За певницом се појали „Србски православни појци“.

По прочитаном Јеванђељу уследила је беседа Његовог Високопреосвештенства у којој је рекао:

“Помаже Бог драга браћо и сестре и драга децо. Нека је благсловено ово наше данашње сабрање у овој цркви која је посвећан Преподобној матери нашој Параскеви или како је ми од миља зовемо Светом Петком. Да нам буде на здравље и спасење Литургија коју данас овде служимо, да нам буде на здравље и спасење Свето Причешће којим ћемо се ако Бог да данас овде Причестити на Светој Литугији.

Причешћујемо се управо ради опроштаја грехова и за Живот вечни. Сам Господ Исус Христос је рекао: „ Ко не једе Тело Моје и не пије Крво моју нема живота у себи. Такав човек живи и креће се, али је он без вере празан. Кад је човек празана он не посеже ка оним што је добро, нажалост, посеже за оним што није добро, јер у празном човерку као и у празној кући где нико нема свако свраћа и свако остваља понешто у тој кући. Тако је и са човеком, ако нема вере у Бога, ако нема Бога и себи, он није миротоврац, он је рушитељ, он не гради, такав човек разваљује. Зато, браћо и сестре, да би нама све ово било на опште добро, на опште спасење потребна нам је на ппрвом месту вера. Вера у Бога и љубав према Богу. Вера је толико значајна да смо овде данас чули како апостол Павле поручује и каже: да ће Бог и незнабошце вером оправдати. Поручује и каже апостол Павел: а праведник ће од вере живети. Цар Давид каже: не видех праведника остваљеног ни деце његове да просе. То значи да се трудимо и да живимо колико је то могуће праведно, честито, поштено, ваљано, али не можемо то живети ако немамо у себи вере и смирења пред Богом, пред Црквом, пред људима. Такође нам треба вера како у Бога тако и у саму Цркву, јер је Црква Тело Христово, браћо и сестре, Тело Христово, а ми крштени људи, ми смо удови тога тела. То треба да имамо на уму кад наш народ лепо каже: ја идем у Цркву, а то значи, ја идем у заједницу тамо где је Бог у Цркви где се служи Света Литургија, у Цркви где Литургија спуста Небо на земљу и земљу уздиже на Небо. Зато је наша заједница за коју смо сви одговорни, за Цркву смо сви одговорни, јер рекох да смо сви чланови Цркви, наравно они који су крштени. Ако будемо тако схватили Цркву и улазили у овај храм који је симбол Цркве, браћо и сестре, онда ћемо другачије поимати и Бога и љубав, онда ћемо другачије поимати односе јед ни са другима, онда ћемо изграђивати Цркву као заједницу и онда ћемо бити градитељи, а не рушитељи. Апостол Павле када говори за Цркву он каже: „Узиђујте се у Цркву као живо камење.“ Шта нам даје живот? Вера у Бога. Када имамо веру у Бога, онда имамо и поверење у Бога. Када имамо веру у Бога, онда имамо и поверење у другога, а посебно ако имамо веру имамо смирења у Цркви кроз коју се ми једино спасавамо, браћо и сестре. Ван Цркве нема спасења. Не можемо задобити Царство Небеско, не можемо се спасити, већ само и једно у Цркви и кроз Цркву. Вера је печат који нас чини да смо живи људи. Од начина на који верујемо, понаваљам то себи и вама, зависи и наш живот. Боље речено, од онога у кога верујемо зависи наш живот. Ми у овом свету гледамо да верујемо у поштеног човека, у доброг човека и тог доброг и поштеног човека хоћемо да имамо поред себе, али то подразумева да и ја будем поштен., треба ја да будем трудбен, а не онај мољац који гмиже изнутра. Просто речено каква ми је вера, такав ми је и живот, такав нам је однос и према Богу и према Цркви и према једни другима. Ми, браћо и сестре о децо драга не верујемо у неког безличног Бога, у неку силу која је створила свет и управља овим светом. Ми верујемо у Свету Тројицу у Оца и Сина и Светога Духа, верујемо Јединородног о Оваплоћеног Бога, Сина Божије Исуса Христа Који постао један од нас, да бисмо ми могли бити оно што је Он. Све што Бог има дао је нама, Он је нама дао себе. Некоће казати, како нам је дао Себе? Дао ти је кроз Цркву, јер се Он само кроз Цркву и у Цркви даје. Даје се кроз Свете Тајне, кроз Свете врлине, а на првом месту даје се кроз Свето Причешће. Бог нас је створио по Својој слици и прилици. Створио нас је не да будемо сами, не да се издвајамо из заједнице. Он нас није створио да бисмо дошли у овај свет, прошли и нестали у небићу. Када је први човек отпао од Бога, кад је престао да верује у Бога он је постао небиће, а небиће није човек. Бог је дошао и управо нас из небића вратио у биће. Вратио нас да будемо сарадници Божији и сарадници једни другима. Онај који не сарађује са Богом, он не сарађује ни са људима. Онај који не сарађује са Богом и не живи по Богу њему смета сваки други човек, јер нема Бога у себи. Ко нема Бога у себи, он нема љубави, а Бог је љубав. Зато имати Бога у себи значи имати љубав, а љубав је савршенство. Љубав није нешто што се даје да би нешто добио, да би зарадио. Љубав се даје тако да се ништа не тражи, а све се добија. Кад љуба хоћемо да дамо неком и да покажемо ми често чинимо то да би имали користи, па овога ћу да волим, јер од њега имам користи, а овога нећу да волим. Човече не дели људи. Чим делимо људе, значи да смо ми подељени у самима себи. Подељен човек је раздвојен човек, расцепљен, а то значи није јединствен. Подељен човек не припада ником, а нажалост не припада ни себи, а још мање Богу, већ припада нечативом који га стално гони: немој да радиш како ти се каже, немој да слушаш како ти се каже! Ти си мудрац, ти си паметан, имаш дар језика да причаш. Лако је причати, браћо и сестре, али је важно шта причаш, како причаш? Они који много причају, они не знају суштину. Много причају да би се тиме само бранили. Зато ће свакога другога нападати и у сваком другом ће гледати што је негативно, али у себи да се загедају и да се сами себи признау, е то је тешко. Ја сам савршен! Једино је Бог савршен. Бог нас је створио несавршене, али нам је дао задатак да се усавршавамо, зато Јеванђеље каже: усавршавајте се до пуноће раста висине Христове. Браћо и сестре, нас је Бог створио из небића у биће, не да стварамо неред, не да рушимо поредак, не да стварамо немир и раздоре ни у Цркви, ни у породици, ни у друштву ни у држави, него да ширимо мир и љубав. Онај који има мир у себи, он ће миром да зрачи, он ће да се труди да мир преноси. Онај који нема мира он не може мир да да. Човек који нема мира он није спокојан човек, он није човек са Богом, него са оним другим који нас стално гони да чинимо немир. Ми смо створени да живимо у миру и љубав с обзиром на то да верујемо у Исуса Христа, да верујемо у Свету Тројицу, да верујемо у Јеванђеље Христово и да верујемо у Цркву. Зато ће апостол Павле рећи: ко хоће да поквари Цркву, њега ће покварити Бог. Ја ако хоћу да покварим Цркву, мене ће покварити Бог. Наш живот пројављује управо ту и такву веру, да верујемо у Бога и да верујемо у Цркву. Онај ко не верује у Цркву, он ће да каже: шта то раде ови у Цркви? Човече, па ти си члан Цркве, према томе ти си одговран за Цркву као и сваки други. Нема у Цркви они и ми. Има само ми. У Цркви нема поделе, а онај који уноси поделу, е њега ће Бог разделити онда када се најмање нада. Другим речима, вера наша је уобличена у оно што ми као православни Срби и хришћани јесмо од Светога Саве до данашњих дана и надамо се и верујемо да ће то тако бити до краја века и света. Да се не осврћемо на оне који буком и халабуком тобоже бране веру и Цркву, па таман то био ја као владика. Вера се не брани буком и халабуком, вера се брани смирењем. Вера се брани животом. Џаба нам је што ћемо говорити да верујемо у Бога, а супротно од вере живети. Џаба нам је што верујемо, а веру не претвараммо у дело. Онда смо заиста, оно звоно које јечи и прапорац који звечи. Такав човек стално себе хоће да издигне, а да би човек издигао себе он друге мора да унизи. Дакле, зато треба да слушамо Цркву и Јеванђеље и оно што каже апостол Павле: да имамо ум Христов и да не мудрујемо својом мудрошћу. Ко је год мудровао својом мудрошћу није далеко стигао, браћо и сестре. Тај који мудрује својом мудрошћу, он никад неће да послуша никог, он никад неће да чује другога, јер сматра сам је себи довољан. Само је Бог сам себи довољан, ми нисмо довољни сами себи, зато нам треба тај други, па је не знам какав, јер преко тога другог се спасавамо. Како Свети оци колико год је спасење у Божијој руци, толико је спасење у руци другог тј. како поступам, да ли живим хришћанским животом или злоупотребљавам своје позвање и призвање и свој чин, свој положај. Ако то чинимо, боље што би рекао наш песник: боље са се ни родио нисам. Браћо и сестре, зато нас апостол Павле поучава и каже: имајте ум Христов у себи. Ко има ун Христов и живи ум Христов, тај је сав у Богу, и што је најважније Бог је сав у њему. Так је исто сав у Цркви и Црква је сва у њему. Он Црквом осећа ту заједницу. Зато ми долазимо на Литургију да се Причестимо, да се Богу молимо, али и да видимо лице један другог. Пропустимо ли Свету Литургију, пропустићемо много у животу. Литургија нам је најбоља наука, Литургија нам је најбоља веронаука, Литургија нас учи како треба да живимо. Учи нас да треба да живимо као народ Божији. Сваки је од нас слика и прилика Божија. Свакога од нас је Бог створио по Свом Лику. Е, сад да ли чувамо тај Лик у себи или мислим доста ми је што сам владика, па мислим не треба ничим више да га чувам, тешко онда мени! Ако ми хоћемо да будемо истинска тела Божија. Ако хоћемо истински да будемо у загрљају Божијем, у Његовом наручју, да будемо у радости Божијој. Само онај ко се радује у Богу зна шта је радост. Ако хоћемо да будемо у лепоти Божијој, у доброти Божијој у истини, онда треба да живимо на начин на који Он нас позива. Како нас Христос позива? Узмите крст свој и хаје замном. Није лако носити свој крст, али ко носи крст у смирењу тога крст носи. Крст не можемо да носимо кроз гордост, кроз сујету. Ми крст носимо, ми клецамо. Све нам је то Господ објаснио и није нам рекао да чинимо ништа више, него што је Он рекао. Он је Богочовек који је клецао носећи свој крст од Преторије, тамо где су Му судили, до Голготе. Казао је и теби и мени: клецаћеш, али немој да сметне са ума да крст свој животни треба да изнесеш на Голготу, јер преко Голготе иде се у Васкрсење, преко крста иде се у Васкрсење. Зато је крст сила, зато је крст моћ, зато је крст победа. За све ово потребна нам је вера. Вера је оно извна чега не постојим, немам вере не постојим. Вером усељавамо Бога у себе, а кад човек има Бога у себи он има радост, он има мир, он шири радост, он има љубав. Он не осуђује другога што је овакав или онакав, него се моли за другога. То је хришћанство да се молимо не само за они који се за нас моле, него да се молимо и за непријатеље. Господ каже: љубите непријатеље своје. То је та виша духовна истанца да волимо и онога ко нас не воли, а кад волим онпга ко нас неволи, али истински кад- тад тај ће једном да се опече? Наша љубав и и наша молитва према том непријатељу како рече један удар човек: прогорети главу, па ће рећи: чекај, ја овом човеку чиним зло, а он мени узвраћа добрим, а добро никада не пропада. Добро се добрим врати, а зло се злим врати. Дакле, човек без вере како кажу Свети оци је љуштура, има лик човека, али нема сржи, а треба нам та срж. Замислите да ми сад немамо вере и кажемо: немам вере да ћу устати сутра, па нећу ни устати. Вера је та која нас крепи, која нас снажи, која нам неда да потпнемо. Зато можемо изгубити све у животу. Нажалост имамо примера у овим несрећним ратовима, да су људи изгубили све и род и пород, све, али нису изгубили веру. Све им је то Бог надокнадио. Али, ако изгубиш веру ти онда себе осуђујеш на пропаст. Онај који истински верује и вером живи тај не ствара хаос, тај не ствара не ред ни у породици, ни у друштву, ни у Цркви, већ свим својим моћима бори се да допринесе миру, слози и љубави. Без вере, браћо и сестре, ми, наш народ, ја, нико од нас није оно што јесте. Не бих ни био оно што јесте да не постоји вера у Христа. Вера која је основ нашег живота. Вера је основ ономе чему се надамо. Чему се надамо? Надамо се Богу. Зато, браћо и сестре, не бојте се ничега, осим непокајаног греха, а горд човек неће да се покаје, неће да призна да је погрешио, него ће стално да се оправдава. Уствари, такав човек не види да сам себе замотава у паучину, као онај паук, батрга се, али се све више замотава. Он се брани, али не зна од чега се брани. Мисли да се брани од онога који му је рекао: није ти то добро човече. Зато, браћо и сестре, не бојте се оних који хоће да унесу немир, већ се бојте да не мир не овлада у теби у мени. Дакле, морамо се молити истински Богу. Морамо даклекнемо пред икону Божију- Христову, пре икону Мајке Божије, да клекнемо пред икону Преподобне матере наше Параскеве и да затражимо помоћ. Помоћи ће нам, само ако истински се покајемо. Нама је покајање потребно. Без покајања нема ни спасења. Зато, нека нам Господ помогне да се одржимо у вери, да се одржимо у нади, да се одржимоу љубави, да осетимо да је Бог љубав. Бог је љубав, а човек је икона Божија, а то значи да човек треба да буде одраз љубави, а не мржње, злобе и пакости. Погледајмо своју душу, уђимо у своју душу, уђимо у своје срце. Сагледајмо истински себе ко нам је у души, ко нам је у срцу? Бог- љубав, или ђаво и мржња, а неко јесте? Ми мислимо у мени је љубав. А, погледајте шта говорите, погледајте како се понаша, погледајте како брани себе вером, односно, како брани себе невером, браћо и сестре. Нека ово данашње богослужење наша, драги моји, буде нама на спасење, да нам буде на учвршћење, да се што више учвршћујемо у вери, а не у себи. Да више имамо вере и поверења у Бога, а не у себе.јер онај ко се узда у себе, тај неће далеко да стигне. Зато, волимо Бога, волимо Цркву, слушајмо Бога, слушајмо Цркву. То се односи на свакога од нас; прво на мене, и да не мислим да сам ја сад ово што јесам, е сад сам ја нешто изнад Цркве. Који тако мисли, тај је у великој заблуди. Бог је милостив. Да се молимо Богу да на пошаље мир. Ми смо поред празником Рођења Христовога, празником мира, празником радости и ако се нисмо спремали кроз пост, кроз молитву, кроз смирење, кроз слушање и ослушање нећемо осетити радост празника. Зашто? Зато што смо гајил у себи немир, а Бог је мир и Он је у нама само треба да будемо ми са Бого.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

После Свете Литургије уследила је трпеза љубави коју је припремило братство при цркви Свете Петке у Лапову.