Чтецирали су: др Марко Петровић, Марко Гаљак, и Никола Марковић.
За певницом су били оци Александар Мирковић, Иван Антонијевић са члановима хора „Свети Сава“ при нашем храму.
По прочитаном Јеванђељу Његово Високопреосвештенство обратио се народу надахнутом беседом:
„Христос је свуда присутан и живи свуда, и треба да живи у нашим срцима. Христос живи у Цркви својој, Он живи у нашим породицама, болницама, старачким домовима, свугде Христос живи, само је потребно да вером осетимо присуство Христово. Осетићемо ако имамо Христа у себи. Христос увек и свакодневно рађа се у нашим срцима ако наше срце припремимо да постане права Витлејемска пећина у којој се Христос родио. Ако се Христос не рађа свакодневно увек у нама, ако се ми не сећамо тог значајног и најзначајнијег догађаја у историји рода људскога, то значи да се само сећамо рођења Христовог од Божића до Божића. Божић је икона Христова, икона Божића представља светлост која је засјала у мраку овога света који у злу лежи како каже Јеванђеље и та светлост разгони таму, тамо где је Христос тамо је светлост. Тамо где нема Христа тамо је тама. Ако нема Христа у нама, у нама је тама, мрак. У том мраку не видимо Христа у себи, него видимо више себе. И видимо онога који је творац таме, а то је нечастива сила. То је грех у исто време, браћо и сестре. Од Божића па до краја света и века са нама је Бог. Само треба човек да буде са Богом. У нама је Бог, уселио се у нас, осветљава свакога човека који долази на овај свет, и просвећује Именом Својим светим. Зато је последња и прва реч коју човек дугује себи јесте да славослови Бога. Анђели су поздравили Христово рођење: „Слава на висини Богу и на земљи мир међу људима добра воља“. Велики свети дар је дар Божића. Ниједна филозофија земаљска ниједна ни мудрост, идеологија земаљска, није у стању да схвати и да осети величину људске природе и величину истинског достојанства човековог. То једино може да нам открије хришћанство, то нам открива Христос, Јеванђеље, и откривају нам Свети Оци и Црква и заиста браћо и сестре ништа не може да нам открије Бога као вера. Јер вером усељавамо Бога у себи, вера нам надомешћује што не можемо умом и разумом да схватимо. Браћо и сестре човек је створен несавршен. Али му је дат задатак да се усавршава, и ако се човек не усавршава он остаје на првој степеници, оно што је мало сазнао о Богу и светим тајнама, али је зато мера безмерна познати Христа, бити са Христом, и живети са Христом. Браћо и сестре неко је то давно приметио да је човек биће које се овде рађа на земљи земља је гнездо његово као што птица има гнездо у коме излеже своје птиће. Тако и човек има своје гнездо, на земљи се рађа али земља није за њега. Овде је рођен и овде се човек ослања својим ногама, али глава његова и ум његов усмерени су према вечности. Према бесконачном, савршеном где не може одолети ни смрт, ни пролазност и то управо благодарећи Христовом рођењу, тим светим квасцем, како рече један наш црквени човек којим је Бог заквасио нашу људску природу. Ако човек нема тог квасца у себи он неће да узраста. Као што и брашно и тесто не може да узраста ако се у њега не стави квасац. Зато је важно да стално осећамо Бога у себи па и квасац, квасац вере које је као зрно горушичино, оно узраста. Као што квасцу треба топлота да би достигао оно што треба да достигне, тако човеку треба топлота вере, топлота Христова. Он је дошао да нас загрли, он је дошао да нас озебле загреје и привије, и зато је Бог дао себе за нас, наше спасење. О свему овоме можемо да видимо пример у светом архиђакону и првомученику Стефану. Свети архиђакон Стефан је диван пример како се верује у Христа, како се вером живи, и како се вера надахњује у свим приликама и неприликама, када и страда за Христа. Вера је храбрила првог мученика за Христа, младог човека, али неустрашивог. Зашто? Зато што има веру у себи. Свети Стефан је пример правог истинског покајања и праштања који је попут Господа Христа молио се за његове мучитеље и који су га каменовали. Молио се Господу: „Господе немој им ово примити у грех“. То може само човек вере и љубави, који је спреман да се жртвује за истину. Истина је једна то је Господ наш Исус Христос. Свети архиђакон Стефан је могао да поднесе јер је он освештао свој ум и своје срце управо именом Божијим. Име Божије га је обасјало и када су га каменовали. Он се удостојио да живи ту свету тајну радости тог виђења, када је рекао својим мучитељима: „Видим небо отворено и Сина Божијега који стоји са десне стране Оца“. Видите шта вера чини од човека? Да он види отворено небо и Сина Човечијега. Он је мученички пострадао и својом мученичком крвљу запечатио своју верност Христу, и своје исповедање Христа као Бога и Спаситеља. Зато да се помолимо Богу и светом архиђакону Стефану да ојача вера у нама браћо и сестре, јер колико имамо вере у себи, толико имамо Бога у себи. Колико имамо љубави према Богу, толико имамо љубави и према себи и према другима. Зато да се опет помолимо светом Архиђакону Стефану да се он моли за нас, да браћо и сестре останемо људи вере, да останемо народ Божији, у свим приликама и неприликама, и које ће нас у животу сигурно сналазити, да се не одрекнемо Христа, да се не посрамимо Христа, него да се угледамо на Христа, јер су Њега прогонили, клеветали, али је важно да Господ није никога осудио. Он је са Крста, рекао Богу Оцу своме: „Господе не прими им ово за грех“.
Да се чувамо греха. Али ако имамо вере, ако имамо жеље, ако хоћемо да нас Господ спасе а да ми мало додамо и подвига и труда, додамо вере, и почнемо да живимо хришћанским животом, и ако се исповедамо и причешћујемо онда ће Бог бити са нама и ми бити са Богом.
Христос се роди!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије, Високопреосвећени митрополит је причестио верни народ телом и крвљу Господњом, сведочећи са својим народом веру у Богомладенца Христа, Оваплоћеног у витејемској пећини.
ђакон Александар Ђорђевић
