Богослужење су својим појањем улепшали Српски православни појци из Београда.

Након прочитаног Јеванђеља у својој богонадахнутој беседи Митрополит Јован је рекао:

„Христос се јави, браћо и сестре!

Ово је последњи пут да се у овој години поздрављамо овим богојављенским поздравом. Јер данас Црква врши такозвано оданије празника. То јест, када Црква хоће својим богослужењем да још једном своја верна чеда, своје вернике, подсети да размишљају о суштини и значају празника Богојављења. Суштина празника Богојављења, браћо и сестре, је да се по први пут тада појавила Света Тројица. Бог Отац, Бог Син и Бог Дух Свети. Бог се Отац појавио у речима када рекао за Христа, Сина Свога, Ово је Син Мој љубљени, Њега слушајте. Христос се јавља у телу, први пут, а Дух Свети у облику голуба. И ми, браћо и сестре, ми православни хришћани, када кажемо да верујемо у једнога Бога, а рекосмо сада да постоји Тројица, да ми верујемо у једног, али Тројичног Бога. Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога. И по томе се православни разликујемо од оних који кажу да верују у једнога Бога. Ми, понављам, верујемо у једног, али Тројичног Бога. И заиста, ова реч, и овој поздрав, Христос се јави, треба да нам одзвања, браћо и сестре, кроз целу годину у нама, да имамо тај осећај да се Бог увек јавља. А Бог се нама јавља увек, на различите начине, само је питање да ли човек чује то Божје јављање.

Чује онај који верује у Бога, чује онај који живи по Јеванђељу, али онај који је заглушио себе, искључиво собом, својом гордошћу, сујетом, и заглушио себе овом земаљском хуком и буком, тај не чује да се Бог јавља. А Бог нам се јавља. То ће моћи сваки од нас да осети и да чује уколико живи у Богу и уколико живи по Богу. Бог се нама јавља, али зато треба ми да се јавимо и Богу. Како ми да се јавимо Богу? Па кроз веру, браћо и сестре. Кроз веру, јер вером усељавамо Бога у себе. Кроз молитву, кроз хришћанске врлине, а на првом месту, кроз Свету Тајну Причешћа. То је наше јављање, односно то је наша потврда да се ми на тај начин, кроз нашу да још додам и молитву, и подвиг, да се ми јављамо Богу. И што се ми будемо више јављали Богу, све ће нам се Бог више откривати и све ће нам се Бог више јављати. И заиста, предивно је и ово данашње Јеванђеље, које смо овде сада чули, браћо и сестре, које нам говори о Христовом месијанском раду у Галилеји. Проповедајући у Галилеји, Христос је за Галилејски народ рекао народ који седи у тами, виде светлост велику, и онима који седе у области и сенки смрти, светлост засија. Они који седе у мраку, сенки смрти, светлост засија, браћо и сестре. Да, ове Христове речи нам управо говоре да где се год појави Христова светлост, а Христос је светлост, драга браћо и сестре, одатле исчезава демонска и свака друга тама. Тама греховна, што је најважније, и тама смрти. Јер тама греховна, тама, браћо и сестре, она права, да тако кажем, прави преграду између нас и Бога. Хоће демонске силе да нам помраче, да не видимо светлост Христову. А онај који не осећа и није видео светлост Христову, остао је у тами, баш онако како и рече данашње Јеванђеље.

Као што мрак ишчезава, чим се у њега усели светлост. Или, боље речено, још приступачније да кажем, кад зора заруди, што каже наш народ, онда више мрака нема, онда је настаје светлост, онда је настаје дан. Тако исто, браћо и сестре, из човека ишчезава, тама, која, тама, очајања, песимизма, незнања и страха од тријумфа зла на добрим. Чим се у душу човекову, браћо и сестре, и у срце човеково усели Христос Господ, а не порок, онда у њему нема таме, онда је све светлост у њему. То је она светлост која просветљује сваког човека који долази на свет. И зато Пророк Давид и каже, Господ је просветљење моје и Спаситељ мој, кога ћу се бојати. Кога човек да се боји, браћо и сестре, кад има Бога у себе. Нема чега да се боји, Бог је победитељ. А тамо где је Бог, тамо је светлост, као што рекох, тамо где је Бог, тамо нема мрака, тамо где је Бог, тамо нема ђавола, јер бежи од Бога, тамо где је Бог. Онда су и у човеку све хришћанске врлине, браћо и сестре. Дакле, као истинити Бог у човеку и савршени човек у Богу, како каже Свети Јован Златоусти, као изворна светлост, Христос је апсолутно недостижан за ма коју греховну таму.

Прљаво се на прљаво лепи, а чисто на чисто се лепи. Нема ничега чистијега од Господа нашег Исуса Христа, браћо и сестре, и зато кажем, Христос је апсолутно недостижан за ма какву греховну таму, па је зато за Њега и речено, светлост светли у тами и тама је не обузе. Не може тама да обузме светлост, браћо и сестре. И зато тама мрзи светлост, а зашто? Зато што светлост разобличава, изобличава, објављује све оно што се у тами ради. И заиста, ако човек није просвећен светлошћу Христовом, он је у тами, којој тами? Тами греха где је сам себе заробио. И он од те таме греховне, духовне, како хоћете, човек не види ништа. И у тами се, у мраку, шта се види? Не види се ништа, браћо и сестре. И зато човек, кадо осети да је у тами, шта тражи? Вапај, тражи неки прозор таму где светлост продире, да погледа светлост, јер тама му смета, тама га обузима, тама га сабија у земљу, да тако кажем, а светлост нас подиже. Да видимо и што је на небу, и што је на земљи, односно да видимо Творевину Божију. И само, браћо и сестре, кад поверује у Христа, човек постаје учесник у његовој вечној светлости, Божијој светлости, у његовој победи над сваким грехом. Јер онај не греши који у њему постоји Бог или стоји Бог. Управо му Христос даје ту божанску силу. Божанске силе у ствари које га чувају, од чега? Од греха. А грех, понављам, и себи и вама, помрачује светлост у нама. Зашто? Зато што нас грех одваја од Бога. Кад грех човека одвоји од Бога, онда се човек одваја од другога. Онда се одваја и од оца, и од мајке, од жене, од деце, од комшије и од пријатеља.

То је оно што ђаволу смета, наша заједница са Богом, јер ми који смо крштени, ми смо у тој заједници Божијој. То је Цркви његовој браћо и сестре. И зато се ми једино Црквом и у Цркви спасавамо. Појединачно се ми не спасавамо. Зато нама треба Бог да би се спасли. Али нам треба и други човек. А да би имали Бога у себе, имали другог човека у себе, треба да имамо веру у Бога, и поверење у Бога, и веру у човека, и поверење у човека, и треба да имамо љубав премаБогу и према човеку. И онда осетимо као оно кад је породица у хармонији браћо и сестре. Па свако чељаде брине о другоме да случајно не наруши ту хармонију породичну. Тако је и са Црквом. Ако не слушамо Цркву и не живимо по Цркви, ми нарушавамо ту хармонију заједнице Бога и људи, браћо и сестре. И зато је сваки човек одговоран за сву заједницу, као што је свака заједница одговорна за сваког човека. Дакле, браћо и сестре, Свети Јован Богослов каже, који год је рођен од Бога, тај не чини греха. Пазите, који је год рођен од Бога, тај не чини греха. Творећи врлине, човек се рађа од Бога. Твори ли човек љубав, браћо и сестре, он се такође рађа од Бога, јер Бог је љубав. Бог је љубав. Дакле, а где је љубав? И шта чини љубав? Па љубав у ствари изгони из нас мржњу. Изгони злобу, изгони пакост. И ми немамо онда, кад имамо љубав и немамо мржње према човеку.

Мржња велико је зло, драги моји. Мржња стоји насупрот љубави, а ђаво је мржња, браћо и сестре, а Бог је љубав. Е само до нас стоји, ка коме се опредељујемо. Ако имамо љубави, онда ћемо се определити према Богу и према човеку. Ако имамо мржње и злобе у себи и пакости, завидљивости, онда ми нисмо сарадници са Богом. И нисмо сарадници са том заједницом Бога и људи, то јест са Црквом. Ми смо онда сарадници са оним нечастивим. Е онда, кад нас та нечастива сила узме, а нечастивој сили је управо најважније да убеди човека да Бог не постоји. Да из њега избаци веру. И кад човек остане без вере, он је у најхаотичнијем стању, браћо и сестре.Он нема у кога да се нада. Нема од кога да тражи помоћ, јер нема вере, јер не верује. Ако има вере, њему је све могуће. То је сам Спаситељ рекао, браћо и сестре. Дакле, мржња је, кажем опет, то зло које се зачиње кроз непослушност. Kоје се зачиње од гордости. И зато, браћо и сестре, Христос који је светлост истинита, вером се усељава у срце човечије. И на тај начин сам човек постаје светлост. Зато и Спаситељ каже у Јеванђељу, тако да се светли светлост ваша пред људима да људи виде ваша добра дела и прославе оца вашега који је на небесима. Да, човек постаје светлост кад је Христос у њему.

Кад је он са Христом, он постаје тада учесник у животу човечијем и човек у животу Његовом, Божијем животу. И само ако живи у човеку, браћо и сестре, Христос, Он у њему изгони таму. А кад имамо Христа, ма шта да нам се догоди у животу, не знам какве невоље, муке, трагедије, ми нећемо бити у очају. Јер ће нам Христос приступити да тако кажем и Он ће у нама уселити радост. А шта ради радост? Радост разгони тугу, браћо и сестре. А човек кад је у тузи, кад има тугу у себи, а не може да изађе из те туге, тај човек све више тоне. Зато треба да се држимо Христа, зато треба да се држимо светлости Христове и да, браћо и сестре, да знамо да светлост Христова просвећује нашу таму, просвећује наше срце, просвећује наше цело биће. Јер човек је у ствари икона Божија. И ако у човеку не видимо икону Божију, нећемо га видети ни у каквом смислу, браћо и сестре. Али ако у човека гледамо као на икону Божију, а ми како стојимо пред иконом, па имамо поштовање пред иконом, јер тако, нећемо пред иконом ни да псујемо, опростите на овој речи, нећемо да се неморално понашамо, јер имамо икону и човек је та икона. И ми кроз ту икону човека идемо ка Богу као што кроз икону Божију идемо ка икони човековој. И ово што каже Господ Христос да Галилејци који седе у тами, то је народ који седи у тами, поставља се питање који је то народ који седи у тами, како рече управо данашње Јевађење.

То су не само незнабожци, браћо и сестре, не, не само незнабожци, већ сви они који су одступили и одступају од Бога. Е они су у тој тами, браћо и сестре. Тама је у којој су седели сви људи пре Христа. Све док Христос није сишао у ад, у пакао, до тада су били праведници и грешници у паклу, браћо и сестре. Али Бог не оставља праведнике. Он силази управо у то дно зла, пакла. И изводи оне који су веровали у Христа. Дакле, браћо и сестре, светлост велика која их озари, тај народ јесте управо Јевађење. Верујте у Бога и верујте у Мене, верујте у Јевађење другим речима,браћо и сестре. Дакле, и сам Христос који дође у Галилеју, чим изађе у пустињу, он је, браћо и сестре, шта је радио? Проповедао је Јевађење. Он је у ствари, браћо и сестре, разгонио таму неверја. А неверје, такође, човека баца у најкрајнију таму. И он ништа више не види. Дакле, он баца човека у ту таму духовну и сваки онај човек који Христа не признаје као извор светлости, он не може да се напоји светлости. И ми, ако не приђемо у правом извору воде, нећемо се напити праве воде, пићемо ону жабокречину, што би рекао наш народ, пићемо онај муљ. Али је Христос извор наш. Он jе извор те исцелитељске воде. То је, браћо и сестре, опет Свето Причешће.

Сваки човек који не уноси светлост Христову у себе, као што рекох, он уноси таму. То је сваки онај који живи изван вере, како рече Свети Јован Крститељ, изван вере Христовог живота, јер живети изван Христа значи живети у заблуди, браћо и сестре. Живети у греху који јесте виновник свакога зла. И у животу човеком. Грех је узрочник, браћо и сестре, очајања. А човек све док не падне у очајање, он има наде да може да се врати. Али ако падне у очајање, онда је то тешко, браћо и сестре. Зато је грех узрок очајања, грех је узрок безнађа. И човек кад изгуби веру и наду, он иде у безнађе, браћо и сестре. Он иде у бесмисленост. Он иде, браћо и сестре, из смрти у смрт. И зато, Свети Оци кажу, праведност је смрт смрти. Праведност је смрт смрти. А цар Давид каже, не видех праведника остављеног, ни деце његове да просе. То је оно што ми треба да се трудимо, да колико је то могуће човеку да живимо праведно. Да живимо бар колико толико у истини, а не у лажи. Да живимо колико толико у смирењу. Да живимо колико толико у испуњавању и заповести Божијих, и заповести Јеванђеља. И зато је праведност, као што рекох, смрт смрти, а грех је оно чиме се смрт храни. Опет кажу Свети Оци, пазите, грех је оно чиме се смрт храни. Сваки грех је, браћо и сестре, душа човекова у тами.

Уколико је неко богат врлинама, утолико је богат том духовном светлошћу. Јер су врлине у души човековој управо те светиљке које је у нама Бог запалио кад нас је створио. А та светиљка јесте наша душа. Боголика душа, богочежњива душа. И зато Христос каже да душа вреди више од целога света. Е сад, колико ми размишљамо о својој души? Да ли јој дајемо, што бисмо рекли, одушка? Јер душа живи у нашем телу, то је дух. Да ли дајемо одушка души да душа, што би се рекло, узме ваздуха? Или је притискамо својим гресима и својим грешним телима? Дакле, браћо и сестре, исто тако што је већа грешност у човеку, то је већа и тама у њему. Зато нам је потребно шта? Потребно нам је, браћо и сестре, покајање. Онако како и рече Јеванђеље. А шта је покајање? Покајање је духовно васкрсење. Сваки човек кад-тад каже, знам, јуче сам грешио, данас ћу да се трудим да не грешим, ти си већ васкрсао. А покајање је васкрсење, браћо и сестре. У ствари, другим речима, покајање јесте преумљење, како кажу Свети Оци, и труд да будемо бољи свакога дана. Е, то је оно на шта треба да обратимо пажњу. Наше је, браћо и сестре, да свако вече, кад пођемо на спавање, да мало се станемо пред иконом, па да се помолимо Богу,јер наилази мрак, наилази тама. Не знамо хоћемо ли се пробудити. И зато човек треба свако вече да бар мало врати себе у току дана, па да испита себе у чему је провео дан. У добру или у злу, у љубави или у мржњи.

Кад човек себе контролише, да тако кажем, или боље речено, када човек преслишава себе, е, тај ће се човек стално трудити да промени начин живота. Ако је јуче, на пример, до јуче пио, рећи ће, нећу да пијем. Ако сам имао злобу према некоме, нећу да имам злобу, јер сам се наоружао љубављу Божјом. Зато, нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да управо, као што је и Христос, када је то проповедао у Галилеји, каже, и од тада Исус поче говорити, покајте се, јер се приближило Царство небеско. То покајање, то је Царство небеско. Чим си се покајао и чим се кајеш, па ти већ усељаваш Царство небеско у себе. А шта онда, ко је је Царство небеско? То је сам Господ Исус Христос. А где је то Царство небеско? Зато нам Христос каже да је Царство небеско у вама. И заиста, у човеку је или Царство Божје или царство ђавоље. У човеку је, браћо и сестре, светлост или тама. У човеку је рај или пакао. Само је питање, да ли човек зна? Да разликују шта је добро, а шта је зло. Шта је тама, шта је светлост. Сви ми кажемо, ми знамо даразликујемо шта је светлост, а шта је тама. Овако гледамо. Али да ли знамо оно суштинско, шта је светлост и шта је тама? Ако познамо и светлост, онда ћемо и упознати таму, па ћемо се онда од таме клонити и живети у светлости.

Бог вас благословио!”, закључио је наш Архијереј.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након причешћа великог броја верника младеновачке Цркве, сабрање је настављено у свечаној сали парохијског дома на трпези љубави, коју је припремило братство Светоуспенског храма.

јереј Марко Јефтић