Митрополит Јован се опростио од мати Серафиме надахнутом беседом:

“У име Оца и Сина и Сетога Духа!

Часно свештенство, преподобно монаштво, браћо и сестре. Овим опелом испраћамо душу монахиње Серафиме у Царство Божије, а уједно и молећи се Господу Христу да је прими тамо где нема ни бола, ни туге, већ је радост у Духу Светоме. Ми у чину опела више почнемо да размишљамо где је отишла та душа, па размишљамо где ће отићи и наша душа после смрти. Свако ко размишља о гробу, о смрти тај неће никада погрешити, јер шта нам вреди да се бусамо да смо нешто и неко кад све то једног дана остављамо иза себе. Има нешто што не пропада ни после смрти, а то су наша добра или лоша дела. Душе праведника су у руци Божијој. Чекају покојни када ће анђели да затрубе и да објаве Други Долазак Христов. Сва наша дела записује наш анђео чувар и то ће на суду изаћи испред нас. Време на земљи је наше да кажемо Господе грешан сам, Господе помози ми да се променим, да се поправим, да се преобразим. Али не можемо ми да будемо немилостиви а да очекујемо да нас Бог помилује. Не можемо на друге да бацамо камење, а на себе цвеће. Ако не дајемо себе за другога онда Господ неће ни нас такве. Морамо се сећати дана када ћемо поћи са овога света. Лепота људска поцрни у гробовима су црви како каже с црквени песник Свети Јован Дамаскин. Треба да се сећамо краја свога живота, не да се плашимо, али непокајаног греха треба да се плашимо. Треба Цркву да слушамо. Ова монахиња је имала послушност, никада није роптала већ је све са благословом примала, верујем да је Бог слушао њене молитве јер је она слушала Цркву. Бог је створио човека за вечност, али смрт је уљез у роду људском. Смрт је плата за грех, за грех непослушности првога човека, Адама. У свет нисмо ушли по својој вољи и својој жељи и из света не излазимо по својој вољи и жељи. Ми се плашимо смрти јер она није природна, али ако живимо вером, Јеванђељем онда тог страха неће ни бити. Треба само да идемо за Господом са вером у смирењу и послушности. Циљ нашег постојања није да се претворимо у ништавило већ да наследимо вечни живот и Царство Небеско. Не смемо презирати овај свет је га је Бог створио али ово је све пролазно. У нашој је руци за који ћемо се свет и за које царство определити. Овде се опредељујемо јесмо ли за Христа или за онога другога. Христос нам се стајно дарује и то треба да имамо на уму, то је хтана нашој души. Нема смрти као претварања у небиће то морамо да знамо и ми хришћани немамо никакву дилему да је монахиња Серафима данас у Царству радости, мира и утехе. Блажен је пут њеног упокојења јер у последње време њено је тело било изложено мукама и болестима, али она се духом молила. Браћо и сестре, данас се сестра Серафима полаже у ову земљу манастирску, она се прибраја свим оним монасима и монахињама који су живели у овој светој обитељи у смирењу и послушности. Она је знала да докле год је на крсту има наде на Васкрење. Сви смо победници ако смо на крсту али у смирењу. Монахиња Серафима припада оној старој плејади монаштва, определила се за монаштво када су многи мислили да је монашење лудост. Све је примала у животу са смирењем јер је упирала поглед у небо и смирење молила од Господа. Ми свакога оплакујемо и тугујемо али наша туга није очајничка, већ је радосна туга верујућих. Наше право живљење је на Небу. Ми то место горе добијамо незаслужено али треба да будемо смирени и да не одустајемо. Монахиња Серафима може данас да запева са псалмопојцем Давидом мили су ми станови Твоји Господе. Треба да се трудимо да веру одржимо и трку да завршимо. Какав нам је односа са Богом и однос једних са другима такви смо и верници. Нека сестру Серафиму Господ населу у насељима праведних у наручју Аврама, Исака и Јакова. Нека нам опрости ако смо се чиме огрешили о њу и ми њој опростимо.

Бог да јој душу прости!”

Биографија мати Серафиме

Мати Серафима рођена је 17. марта 1947. године у селу Богалинац, као Милена Петровић, од оца Богољуба и мајке Костадинке. Завршила је четири разреда основне школе у родном селу, а са непуних 15 година одлази 13. јануара 1962. године у манастир Грнчарицу. Тамо је почивши владика шумадијски Валеријан 17. јула 1966. монаши у расу и Милена добија монашко име Серафима. Владика Сава је монаши 12. јуна 1986. у малу схиму. Године 2000. напушта манастир Грнчарицу и прелази у манастир Јошаницу, где јој владика Василије Качавенда даје звање игуманије. Након тога из Јошанице прелази у манастир Вољавчу, а затима у манастир Каленић. У мају 2012. године долази у манастир Ралетинац где остаје до своје смрти. Након тешке болести уснула је у Господу у вечерњим часовима 14. јануара 2025. године, а уочи празновања светог Серафима Саровског Чудотворца.

Вечан ти спомен, достојна блаженства и трајне успомене, мати наша Серафимо!

Парох Белушићко-секурички јереј Срђан Ђорђевић