Након прочитаног јеванђеља Митропилит Јован се обратио народу:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре.

Данас прослављамо једног великог угодника Божијега, великог молитвеника, човека велике вере и човека великог умирења. То је Свети Спиридон, чудотворац, који како сазнајемо из његовог житија, је рођен на Кипру. И тамо је био и епископ једне мале области на Кипру. А због свог своје велике, као што рекох, његове вере, подвига, љубави, милосрђа, смирења, Бог је га прославио да му и данас његове свете мошти почивају на Кипру, и данас оне чудотворе. Баш онако, као што је он благодаћу Божијом, силом Божијом, Духом Светим чудотворио и за време његовог земаљског живота. Рекох, да је он човек био великог смирења. Иако је, каже био образован, то ништа није за њега значило. Он је све чинио у простоти свога срца и у смирењу.

Све што је говорио, говорио је не као човек да представи себе који нешто зна, него говорио просто. Тако да та његова врлина га је изабрала да буде и на првом Васелјенском сабору у Никеји 325. године, где је тако мудро, али каже простим језиком упутио прекоре Арију, који је био јеретик. И заиста, браћо и сестре, ми данас прослављамо тог и таквог светитеља, који је постао обиталиште Духа Светога. У њему је живео Дух Свети, њиме је руководио Дух Свети, он је живео Духом Светим и није могло другачије ни да буде. Јер Дух Свети је га упућивао на праву истину, а он Духом Светијим упућивао је и друге. Значи, ослањао се на мудрост Божију, не на своју мудрост. Осланљао се на Дух Божији, а не на свој дух, браћо и сестре. И зато је он био обиталиште Духа Светога и чија су уста само говорила премудрост. И чије је срце, каже, било испуњено разумом. Којим разумом? Не овога света, него разумом Духа Светога. Премудрост, разумом, знањем шта је то вечни живот. О непролазном звању, о непролазним тајнама овога и онога света. Познањем смисла људског живота, знањем о томе како треба човек да живи овде на земљи. Како треба, браћо и сестре, да се понаша. Како треба да овде још и сада започне стицање вечног живота. А то је кроз веру, кроз наду, кроз љубав, кроз молиту, кроз подвиг и пост. Али, опет, наглашавам, кроз велико смирење.

Свети Спиридон, као што рекох, био је епископ на Кипру. Он је, браћо и сестре, управљао на црквом и народом Божијим, тако што је, у ствари, служио и цркви и народу које му је црква поверила. Ту је била и његова величина, што је он служио. А служити значи покоравати се, а покорати се човек не може без смирења. Онај који ту гордост несрећну, што стално спомињем и вама и себи, који има ту гордост у себи, тај је далеко од смирења. А смирење је, у ствари, најзначајнија врлина, без које, ми хришћани, ми православни, који верујемо, који смо крштени, не можемо ни једну врлину хришћанску остварити без смирења. Дакле, браћо и сестре, он, иако је био учен и образован, једна од основних својстава која је красила Светога Спиридона, била је та једноставност. Пазите, и то је величина тих великих људи. Да буду велики, а да будују једноставни. Док они мали људи, не могу никако да будују једноставни. Они стално нешто хоће да се прикажу другачијим, паметнијим, бољим. Његова карактеристика била је једноставност и простота, а изнад свега, дубока вера и чисто срце. Зато је, што је имао чисто срце, то значи да је у његовом срцу непрестано боравио Бог.

