: Радујте се у Господу и опет кажем радујте се јер та радост коју имамо у Богу и коју нам Бог даје није тренутна свакодневна радост. Ко је са Богом он је у вечитој радости. Све што је потребно човеку за живот вечни човеку на земљи и на небу све то ми имамо у богочовеку и немамо шта да лутамо само треба да слушамо реч Божију. Да слушамо шта нам каже Јеванђеље. Оно нас упућује на прави пут. Оно нам помаже да спознамо себе. Заиста нама не треба боље огледало од Јеванђеља јер се у њему види и оно што ми не можемо нашим голим оком да видимо. Човек Христа стиче вером и отуда одузети човеку богочовека Христа значи свести човека на ништавило, свести човека на пролазност, свести човека на нешто што је безначајно, а Божији човек је велико достојанство. Када човек није свестан тог достојанства које му је Бог дао он у ствари сам себе унижава али не кроз смирење већ кроз бунт.

Ево ми се налазимо у овом периоду Божићног поста где нас највише сналазе саблазни, искушења и разне друге невоље зато што нас пост подсећа на покајање, промену и измену, а ђаво неће наше покајање. Он хоће да се ми што више учвршћујемо у злу. Он је себе заиста утврдио у таквом злу да не може да се покаје, а човек може да се покаје. То је прва проповед Господа нашег Исуса Христа. То је и прва проповед Св. Јована Крститеља: Покајте се јер се приближило Царство небеско. То Царство небеско је Господ наш Исус Христос. Он је ту само је питање да ли га ми пуштамо у наше срце. Зато у Јеванђељу и каже: Ево стојим крај врата твога срца и куцам и ако чујеш и отвориш ми врата ућићу са Оцем и Духом Светим. Господ куца на врата нашега срца зато што је срце најомиљенији дом Божији и ако Бога немамо у срцу немамо га нигде.

У нашем срцу је и зло и добро, и чистота и прљавштина и све то зависи од нашег живота. Зато проверимо свој живот и не м,ислимо високо о себи већ да постанемо мирис Божији, а човек је мирис Божији поготову када ради на свом спасењу.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић