Литургијско сабрање увеличали су предивним појањем Српски православни појци из Београда.

У својој Богонадахнутој беседи Митрополит Јован је рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, за сваког верујућег човека, који верује у Бога који живи вером у Бога који веру претвара у дела, онда му ово данашње Јеванђеље улива моћ, улива силу, улива снагу, јер чим верује у Бога, он значи не сумња ни у шта од онога што је Господ наш Исус Христос рекао у свом Светом Јеванђељу. Па ето и данас чусмо како је Господ рекао својим ученицима, својим Апостолима када их је послао да проповедају Јеванђеље, да проповедају Њега, Он им је рекао – ево дајем вам власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију и ништа вам неће наудити.

Пазите, видите шта чини вера. Она подиже човека, она храбри човека, она улива Бога у човеку, јер ми вером усељавамо Бога у себе. И ово су заиста крупне и моћне речи Спаситељеве, па и ми сада са нашом слабом вером можемо се запитати или боље речено поставити питање како су их и ови Апостоли примили. Или на пример, ево, да то поткрепимо нашом вером, да видимо каква је данашња наша вера, моја, твоја. На пример, сад, да нам неко каже, ајде Јоване, Петре, Милојка, стани на скорпију, стани на змију и да ти неће ништа науодити. Да ли бисмо ми имали такву веру? Сумњам. Одмах би се у нама створила једна сумња, створио би се у нама један страх, шта ако ме та скорпија, а знамо да је она отровна, шта ако ме уједе, ако ме отрује, одмах ћемо рећи па ја ћу умрети.

Међутим, браћо и сестре, у оба ова случаја, у односу на Апостоле, њихову веру и у односу на нашу веру, стоји у ствари, у питању боље речено је вера. Вера и поверење у Бога. А вера иде руку под руку са поверењем. Јер кад ми у некога верујемо, ми имамо потпуно поверење, је ли тако? Ми се онда предајемо њему, ми не сумњамо у њега. И онај човек заиста ко има јако веру у Бога и код тог човека, нема страха, нема сумње. Јер има веру, а вера производи љубав. А где је љубав ту нема страха. Јер како каже апостол Павле, љубав изгони страх напоље. Зашто је то тако, браћо и сестре? Зато што онај који верује, он не припада себи, него припада ономе у кога верује. Припада ономе у кога верује, браћо и сестре. Зато што права вера, она је слободна. Права вера у Бога ослобађа човека од самога себе. Од самога себе, браћо и сестре, од свих ствари, од свих предмета, да тако кажем. Онај који има веру, он се ослобађа од себе, као што рекаох. Онда он заиста прихвата оно што му се каже. А онај који нема веру, он се увек нешто буни. Kад му кажете таквом човеку који нема вере, он почне да сумња, он почне да се оправдава, он почне да изговара. Јер вера га није ослободила.

А док не ослободимо самога себе, не можемо, браћо и сестре, мислити да смо увели Бога у себе. Док не очистимо своју савест, колико је то могуће човеку, док не очистимо своје срце, од чега? Од злобе, од пакости, од мржње, од сујете, од гордости. Док не ослободимо своје срце од оног нечастивога, не можемо у њега уселити Бога. Јер, како каже Јеванђеље, благо онима који су чистога срца, они ће Бога видети. А кад уселимо Бога у себе управо вером, браћо и сестре, ми смо моћни. А знате у чему смо на првом месту моћни? У смирењу. Да се смиравамо и да прихватимо све оно што нам се догађа. И радост, и тугу. И кад имамо смирења, онда имамо и благодарност. Онда умемо да заблагодаримо, да благодаримо и Богу, али онда умемо и да будемо благодарни и човеку, који нам чини добро. У супротном, нити умемо да благодаримо Богу, нити умемо да благодаримо човеку, већ се издвајамо од тог човека. Одвајамо се. Издвајам се из заједнице. Јер мислим, та заједница у којој живим није по мојој мери.

Човече, па немој приморавати да тако кажем заједницу да се прилагоди теби. Него приморај себе да се прилагодиш заједници, заједници Цркве Христове на првом месту. Заједници у Богу, браћо и сестре. Заједници људи, јер сви људи, крштени људи, сачињавају заједницу Цркве, заједницу Тела Христовога. И зато, браћо и сестре, што је вера, због тога што је вера принос, односно вера је даривање. Али је исто, треба да схватимо, да је вера дар Божији. Да, вера је дар Божији. А откуд тај дар Божији међу нама? Откуд уопште дарови Божији међу нама, браћо и сестре? Па зато што је Бог их санео са неба. Што је Бог постао човек и остао Бог. Што је Он Богочовек и што је са тим што је постао човек, дао заиста могућност човеку да и он постане Бог. Али не по суштини, него по благодати.

Дакле, браћо и сестре, зато што је, кажем, вера даривање. А ко највише верује, тај, браћо и сестре, се највише и даје. Ми често, нажалост, мислимо, мени треба други да даје. Али да ли се запитам, да ли треба ја другоме да дам? Да ли се запитам и да кажем, не могу ништа добити, ако пре тога нисам ништа дао. Оно што често говорим, у затворену шаку, не само што не може ништа да стане, него не може ништа ни да се даје. И тако је човек кад је затворен у себе. А човек је затворен у себе кад прво га опхрва гордост и сујета, па мисли, ја сам себи довољан. Браћо и сестре, нисмо ми довољни самоме себи. Једино је Бог довољан самоме Себи. Али ако имамо управо тог Бога, оваплоћеног Бога, Бога који је, као што рекао, постао човек, онда имамо све. Све имамо. Можемо ништа имати у овоземаљском смислу, али кад имамо Бога, прво ћемо имати веру, имаћемо љубав. А кад имамо љубав, онда ћемо имати тог другог човека поред себе. Имаћемо га у нама. И онда ћемо и сами себе ући у тог другога љубављу. Љубављу, браћо и сестре. Зато, браћо и сестре, вера је љубав, као што рекох. Она ништа не тражи, како то лепо каже апостол Павле. Она ништа не тражи, ако се даје, чак он додаје и каже, ако се даје да би се нешто добило, онда се, браћо и сестре, не само што се не добија ништа, него све се губи, али ако се даје са тим да ништа не добијам, е онда, браћо и сестре, се прима све. Јер ако дајем љубав, то није љубав. То је интерес, браћо и сестре, што бисмо рекли данашњим језиком. А је ли треба са љубављу да тргујемо? Је ли треба да са савешћу тргујемо? Је ли треба сами са собом да тргујемо? Е, управо човек који нема вере, који је горд и сујетан, он у ствари тргује са собом, браћо и сестре. А шта може на трговини остати? Опстати, боље речено. Па не може. Ни народ не може опстати од трговине, ни држава не може опстати, ни Црква. Наше није да тргујемо, него од себе да дајемо. Да бисмо кроз то давање, као што рекох, примили и оно што просто не можемо ни да замислимо. Зато и Христос каже, јеси ли некоме дао чашу воде? Јеси некога нахранио? Јеси некога оденуо? Јеси некоме притекао помоћ кад је у невољи, кад је у тузи? Ако си то урадио, онда личиш на Христа. Kроз то добио си Христа. Јер ниси дао само ономе којему је то било потребито. Него си дао самоме Христу. А оно што ми дамо Христу, ми стоструко добијамо више. То нам Бог, само на Његов начин, како то Бог уме стоструко да нам узврати за наше добро. Ми можда узвратимо човеку на његово добро. Али никад не можемо толико да узвратимо добро као што то чини Бог. Јер, браћо и сестре, у суштини је само Бог добар. А и човек постаје добар кад је са Богом и када је Бог у њему.

И ето, браћо и сестре, шта је улило поверење у ове апостоле када им је Христос рекао даје вам власт да стајете на скорпију, на силу вражију. Шта је улило у њих то? Реч. Реч Божија. А све бива по Речи Божијој. Отворите прву страницу Библије па ћете видети. И рече Бог да буде светлост, да буде дан и би. Али зато треба да верујемо у Реч Божију. А кад верујемо у Реч Божију, онда ћемо водити рачуна и о својој речи. Шта говоримо и шта изговарамо. Дакле, браћо и сестре, све ово што рекох треба да буде нама поука. Да се поучимо. А Јеванђеље је управо за то дато. И за науку, и за карање, и за поправљање, и за исправљање. Све нам је то дато у Јеванђељу. И ако нам Јеванђеље није наше огледало живота, ако се не огледамо у Јеванђељу, ако не завиримо у Јеванђеље, ако не читамо Јеванђеље, онда нећемо познати себе. Него ћемо о себи мислити све оно што бисмо рекли нај, нај. Па ћу мислити ја сам најбољи, ја сам најлепши, ја сам најпаметнији, ја сам најобразованији. А кад читаш Јеванђеље са вером, са смирењем и са побожношћу, онда ће ти Јеванђеље казати и открити те да сагледаш себе управо онако какав јеси и какав јесам, браћо и сестре. Јер сваки крштени хришћанин је апостол. То треба да знамо. Апостол по благодати Божијој, те је и сваки хришћанин, браћо и сестре, дужан, како то лепо кажу Свети Оци, да у своју душу, пазите, да у своју душу и у душу свога ближњега унесе то Царство небеско, Царство Божије. Зашто? Па зато што ми смо одговорни за свакога. Нисмо ми само одговорни за себе, него и за другога. Зато тај пример мој, твој, свеједно, он је тај који ће помоћи том другоме да се подигне или ће својим лошим примерима, што кажу, дотући и оборити га. Дакле, браћо и сестре, кад човек унесе Царство Божије у себе, онда тај човек живи Царством небеским и тај човек у ствари на тај начин, браћо и сестре, земљу претвара у небо, а од људи богове по благодати.

Ми данас, такође, чусмо још да је Христос одговорио Апостолима када су се они вратили са проповеди, а тамо су доживели силом Божијом, силом Духа Светога, да су и мртве васкасавали, да су болесне оздрављавали, да су демоне изгонили. И они то саопштавају Христу, али су додали, па кажу, не у име наше, то нисмо чинили, него у Име Твоје, Господе. Пазите! Погледајте каква је морала у ствари бити вера тих Aпостола и смирење. Да ли бисмо ми, када бисмо могли да васкрснемо мртвога, да ли бисмо могли да се одржимо у смирењу? Сумњам, браћо и сестре, сумњам. И што је најгоре, што ћемо сматрати својим даром, а не Божијим даром. Они кажу, у Име Твоје и демони нам се покоравају. А шта њима Христос каже? Лепо је то, што сте доживели, што сте видели. Лепо је то, што сте чинили све у Име моје. Али немојте се, каже, томе радовати, што вам се и демони покоравају. А демон је тај који од нас прави злочинца. Демон је тај који од нас прави, браћо и сестре, да се издвојимо из заједнице. А Христос им каже, немојте се томе радовати, него каже, радујте се што су ваша имена написана у Књизи живота. Пазите. Е, то је оно, браћо и сестре, то је оно што је најважније, и рекао бих, то је оно што је у исто време најбитније, да нам имена буду записане у Књигу живота. Јер онај чије име записано у Књигу живота, то је та књига вечног живота, браћо и сестре. Тај човек, браћо и сестре, он је користан, опет како кажу Свети Оци, и породици својој, и народу своме, па и непријатељима својим. Kако? Па тако што је такав човек на првом месту христоносац. И ми кад смо се крстили, ми смо се крстили у Христа, и у Христа се обукли. Сви ми који смо хрштени, ми смо христоносци. Само треба да проверимо, да ли заиста носимо Христа у себи. А носимо га ако живимо по Христу. Ако живимо по Јеванђељу, браћо и сестре. Дакле, тај који носи Бога у себи, он носи целу васељену. Тај који има Бога у срцу, то његово мало срце као орган, је толико велико, постаје Богом моћно, да у то срце можемо сместити сваког човека, или боље речено, да можемо сместити целу васељену. А то опет не можемо без вере, и опет то не можемо без љубави, браћо и сестре.

Такав човек, који има веру, такав човек није себичан, и који има љубав, наравно, није себичан, није саможив, да га се други не тичу. А ми ћемо и данас чути, дај да ја живим како живи тај други, то ми се не тиче. Ех, док се не буде се тицало тај други за тебе, нема ни теби, ни мени спасења. Јер управо преко тог другога, ми долазимо до Бога, браћо и сестре. Долазимо до истине, долазимо до правде. И зато као хришћани треба да ревнујемо, браћо и сестре, за Бога, али треба да ревнујемо и за другога. А то не можемо ако не имамо осећања. А опет, себичан човек, као што рекао, тај нема осећања за другога. Он има само за себе осећања. У хришћанској ревности сви су, браћо и сестро, потребни једни другима. Зато је и оним највишим и највећим, да тако кажем, како хоћете, потребни су и они што су најмањи. По мери човековој, наравно. По мери Божијој, то је све другачије. За Бога су, сваки је човек, вредан исто. Јер је он дошао и за праведнике и за грешнике. Он воли и праведнике и грешнике. Дакле, браћо и сестре, тај труд, када уложимо за своје спасење, труд који уложимо за другог, другоме помогнемо, тај труд има вечити значај. Вечити значај, браћо и сестре, јер је тај труд управо за наше спасење. Зато су имена свих трудбеника, како рече један Свети Отац, свих трудбеника на том вечном делу записана у Књизи живота.

Нека би нам дао Бог, браћо и сестре, да се уподобљавамо Богу, а не себи. Да се уподобљавамо Царству небеском, а не Царству земаљском, која је за малена царством. А Божије царство вечно је, браћо и сестре. Нека Господ нам помогне, браћо и сестре, да живимо вечним истинама. Или боље речено, да живимо вечном истином. Једна је истина, а то је Бог. Али је страшно кад човек себе прогласи истином. И зато ћете чути од човека, ја мислим да је тако, ја то кажем. Он, значи, у себе верује, да је Он истина. А људи смо ми слаби, грешни, имамо огреховљену природу, па не можемо бити у истини. Али кад се уподобимо истини Божијој, онда и ми постајемо истина. И нека би дао Бог, браћо и сестре, да наша имена, о коме говори данашње Јеванђеље, буду записана у Књигу живота. А то значи да смо на путу спасења. Да мислимо и да схватимо да нисмо вечни овде, него да смо пролазни. Пролазни у смислу да идемо ка вечности. А на то морамо да размишљамо. Човек је од данас до сутра по његовом мишљењу, је ли тако? А за Бога то није. Човек није од данас до сутра, него је човек за вечност.И Бог није човека створио за пролазност, него за вечност. Имамо ли Бога у себи? Ми, браћо и сестре, имамо вечност. Имамо ли Бога у себи? Ми имамо љубав. А онда имамо и жељу да се жртвујемо и за Бога и за другога. И онда, као што жртва Христова нас је искупила, тако ћемо ми искупити себе.

Нека би Господ нам дао да будемо у Цркви и са Црквом. Да схватимо, браћо и сестре, да су озбиљна времена у којима живимо. Да схватимо, браћо и сестре, да нас Бог није овде послао да ми делимо правду, него да живимо у правди, Божијој. Ето, и сад ми навиру мисли и сећања трагедије овде у вашем селу. Али, тај ко је чинио тај злочин, телесно је убио и Далибора, и Милана, и Kристину, али духовно није. Убио је себе. Себе је убио. Зашто? Зато што је оно хтео да дели правду. Човече, како имаш право да узмеш било од кога оно што ниси му дао. Јесмо ми дали живот некоме? Нисмо, браћо и сестре. Е, зато живот треба да схватимо као светињу. А светињи се зна како се приступа. Светињи се зна како се у светињи живи. Зато да се молимо Богу да заиста завлада љубав, мир, слога у овим смутним временима у којима се налазимо. Не плашим ни себе, ни вас. Али морамо размишљати да су заиста смутна времена, да су тешка времена. И да у ствари за хришћане су увек била смутна и тешка времена. Никада хришћанима није било лако али су имали веру. И та вера их је одржавала у тешким и смутним временима. Погледајте само историју нашег православног, српског народа. Да нису имали веру, а било толико векова под шапом оног који не верује у Једног Тројичног Бога, зар бисмо се ми данас звали овим именима којима се зовемо? Зар бисмо имали храм? Зар бисмо се данас сабрали овде? Не би. Били бисмо ко зна и шта. Но, све бива по промислу Божијем. Бог промислом нам је даровао предивне Светитеље из рода нашега. Следујмо њима, па ћемо бити и смирени и блажени и пред Богом и пред људима.

Бог вас благословио!”,закључио је наш Митрополит.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након евхаристијског сабрања заједничарење је настављено на трпези љубави коју је припремио надлежни парох јереј Божидар Васиљевић.

јереј Марко Јефтић