После прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени владика се обратио верном народу беседом рекавши:

“У име Оца, и Сина, и Светога Духа!

Браћо и сестре, у данашњем прочитаном Јеванђељу чули смо како је Господ рекао својим ученицима и апостолима: “Жетве је много, а посленика мало”. Зато се молите господару жетве да изведе посленике на њиву своју. Да, браћо и сестре, ако човек домаћин хоће да има плода када посеје нешто у својој њиви, он ту њиву треба прво да обради. Треба да је узоре, подрља и уситни, а онда, што је најважније, да нађе добро семе и да посеје, и да то семе чува. Ако зрно пшеничино не иструли у земљи оно неће да заметне своју клицу. Тако и човеково тело иструли али клица душе остаје. Човек треба да припреми своју душу, срце и свој ум по коме Господ сеје своје семе исто тако као што човек припрема своју њиву по којој ће сејати своје семе. Треба да пооре своју душу, да издрља. Оно што је пиревина да одбаци и да се у чисту душу усели семе Христово које треба да доноси плода. Душа је вреднија од целога света и како каже Господ: Шта вреди човеку да задобије читав свет, а душу своју изгуби. Душа се лако губи. Онда када престанемо да мислимо о свом спасењу и занемаримо ту улогу у нашем спасењу губимо душу. Човек треба да узоре своју њиву али тако треба да се потруди да узоре и себе и све оно што је штетно и што не дозвољава семену Божијем, семену Јеванђеља, речи Јеванђеља, да се заметну клицу у нама и да та клица расте и донесе род. Зато су људи често помућени и сметени када је у питању спасење. Траже тамо неког спаситеља где спаситеља нема. Траже тамо неке учитеље који нису себе научили, а мисле да могу да науче другог. Сви смо ми на неки начин сметени, збуњени и ометени и то би се могло упоредити са бесловесним овцама које су преплашене и без свога пастира. Људи у пустињи овога живота кога тренутно живимо уплашени су и сметени, такође без духовног пастира. Овце док не виде пастира су збуњене и у тој збуњености не могу да направе прави корак, а кад виде пастира, доброг пастира, онда су оне уверене да их тај чобанин чува и да ће он за њих живот да да ако буде требало.Тако и пастир ако се не бори за оно словесно стадо, стадо које му је Бог поверио, које му је Црква поверила, и не напаса и не храни то стадо већ га само стриже, ту пропада стадо и пропада пастир. Прво је пропао пастир. Као што пастир гони овце да их напоји тако и духовни пастир ако не уме да поведе своје стадо извору живота, а то је Бог Господ наш Исус Христос, онда те његове словесне овце ће остати жедне, а извор велики. Извор је Христос и из Њега извиру спасоносне реке, а то је крв Христова којом се ми причешћујемо. Оно што је важно и што треба да чинимо и знамо је то да је Добри Пастир Господ наш Исус Христос који је ту и наш је пастир. Даје себе за нас. Ако ми немамо поверења и вере у нашега пастира залутаћемо. Нећемо га следовати него ћемо следовати себе или ћемо неког другог узети за пастира. Пастир Господ наш Исус Христос ће увек слати и увек шаље пастире. До пастира стоји да ли се усавршава у својој пастирској служби да би могао као усавршен да помогне своме стаду. Господ је себе поставио на трпезу и рекао: Узмите и једите, ово је тело моје…Узмите и пите, ово је крв моја. Ако човек неће да иде на ту трпезу Господњу и да се храни небеском храном тојесте Христом Богом он ће да напабирчи нешто испод стола што је пало зато што је изгубио вредност. Господња трпеза је стално постављена и неће се дићи све до Другог доласка Господа нашег Исуса Христа. Она се стално обнавља, а то је Литургија коју ми служимо. То је та Тајна вечера. Ми се на Литургији причешћујемо. Ми се на Литургији хранимо. Ако се не хранимо том храном онда се хранимо дивљом храном, а од дивље хране ћемо подивљати. Господ увек шаље пастире да расејане овце саберу у једно стадо да будемо један Пастир и једно стадо, стадо Христово. Где то треба да се сабира стадо Христово? У Цркви. Треба да будемо Богу благодарни што нам је дао себе кроз Цркву као Тело своје и зато треба озбиљно да схватимо тај дар Божији и да Цркви служимо, а не да се Црквом служимо. Зато је и Господ кроз данашње Јеванђеље рекао да је много, а посленика мало. Много је људи гладних и жедних речи Божије. Гладних хлеба живота и жедних воде живота. Господ каже: Молите се јер вам је молитва дата за општење са Богом. Ове речи нам говоре да се искрено молимо Богу да добијемо праве пастире, добре свештенике. Да их Господ просвети да бисмо могли помоћи и другима да се просвећују. Зашто нам је још важно да се молимо? Зато што је молитва сусрет са живим Богом и разговор са Богом. Она чини садржај живота и анђела и светитеља. Молитва је оно што је немогуће када је искрена, смирена и повезана са умом и срцем, молитва чини чуда. Молите се непрестано, каже Господ Христос. Свети Оци кажу да молитва тешко чини лаким, неугодно претвара у угодно. Ко се не моли тај је лишен разговора са Богом и зато молитва треба да буде садржај човековог живота. Христос још у Јеванђељу каже апостолима: Идите и ево ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите мудри као змије, а безазлени као голубови. Увек су хришћани били међу вуковима. Међу онима који неће Христа. У томе треба хришћанин да има веру и јаку молитву да би се одржао мешу тим вуковима који насрћу на стадо Христово. Међу вуковима опстати овца је тешко поготову када су вукови гладни. Животиња неће никада да нападне човека осим ако је гладна, а човек и гладан и сит напада. Тешко је остати овца међу вуковима али није немогуће. То је историја Цркве Христове доказала и доказује. Сам Господ каже на који начин ми можемо опстати и међу вуковима. Како овца Божија може остати овца Божија. Један велики отац Цркве Христове је говорио да ће нас мудрост сачувати да не постанемо плен и да нас вуци не растргну односно да нас непријатељи не омогуће да идемо за Христом, а безазленост и доброта ће нас сачувати да не постанемо вукови. И данас и кроз векове колико је пута долазила мисао многима да се међу вуковима не може опстати другачије него само као вук па су на жалост, имамо и историји нашега народа, поједини се потурчили у време турског ропства да би сачували живот. То су појединци. Наш се народ није никад потурчио. Имао је на кога да се угледа из свог рода, а то су наши светитељи. И у највећим неприликама и мучењима које је доживљавао, они су упирали свој ум и мисли у своје свете претке да се моле. Онај војник који ратује ако не издржи до краја није победник. Само је победник онај који до краја издржи. Бити заиста човек у овоме свету који у злу лежи је заиста бити као овца међу вуковима. Овца је у страху са две стране. Прва је да је вуци не растргну, то је страх. Људско је имати страх али где је вера ту страха нема. Где је вера нема страха већ је тамо љубав. Друга страна је опасност да овца, видећи да се међу вуковима не може другачије опстати већ и она почиње да опонаша вука, своје питоме папке претвара у оне дивље шапе. Да би опстала почиње и она да завија као и вукови што завијају, да наоштри зубе и да од безазлене овце постане вук. Христос се упоређује са јагњетом као питомом животињом. Овца не може да уједе али наш народ каже да баксуза и овца уједе. То је онај човек који заиста нема Христа у себи и који у том безазленом јагњету не види Христа већ вука. Треба развијати мудрост са добротом. Треба да будемо хришћани по делима и да живимо по хришћанским врлинама. Хришћанин је онај који обогаћује себе добрим и благословеним врлинама. Хришћанин је онај који живи по благодати Духа Светога. Хришћанин је онај који заиста носи Христа у себи и који живи Христом. Зато нека нам Господ помогне да будемо јеванђелски хришћани на далима више него на речима. Да нам Бог помогне да се молимо једни за друге. Народ да се моли за своје пастире али пастири још више да се моле за народ јер када епископ рукополаже свештеника не предаје му куле и градове већ преко њега му Црква предаје живе душе. Зато је свештеник као родитељ у породици. Као што ће Господ тражити од родитеља где су му деца и душе њихове деце тако ће и од нас пастира тражити где су душе словесне. Зато треба озбиљно да схватимо свој живот и своје призвање, а сви смо призвани у Цркву Христову. Сви смо призвани да радимо и обрађујемо њиву душе своје како би се у душу нашу, у срце наше уселио Бог.

Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Високопреосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић