По прочитаном Јеванђелском зачалу Високореосвећени се обратио присутнима:

“Христос се јави, браћо и сестре!

Још увек се поздрављамо овим победоносним позравом и тако се позрављамо све до оданија великог и значајног празника Богојављења. Али овај поздрав, којим се поздрављамо, Христос се јави, треба да схватимо, да разумемо да се Бог јавља свуда и на сваком месту, на разне начине. Само што од човека зависи да ли човек осећа присуство Божије у себи, да ли човек осећа у себи то јављање Божије. А јављање Божије је наш сусрет са Богом. И уколико смо заиста припремили себе, уколико смо духовни слух изоштрили, онда ћемо на сваком кораку осетити присуство Бога и јављање Бога. Али ако смо се одали искључиво овоземаљском, не слушајући никога, ни Бога, ни другог, него само себе, онда нећемо осетити јављање Бога. Бог ће проћи поред нас и ми ћемо проћи поред Бога, а шта онда бива? Бог се јавља на разне начине, ево и данас се он јавља овде на Светој Литургији. Али се поново поставља питање: колико ћемо осетити то јављање Божије на овој Божанственој Литургији? Јер Литургија спуста небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Уздиже и човека, оног који је припреман за Царство Небеско. А Литургија је шта него предукус Царства Небеског. Зато је Литургија молитва над молитвама. Нема веће молитве од литургијске молитве. Зато размишљајмо мало, док се још поздрављамо овим литургијским поздравом, да ли сам осетио и да ли осећам Христово јављање. Ако смо га осетили, онда смо одмах постали другачији људи, онда смо постали бољи људи. Јер Христа имамо у себи и Христос нам се стално јавља, а ми то прихватање јављамо и кажемо: Боже јави ми се... Боже требаш ми... Боже помози ми... Боже спаси ме... од чега треба да нас Бог спасе? Од греха. Од смрти. Управо ово данашње Јеванђеље које смо чули, каже да одмах после крштења, одвео Господа у пустињу да га ђаво куша. Да ли је Христу било потребно кушање. Зашто се Господ повињава и том несретном ђаволу, да га води, да га води на кровове, да му показује сва царства земаљска. Господ хоће тиме да нам покаже да смо и ми после крштења, после примања Духа Светога, да смо изложени искушењима. И да нам каже да треба да побеђујемо искушења, а искушења не можемо да победимо без вере, без смирености, без љубави, без наде. Он пристаје да све прође и да на њега наиђе све оно што наилази на сваког од нас. Али, да ли се се Христос покорио ђаволу када га је кушао? Није. Него му је рекао: иди од мене сатано. Колико ђаво иде далеко, али и човек зна да оде још даље, да каже: ако си Син Божији падни, поклони ми се... А Он му само каже: иди од мене сатано, јер је речено: Богу јединоме служи и Њему се јединоме клањај. То ми треба да кажемо када нам наиђу искушења, када нас снађу невоље, да кажемо: не, не нечастива сило, нећу теби да служим, ја ћу да служим Богу. И Бог ће ти дати снаге да пребродиш искушења, да победиш искушења. Али победити искушења не можемо, ако прво не победимо себе. Ако се не смиравамо, ако немамо смирења. Јер се ђаво плаши крста и смирења. Ми смо на крштењу примили Духа Светога, а и Свети Јован Златоусти каже ниси примио благодат да ленствујеш, него да се бориш. Лењост је велики грех. Лењост човека не води на добро, већ га води на зло. Лењост човека води на психијатрију, јер он се не бори, он се предао. Зашто да се предамо кад знамо да имамо Спаситеља, да смо примили Духа Светог, да нас Дух Свети води и руководи. Зашто да се плашимо? Зашто да се њему предамо, тој нечастивој сили, већ треба да се предамо Богу да њему служимо. А човек или служи Богу или служи мамону, како каже јеванђеље. Човек служи Богу или самом себи, то је још опасније, када човек почне да служи самом себи, када човек почне да мисли високо о самом себи. Ја сам ја. Ја сам најчистији, ја сам најчистија, други је прљав. Што би рекао Његош, узми се упамет. Па ко је чист? Једино је Бог чист. Ми не можемо бити чисти, али зато имамо Бога имамо благодат Божију, имамо Цркву Христову коју нам је Бог дао да се у њој чистимо, да се у њој преображавамо, да у њој узимамо средства којим треба да чистимо и душу и тело. То све постоји у Цркви Христовој, само треба да слушамо Цркву и да узимамо онај лек и то сретство које нам је Бог прописао и Свети Оци, а да не узимамо сами на себе: е ја ћу да узмем овај подвиг,а ниси узео благослов. Ја ћу узети овај начин живота-јеси ли узео благослов за тај начин живота и да ли проверио то што мислиш да је твој живот или мој, да ли је то исправно. Али све док човек мисли да је само он исправан, он не може себе сматрати исправним пре него што све друге не осуђује. А Господ у Јеванђељу каже, не судите да вам се не суди. Сви смо изложени искушењима, то нам је Господ показао, да ће нас искушења пратити у животу, али зато треба да прибегнемо Богу и да тражимо Његову благодат, да тражимо моћ силе Божије како бисмо могли да победимо искушења. Не може да не буде искушења, али можемо да се молимо да Бог не пусти на нас таква искушења која не можемо да издржимо, а неће Бог допустити. Само треба да проверимо себе јесмо ли јаки у вери, да ли нам је вера делотворна, да ли веру спроводимо у дела или мислимо да је довољно што кажем ја верујем, то није довољно. Истина, треба веру и устима потврђивати, не треба се стидети вере. Али ако ја веру не претворим у дела и не живим по тој вери шта ми онда вреди. Вера без дела је мртва, и дела без вере су мртва, како то каже апостол Јаков. Зато треба, и пре него наиђу искушења, да будемо на стражи, да не смемо да спавамо, да не смемо да заспимо, у духовном смислу, да будемо будни. Јер ако смо будни онда ћемо моћи да осетимо са које стране нам наилазе искушења, али духовно будни. Ми који смо служили војску знамо шта је то стражар. Пошаљу стражара да чува неко значајно место и ако он мотри, ако ослушкује, где је шушнуло нешто, где то иде неко, он ће бити спреман да да отпор. Ако није спреман и ако је заспао, непријатељ ће доћи, па ће њега уништити и уништиће оно што је чувао. Зато треба да прибегнемо Богу, Цркви Божијој.

Ми смо се и данас сабрали у ову Светињу Каленићку да прославимо празник чудотворне иконе мајке Божије Млекопитатељнице, чија се копија чува у овој Светињи. Дошли смо да целивамо Њену икону, дошли смо да се поклонимо и да целивамо и да је замолимо да нас она чува да не наиђу на нас искушења која не можемо да издржимо. Да је замолимо, браћо и сестре, да Она која је посредница наша, између нас и Бога, да замоли Њеног и нашег Господа Исуса Христа да нам пошаље силу с висине и моћи духовне да победимо наша искушења и да победимо на првом месту себе, од гордости, од сујете, од самохвалисања. Некако ми само себе самохвалимо. А наш народ каже да онај који се сам хвали он се и квари. Чим хвалиш себе значи да си другог ставио под ноге. Чим другога уздишеш, ти се смираваш и благодат примаш, а кад примаш благодат, примио си Христа. А ко је бољи пример смирења од нашег Господа Исуса Христа? Ко је бољи пример него што је Пресвета Богородица? Њу је управо смирење учинило Богородицом. И она је имала слободу као и ми. Могла је и Она да каже Архангелу Гаврилу, кад је дошао да јави да ће родити Спаситеља Света, али се Она није погордила, него је рекла “нека ми буде по речи твојој”. Шта би било од рода људскога да Пресвета Богородица није прихватила промисао Божији, да ће се у Њеној најчистијој утроби зачети Син Божији Духом Светим, да ће родити Спаситеља Света. Која би то данас сестра-жена могла да се одржи у смирењу када би јој неко рекао “ти ћеш родити Спаситеља Света”? И пре него што се роди она би изнад неба полетела. Али је Богородица рекла “ево слушкиње Божије”. Све док ми не кажемо “ево мене као слуге Господе... ево мене као твоје слушкиње... нека ми буде по речи твојој...” бићемо изложени искушењима и невољама, а што је најгоре “схватићемо” да нам онај други поред нас смета. Па ћемо рећи да није овога, да није ове поред мене ја бих био бољи. С којим правом ти то говориш? Ти си хришћанин? Ти треба да будеш бољи да би бољим животом показао друго да постане бољи. А овај изговор да ми овај смета, онај ме осуђује, онај ме грди, овај ме псује, ако будемо на томе остали где је онда Бог у нама, где је мајка Божија у нама? Како можемо да тражимо молитву, да нас Бог и Пресвета Богородица спасе, кад ми нећемо да спасавамо себе од зла од гордости и од сујете, од ега свога, него хоћемо да осуђујемо друге. Зато чувајмо се самохвалисавости. Чим почнемо да хвалимо сами себе онда смо огрезли у гордости. Зато треба да се научимо да друге уздижемо, онако како је то чинила Пресвета Богородица, а не себе и да се смиравамо. Пресвета Богородица је наша светла узданица, она је наша мајка. А ко може више да воли своје дете него мајка? Права мајка. Али ако је мајка горда, ако мајка хвали себе, онда није права мајка. Права мајка не само да воли своје дете, него воли и свако друго дете, јер је и оно од мајке, али ако само волимо оно што је само од моје крви, а не волим другога, не помажемо ни нашем детету на такав начин.

Зато кажем Богородица је наша узданица, зато јој се стално обраћамо и стално јој говоримо, Пресвета Богородице спаси нас. Да нас она својим молитвама избави од демонских поруга, како то Свети Оци кажу и да нас избави од дневних саблазни. Није могуће да не дођу саблазни, а долазе свакога дана. Само је важно да ли их препознајемо. Али ако имамо Бога у себи, ако имамо мајку Божију у себи и њима се обраћамо они ће нам помоћи да препознамо и искушења и невоље и данашње и искрено ћемо молити да нам они буду одбрана. Али када човек мисли да сам себе може да одбрани од искушења, без молитве, без подвига, без смирења, без љубави, без вере, у грдној је заблуди. А заблуда је претешка болест, духовна болест. Када кажем “ја могу све”. Зато рецимо мајци Божијој, замолимо је да када на зло кренемо да нам препречи пут. Када на добро пођемо, да нам Она отвори пут “Светла узданице” тако јој се молимо “одби нас од свакога зла и свако зло одби од нас”. Не можемо ми сами од зла да се избавимо. Зато у молитви “Оче наш” кажемо “избави нас од лукавога”. Ђаво је лукав и стално нам подмеће, он нам гордост, грех и сујету пакује у лепо паковање, а ми када видимо лепо паковање ми се залетимо и мислимо да је због паковања и унутра лепо. “Споља гладац, унутра јадац”, како каже наш народ. Молимо се мајци Божијој данас упути у сусрет сваком добру и свако добро да нам подари.

За Пресвету Богородицу се каже да је она тврђава православља, да је тврђава вере православне, да је она светлост свештеницима, крепост монасима, покров људима, покров робовима, а ми смо сваки на свој начин робови. Иако ми кажемо да нисмо робови и тако је Бог нас је створио слободне, али чим грешиш ти си заробио себе, ти си поробио себе, самим ти си роб. А шта роб очекује? Очекује да ли ће доћи господар да му отвори врата тамнице па да и он може да изађе. Пресвета Богородица је мајка сиротима. Лек и мелем болеснима. Сви смо на неки начин болесни и потребан нам је лек. А треба да узимамо лек који нам Црква даје, лек Божији, а то је покајање, то су Свете тајне, то су свете врлине, то је Свето Причешће, то је исповест. То су наши духовни лекови којима ми озрављамо не само душу, него и тело. Зато Пресвета Богородица и јесте утеха ожалошћених. А ко од нас није ожалошћен? Чим се ожалостимо, или нас други учине да будемо жалосни, уздајмо се у Богородицу. Она је нада безнадежним. Зато не смемо наду да губимо, а зашто бисмо је и губили ако имамо наду у Бога, ако верујемо у Спаситеља, а спасење је ту где је Спаситељ. Богородица је ослонац немоћнима. А свако је од нас немоћан, само да ли то признајемо или не, мислећи да смо сила, имамо дворове имамо власт, имамо моћ, имамо богатство. А уствари човек је трска, и ти и ја, ако смо без Бога и ако немамо уз себе Пресвету Богородицу, да се моли за нас. Када човек живи по заповестима Божијим, Богородица се са радошћу моли за њега. Али ако човек живи хаотично, кршећи законе савети и онда се мајка Божија моли за њега, али са тугом. Као што се мајка радује када дете чини добро, али и тугује када дете не живи онако како треба. Зато код Руса постоји једна дивна икона која се зове: “Свих тужних радости”. Свети Јован шангајски и санфранциски подигао је Цркву коју је посветио “Свим тужнима радости”. Тај велики божији угодник, чије мошти почивају у тој Цркви, који је стално био везан за Пресвету Богородицу. Он се молио, а имао је огромна искушења. Нападали су га, клеветали, осућивали. Када је гради ту велелепну Цркву осудили су га да је покрао новац, а он није имао ништа своје. Ишао је бос. Био сам у његовој келији, која и данас стоји како је он оставио пред смрт, а у тој келији једино стоје једна похабана фотеља, мали писаћи сто, писача машина и пар књига и панакамилавка. Ништа више. То је било сво његово богатство, а они су га осудили да је украо новац. Али он је то претрпео, и зато је доби славу Божију, зато је задобио Духа Светог. И дан данас благодат Духа Светог делује кроз његово тело.

Зато, брате и сесро, јеси ли тужан или тужна, клекни пред иконом мајке Божије и замоли, тражи помоћ. Која мајка неће да испуни свом детету са молитвом и са разумом тражи нешто. Даће му па таман та мајка немала хлеба, она ће дати свом детету. Даће и нама мајка Божија, али док се не смиримо и док не појачамо молитву, нећемо добити њену заштиту. Замолимо је да нам тугу претвори у радост. Мајка Божија је украс људског рода, носећи у себи оружије молитве, оно оружије којим побеђујемо грех, побеђујемо себе, своју гордост и своју несигурност. Нама је дата слобода и да се молимо и да се не молимо, и да верујемо и да не верујемо, и да слушамо и да не слушамо, дата нам је слобода не да чини оно што је неразумно, већ му је дата савест да приморава себе да избегава зло и чини добро. Зато Свети Макарије Велики каже: “приморај себе да се молиш”, јер ђаво неће да се ти молиш: “е сад си уморан... е сад си ово сад си оно... одложи за сутра, за вечерас, за прекосутра... , Он каже “приморај себе”. И кад види ђаво да смо ми себе приморали да се молимо, онда ће он да одступи.

Пресвета Богородица нам је родила Бога Христа, давши све што је Он донео Свету, зато је она и најславнија. Она је најбезгрешнија, она је најчистија, и када то све знамо “горе имајмо срца” и не бојмо се ни греха ни смрти, не бојмо се ни ђавола. Јер гле око нас, испред нас, иза нас, изнад нас је Пресвета Богородица. Она шири руке и чека то дете заблудело, оно које је одступило од мајке, чека раширених руку да га загрли, да дете осети топлину мајке. А ми знамо да је крило мајчино најтоплије, а како ли је тек крило Пресвете Богородице. Не будемо ли на крилу мајке Божије смрзнућемо се од своје гордости од своје сујете од своје заблуде. Зато, када нам је Бог дао мајку Божију која нас греје својим молитвама, својом љубављу, зашто да јој не приђемо, зашто да не кажемо “мајко Божија немоћан сам, немоћна сам, слаба сам, грешан сам, грешна сам...” признајмо одмах ако нам неко каже нешто да му одмах скачемо за очи: “с којим правом ти то мени кажеш”. То значи да немаш смирења, а то значи да немаш ни вере. Зато мајка је мајка, а пуна су уста мајке. Кад су пуна уста ове телесне мајке, колико би требале да су пуна уста и срце и душа и наш ум мајке Божије. Зато нека је срећан данашњи празник иконе мајке Млекопитатељнице, нека је срећно и Богом благословено сабрање у овој Светињи да данас учествујемо сви у служењу Свете Литургије и да знамо да нигде се тако ни у једној Цркви осим православној не слави мајка Божија, јер да није она родила Спаситеља неби нам било спасења. Она се жртвовала, па жртвујмо и ми мало своје гордости, мало своје сујете, своје злобе, да не говоримо “знам ја боље од другога”. Не змамо ми ништа боље од другога, ако нисмо спознали Бога и мајку Божију.”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Овом приликом је Високопреосвећени одликовао орденом Светих новомученика крагујевачких Евицу Андревску из Скопља за показану љубав према Епархији шумадијској.

По заанвоној молитви Преосвећени је пресекао славски колач, а након отпуста литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Нектаријом.

Александар Јаћимовић, јереј