За благољепије сабрања била је задужена певница манастира у Ћелијама предвођена господом Дејаном Јовановићем и Давидом Павловићем.

Обраћајући се окупљеним верницима Митрополит Јован је надахнуто поучавао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Свето Јеванђеље је пуно поука како треба да живимо, да се спасавамо и односимо према Богу и бижњима. У томе је суштина целог Јеванђеља. Јеванђелски одломци нам пак говоре о неком догађају који је за нас веома поучан. Данашње Јеванђеље нам говори о једном човеку, судији, који има задатак да суди људима, не по нахођењу, него по савести и закону. Наравно требало би и он сам да живи по закону. Данашње Јеванђеље нам открива да је живот овог судије све само не живот по закону. Јер судија из ове приче се Бога није бојао нити се људи стидео. Такав човек је, самим тим, спреман да свашта ради и говори. Народ за такве људе каже да немају образа. Јеванђеље нам описује како је до тог неправедног судије дошла једна сирота, самохрана удовица да је он ослободи супарника који ју је стално прогонио, али судија ништа није чинио по питању њене молбе. Али, када је човек у невољи он онда пузи да би дошао до онога ко му може помоћи. Тако је и ова сирота жена често навраћала код судије да га моли. Пошто му је много досађивала, неправедни судија реши да је ослободи њеног супарника. Но, он то није урадио из љубави, нити зато што треба да поступи исправно, већ да би се ослободио њеног досађивања. Да ли ми Богу досађујемо када га молимо да нам опрости грехе? Никако. Што више молимо Бога, више га призивамо. Што се више молимо, више се отварамо Богу. Човек који се Бога не боји и људи не стиди нема потребу да било шта добро учини. Такав човек се не обазире на другога. Он мисли да ако има власт, положај, моћ и знање, да му други човек није потребан. Основа духовног пада човека је то да му није потребан други. А без тог другог не можемо да се спасемо. Тај други нам је потребан јер нам га је послао Бог. Ако знамо да је човек икона и слика Божија, онда ћемо у сваком човеку видети икону Божију. Па ако је то и најгори човек, немојмо гледати најгоре у њему, већ оно што је добро. Нема човека у коме је све зло, нити човека у коме је све добро. Човек је слабо и немоћно биће. Овај судија је сматрао да је довољан самоме себи. Када човек постане довољан самоме себи он изгуби човечност, јер изгуби осетљивост за другог. Ако и покаже осетљивост онда то чини гордо и мисли да му је Бог дао да он може да спасава друге и управља њиховим животом. Такав човек и када чини добро, не чини то у славу Божију нити зарад другог, већ из пркоса. Када је човек у духовној прелести он помишља да му је дато да спасава друге. Када то и чини то је празна прича. Како можеш да спасаваш и поучаваш друге, а сам се ниси спасао ни поучио? Како можеш другоме да кажеш да слуша родитеље, Јеванђеље, Цркву, а ти не слушаш никога? Тачније слушаш само онога нечастивога који ти говори да си ти тај који све то може да чини. Житија светих нам откривају велике угоднике Божије. Бог им је даровао благодат да оздрављују друге, чак и да мртве васкрсавају. Они се никада нису погордили јер су знали да то није њихово већ Божије дело. Човек који све чини из пркоса а не из љубави је обзидао себе гордошћу, сујетом, самољубивошћу. Такав човек је прогласио себе за свезнајућег. Наравно, он то никада, као лицемер неће признати. Човек често говори и чини само да би га људи хвалили, величали и давали му славу. Такав човек не одаје славу Богу, већ себи. Тако чинећи човек губи душу. А шта је човек? Псалмопевац Давид пита: „Шта је човек да га се сећаш?“ Шта је човек наспрам Бога? „...Или Син Човечији да га походиш? Учинио си га мало мањим од анђела, а славом и чашћу си га оденуо.“ Када би се човек сећао ових предивних речи, никада не би био као судија из данашње јеванђелске приче. Имао би смирење и осетљивост за другога. Али човек никако да се смири. Мисли да ако се смирава да ће му пасти круна са главе. Смирење је основ, потка нашег хришћанског живота. Ако имамо пуно врлина, али немамо смирење као основ свега, онда нам то неће много помоћи. Најбољи пример смирења је господ наш Исус Христос. Он је дошао из љубави према човеку, да га спасе, да га подигне јер је пао, донео веру, наду и љубав роду људском... А људи, како су му одговорили? Мржњом... Пљували су га тукли и срамотили. На крају су га разапели. Видите колики је распон између човека овог света и божијег човека. О томе је лепо говорио преподобни отац Јустин Ћелијски. Говорио је да је у човеку толики распон да он може чинити добро тако да и Бога задиви, али и зло да га се и ђаво постиди. Ђаво који је оличење зла се постиди од зла које учини човек. Народна изрека каже да је човек човеку вук. Крволочне животиње нападају човека само када су гладне. Када су сите неће напасти човека. Човек другог човека напада и када је гладан и када је сит. Човек је једино моћан и силан само ако је са Богом, ако Бога носи у себи и ако живи Богом. У супротном човек је слабић. Налик је трсци у пољу коју и најмањи ветар у пољу савија како хоће. Без Бога човек је слабо биће. Парадоксално из те слабости извире и потреба за неком моћи и власти. Такав човек се прави важан а уствари није сигуран у себе. „Сигуран сам да сам несигуран“, говорио је један мудрац. Такав мудар човек ће тражити начин да буде сигуран. То је могуће само ако снагу тражимо у Богу, а не у себи. Слаб човек тражи кривца да би себе оправдао, а смирен и снажан човек тражи Бога. Он жели да буде још снажнији. Свето писмо каже да онај ко је чист да се и даље чисти, а ко је прљав нека се и даље прља. То је у нашој слободној вољи. Смирен човек осећа да без Бога не може ништа добро чинити. Без Бога можемо чинити само зло. Имамо ми добрих и благословених људи, али морамо знати да је једино Бог добар. Без Христа не можемо чинити ништа. Човек све мисли да може без Бога јер има неку власт, положај, школу... али све ће то једном проћи и нестати. Ако те све то није проближило Богу, онда те је удаљило. Онда од свега тога нема никакве користи, већ само већа невоља. Често потцењујемо реч човек, иако она много значи и говори. Шта је човек? И наука о томе говори различито. Ми хришћани знамо да је човек икона и подобије Божије. Бог је човека створио по слици својој. Када хоћемо да опишемо правог божијег човека, кажемо то је човек. За оне друге кажемо то није човек. То је филозофија живота. За онога који није човек не изговарамо да је човек, већ само онај, безимени. Честитог, искреног, поштеног божијег човека не може нико да окаља. Он има Бога у себи и на Бога се угледа. Њему је једино битно шта Бог каже о њему. Њему је битан суд Божији за разлику од суда људског. Судови људски могу бити праведни, али и неправедни. У себи имамо старог и новог човека. Стари је онај огреховљени човек, сујетни и горди човек. Човек који није хтео да разговара са Богом ни да га слуша. То је човек безбожник. Нови човек је Христов човек. Он даје све за Христа, али Христа ни за шта. Нови човек се угледа на Христа. Ако нема Христа у себи човек је највећи сиромах и оном и овом свету. Трудимо се да имамо Христа у себи. Али да бисмо имали Христа у себи морамо бити људи, како је то често говорио блажене упомене патријарх Павле. Са Христом имамо све. Све оно што је божанско, свето и узвишено. Наша душа је христолика и треба да је чувамо. Душа је најважнија. Шта нам вреди да цео свет задобијемо, а да души својој наудимо, опомиње нас Свето Писмо. Свесни смо да је Христов пут прави пут. Није прави пут онај који ја измишљам и који оправдава моје слабости и моју гордост. Ко има Христа у себи зна да је Христов живот његов живот. Христово васкрсење је његово васкрсење. Христово вазнесење је његово вазнесење. Христос нам је показао пут којим морамо да идемо ако желимо да се спасимо. Христово Царство је наше царство. Царство Божије је унутра у нама. Човек је онакав какав је његов однос према Богу и ближњима. Човек је онакав какав је његов однос према Христу Богочовеку и правом човеку. Сећајмо се ове јеванђељске приче о неправедном судији. Трудимо се да у животу не будемо неправедни. Људи смо, нисмо свеци... али смо намењени да будемо светитељи. Треба да тежимо светитељству. Ако паднемо треба да устанемо. Устаћемо ако смо свесни пада. Ако завапимо Господу он ће приступити и подићи ће нас. Нема тог понора у који човек може да упадне, да га Господ не може извући из њега. Само ако човек пружи руку и ухвати се за руку Божију. У животу је важно за чију се руку држимо. Божију или оног другог? А не можемо имати два господара. Руке су Божије стално испружене. Траже да нас загрле. Загрлиће нас Бог и грешне и слабе, само ако имамо веру у Бога и ако желимо да се исправљамо. Бог нам свима треба. Сви смо грешни. Нема никога без греха. Може неко само да умишља да је безгрешан. Трудимо се да будемо човек. А прави човек је Божији човек.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Мноштво верника се причестило Свети Тајнама Христовим. Након службе припремљена је Трпеза љубави за све оне који су се сабрали у овој светој обитељи.