И он није ни могао другачије да говори, него само оно што је Божанско, о ономе што је вечно, ономе што је непролазно. Дакле, браћо и сестре, иако је био, понављам, образован човек, он се као епископ, бавио се земљорадном, обрађивао своје имање, чувао стоку, чувао козе. Он је био не само пастир словесном стаду, а словесно стадо то смо ми који смо крштени, он је био и пастир безсловесног стада, чувао је на стотине коза и оваца, и од тога се хранио, од тога се издржавао, али од свега онога што је продавао и коза и овца, и што је радио на имању своме, за себе је само задржавао оно што је најнужније и најпотребније. А све друго делио је другима, првенствено делио је сиромасима, делио је онима којима је била потребита. Дакле, браћо и сестре, од свег тог блага који је имао, подарио је он другима, давао је себе другима, то је важно. Човек који се не даје другоме, он је себичан човек, он је саможив човек, он је човек који мисли само да ја опстанем жив, и они који су најближи око мене, за другог ме ништа не интересује. Дакле, себичност је особина која човека одваја не само од Бога, него одваја га и од другога. Ко воли себичног човека, или кога себичан човек воли? Никога. Он воли само себе, и зато гледа како да само себе угоди. Гледа како само да он зграби срећу у овоме животу. А морамо једно као хришћани знати да не можемо задобити срећу своју, док прво не усрећимо другога. Не можемо ништа добити што ће нама бити корисно за спасење, ако пре тога не дамо другоме. Дакле, браћо и сестре, Свети Спиродон је био човек велике, као што рекох, љубави, великог богољубља и великог братољубља. У његовом животу је остало записано неколико великих и дивних догађаја. Верујем да ви који читате житија да то знате, али није згорек да се подсетимо и који знају, и да се науче они који не знају о томе. Тако, например, Свети Спиридон, каже, једном приликом продао једном трговцу стотину коза. Па је трговац, рачунајући на то да је он прост човек, није ни знао да је епископ, прост човек, рачунајући негову простоту, уместо да му исплати стотину коза, каже, он му исплатио деведесет девет коза. Ових деведесет девет коза пошли су за тим човеком који их је откупио, али, каже, једна никако. Она се само враћала, он је вуче, она се враћа Светом Спиридону. Међутим, браћо и сестре, Свети Спиридон који је био прозорљив човек, који је имао тај благодатни дар да зна шта мисли, а не само шта говори. Пришао тихо овом трговцу, па му каже, пази, брате, да ти случајно ниси затајио новац за ову козу, кад она неће да иде за тобом, јер видиш, стално се враћа назад. Посрамљен овај трговац, каже, да, јесам. Исплатио му, каже, и шта је било? Коза је пошла за оних деведесет и девет коза. Дакле, браћо и сестре, видите како Бог награђује простоту, а не наше људско умовање. И други један диван случај је записан у његовом житију, каже, дошли лопови у његов тор, тамо у ту шталу, колибу, како хоћете, да покраду стадо овог Светог Спиридона. Али, каже, нека их је сила заковала, приковала за земљу, нису, каже, могли да се мрдну, а камоли да обију, камоли да украду стадо. Тако су дочекали јутро. Долази Спиридон да нахрани своје стадо. И види те људе. Виде како нису могли да се помакну са места. Шта је он урадио? Ко зна шта би смо ми урадили да видимо таквог, неког нашего непријатеља да нам краде. А Спиридон је само благо прекорио и казао, не мојте да једете хлеба са туђих леђа, него мало и ви дајте о себе, па ће вам Бог подарити да и ви можете другима делити. Он их је, кажем, благо прекорео, а посебно им је рекао, немојте да крадете. Није само крађа ако ми некоме нешто украдемо, неки предмет или не знам ја шта. Крађа је кад ми не помогнемо другом човеку да се спасава. А не можемо помоћи другоме човеку да се спасава, ако се сами не спасавамо. Мада, сви ми имамо ту дозу да волимо другога да учимо, да поучавамо, али себе да поучим, то је мало теже. И шта је урадио овај Спиридон? Његовим молитвама, они су се покајалии, ови лопови. Знате шта им ја рекао? Ајде, каже, изаберите најбољег овна. Узмите и носите га кући да вам каже, труд не би пропао. Заиста, труди ли се целу ноћ, а ништа нису. Пазите, да вам труд не би пропао.

Видите, како Бог не гледа ко је ко, да ли је учен или не учен. Него гледа на чистоту срца и на начин живота. Па зато да се и ми замолимо да на Светлом Спиридону, великом чудотворцу, браћо и сестре, да нам помогне да опстанемо у истини Божијој. Да опстанемо као народ Божији. Да и ми, Срби, опстанемо као народ Светога Саве. У заједници, у слози, у љубави, а не у раздорима, не у свађама, не у прекоревању. Да нам Свети Спиридон помогне да и ми у простоти свога срца прилазимо Богу. Јер Бог воли смирене, а не горде. Зато је речено да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. А нама треба благодат Божија, браћо и сестре. А благодат Божија то је сам Господ наш Исус Христос. Нама треба благодат, и ми ту благодат смо, браћо и сестре, што често понављам, задобили, када смо крштени. И ми смо благодаћу Божијом, постали чланови цркве. Ми смо благодаћу Божијом, постали породица хришћанска, породица цркве. И зато смо дужни да изграђујемо ту породицу свету. То јест, да изграђујемо цркву тако што ћемо изграђивати себе. Што ћемо себе прилагођавати цркви, а не цркву да прилагодимо себи. Што ћемо, уствари, служити цркви, а не да се служимо црквом. Нека нам Господ помогне, да и ова искушења која нас налазе, и нас као народ, и цео свет. А све нас налази, што нам слаби вера. Вера, кад ослаби у човеку, човек пада у очај. А онај који има веру, без обзира шта га снашло у животу, без обзира шта се догађало око њега и са њим, он има веру, и он зна да верује у Бога, да верује у Христа, и да је Христос са ним, и да ће Христос наградити наше трпљење, а не нашу гордост и нашу сујету. Да ће Господ наградити нашу веру, онако баш како каже Апостол Павле, ко прилази и каже Христу, треба да верује да Христос је Бог, и да Бог награђује оне који верују у њега. Нека нам Господ да веру, да браћо и сестре, да веру, и свим добрим делима да и овај остатак Божићног поста пребродимо, како би смо радосно дочекали рођење Христово, а Христово рођење носи нам мир, носи нам љубав, носи нам радост.

Бог Вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

ђакон Стефан Јанковић