После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:

“Христос се роди!

Ево нас, браћо и сестре, и даље у радосном прослављању празника доласка Господа нашег Исуса Христа у овај свет. Догађај када је Бог постао човек да би остао богочовек. Узео је нашу људску природу на себе поред ове Његове Божанске јер је људска природа после оног пада у грех, односно у непослушности, постала смртна и пролазна те је Господ узима на себе да је просвети и прослави и да је уздигне до престола на небу. Заиста, браћо и сестре, све је то сажето у овом великом и радосном празнику Божића. Да није било Божића сигурно не би било ни других празника. Божић је празник мира, љубави и помирења. Богочовек Христос је у ствари тај наш мир. Мир наш најпре са Богом, а затим и са људима. Помирио нас је Господ Исус Христос са Богом тако што је уклонио грехе наше који непрестано ратују против Бога. Помирио нас је са људима јер нам је показао да су греси у ствари изазивачи и одржаваоци непријатељства међу људима и открио нам нови начин општења са људима, а то је љубав Божија. Само је љубав могла да сведе Господа Христа на земљу. Само је љубав дала да се он жртвује за нас јер љубав је у ствари жртва која се непрестано даје а да се ништа не тражи. Љубави нема без жртве. Сваки грех човека удаљава од Бога али га удаљава и од самога себе и од других док љубав и вера зближавају човека, уједињује и сједињује човека са Богом и Бога са човеком. Зато Бог својом бескрајном човекољубивом крсном жртвом сатире грех или како каже то свети старац Јустин ћелијски “Он је убио силу греха” и тиме убио наше непријатељство према Богу и не само према Богу већ и према људима и тако нас помирио са Богом и међу собом. Рођењем Христовим измирила се земља са небом и небо са земљом. Измирио се човек са Богом и Бог са човеком и показао да човек може живети и према Богу и према људима без посредништва греха. Све је то Господ учинио у свом распетом, васкрслом и вазнесеном телу и показао да ће и наше да васкрсне, да се преобрази и да се вазнесе. Све то Он и даље чини и Телу свом то јесте у Цркви. Зато је Господ непрестано у Цркви као у Телу своме преображавајући благодаћу својом људе из старих у нове људе и дајући им божанске силе за нови живот. Једино ново под сунцем то је Господ наш Исус Христос. Доласком Христа у телу у овај свет Он све ново ствара и све ново чини и зато се каже у Јеванђељу: Гле све ново чиним. Дошао је Бог да човека учини новим и да од оног старог Адама, огреховљеног и непослушног уведе у новог Адама, а тај Нови Адам јесте Господ наш Исус Христос и једини је могао да каже: Гле све ново творим, све ново чиним. Христос нам је својим рођењем подарио ту велику радост. А како се не бисмо и радовали када његовим рођењем човек постаде бесмртно биће. До доласка Господа Исуса Христа човек је био смртно биће али његовим доласком човек постаје бесмртно биће. Христово рођење у ствари и представља једну вододелницу људске историје. Он је постао знак против кога ће се борити. То је та вододелница историје која је, уласком Господа нашег Исуса Христа у овај свет, предвечног Бога, детета младог, свет није могао а да не крене тим новим Путем Божијим, Путем Христовим. Човек у безумљу своме каже да има свој пут. Имаш и слободан си да изабереш којим ћеш путем да идеш, твојим или Христовим. Ако идеш Христовим путем идеш у Рај. Ако идеш својим идеш у пакао, идеш у муку јер то није пут живота већ пут који си ти изабрао да прилагодиш своме животу и себи. Зато људи хоће и Бога да прилагоде себи и Бога проглашавају онако како њима одговара. Зато је Божић истовремено и дубински потрес историје света и човека и њена безмерна мера. Све док човек не потресе и не раздрма себе остаће успаван у себи и у лењости, гордости и сујети. Заиста, када све ово знамо како онда да се не радујемо Божићу. Како да се не радујемо што је Бог сишао на земљу и што је земљу претворио у небо. И што је човека, који иде путем Христовим, упутио на пут спасења. Како да се не радујемо његовом доласку који нас избавља од греха и смри када је Бог постао човек да б и човек постао Бог али не по суштини него по благодати. То је оно што треба да чувамо, ту благодат Божију у Светом Крштењу; коју стално обнављамо кроз чињење добрих дела, кроз труд, кроз подвиг, а првенствено кроз покајање и Свето Причешће. Зато се увек радујмо у Богу да би се Бог радовао у нама. Радује се Бог у нама када чинимо добро, када се смиравамо, када ширимо мир око себе. Човек који има мира Божијега у себи он мир и око себе шири. Онај који нема мира у себи има страха, а страх каља образ често. Страх је ропство. Тамо где је љубав и вера нема страха. Чега да се плашим када је Бог самном и ја са Богом али треба да проверимо јесмо ли са Богом и како смо са Богом. Треба стално да проверавамо свој живот и веру. Ако сам измислио веру онда не верујем у Тројичног Бога. Не верујем у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву и не живим Црквом него собом.

Нека нам Господ помогне и радост Божића да се усели радост у нама, а она ће се уселити ако уселимо у себе Божићни мир. Онај мир о коме је Господ рекао: Мир свој дајем вам, мир свој остављам вам. Човек је мир Божији. Човек је мирис Божији, како каже апостол Павле. На то је додао свети старац Јустин ћелијски и каже: Човек или мирише или смрди. Кад је човек у смраду он не осећа смрад али онај који је поред њега када је у миру и чистоти осећа прљавштину тога другога јер је у њему Дух Свети који га води и руководи. Духом Светим треба да будемо вођени, Црквом, Јеванђељем, Светим Тајнама, Светим Врлинама, а да се не водимо сами по себи и сами собом.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић