Свету архијерејску Литургију у наставку Високопреосвећени Владика служио је са свештенством и монаштвом Архијерејског намесништва Беличког и верним народом.

Митрополиту Јовану су саслуживали протосинђел Пајсије Илић и протојереј Александар Гајић, архијерејски намесник белички, са протођаконима Нинославом Дираком и Иваном Гашићем, а олтару су прислуживали као чтечеви вероучитељи Бојан Тодоровић и Никола Ралевић.

За певницом је певао јагодински појачки састав “Беличка клапа” и чланови Свештеничког хора Архијерејског намесништва Беличког.

Архијереј је након читања Светог Јеванђеља у беседи поучио вернике своје Епархије:

“У Име Оца, и Сина, и Светога Духа!

Браћо и сестре, нека је благословено а јесте благословено Духом Светим, ова капела, или мала црква, како је можемо назвати и јесте то, коју смо благодаћу Духа Светога осветили у овом Геронтолошком центру. Овде људи налазе утеху у својим немоћима и они су овде под патронатом, под надзором, ако могу тако да кажем, људи који су за то обучени - струка, лекари, правници - који се ви налазе на помоћ, на дохват руке људи који овде налазе своју уточиште, као што рекох. Овде ови људи имају негу, ови људи овде имају и заштиту, ови људе овде имају и медицинску услугу и хвала Богу што је тако - да има ко да им пружи испружену руку да се не би осетили усамљенима. Јер, један од највећих чини ми се подвига човекових јесте када је човек усамљен, када је човек сам, када нема никога да га прихвати за руку, кад нема никога да му дода чашу воде или у овом случају овде и лек када му је потребан. То они овде све имају хвала Богу, али од данас овај Геронтолошки центар и ови људи овде имају једну другу духовну утеху, утеху у овоме храму коју ће они налазити увек када осете потребу да се поред лекарима обрате и оном Небеском Лекару, по оној народној како кажу: 'Лекар лечи, а Бог оздрављује'. И то је велика радост за све нас, а поготову за ове људе овде што ће моћи као што рекох, када осете у себи потребу да се осаме, а да уђу у овај храм - и када има богослужење и када нема, да могу овде у тишини клекнути пред овим иконама и молити се онако како они знају из потребе да олакшају и души и телу, што би рекао наш народ. А невидљива рука Божија и свудаприсутност Божија - она је ту и Бог, браћо и сестре, свакоме пружа руку који хоћи да приђе Њему, свакога Бог хоће да загрли, све, а још поготову оне немоћне. Јер како каже Свети апостол Павле: 'У немоћима се види и осећа сила Божија'. Зато сам ја данас посебно благодаран директору ове установе, господину Милану, ајд да кажем и мом свештнику овде, који сте дошли на идеју да дођете код мене да тражите благослов да се у овој згради, како да кажем, угради овај храм кога смо данас овде осветили. Ја се радујем што је тај благослов који сам тада њима дао, ево, данас уродио плодом, и некако га осећамо као здање духовно које је пуно светлости. А тамо где је светлост Христова, тамо нема таме Тако је и у човеку, у човеку има и таме и има много што шта, али када човек пусти Христа да уђе у њега, да уђе његова светлост у њега, онда тама из њега излази. И не само што излази тама него излази и страх, јер сви смо ми људи који поседујемо и страх, да не би било страха у нама, осим оног страха Божијега, који није онај страх физички, нама треба вера, јер вера, како каже ап. Павле изгони, прогони страх. А у страху човек често није свестан шта може и да уради; у страху човек и не зна како може да направи и погрешан корак. Зато нам је потребно, понављам и себи и вама, да пустимо Христа у себи; да му отворимо душу, да му отворимо срце и да му кажемо: 'Господе ево ти мога срца, отворио сам га, уђи и просветли моје мисли, посветли моје срце'. И зато опет понављам - радујем се овом данашњем дану који је Богу угодан, а који је угодан и овима свима који овде и живе и раде. Ми смо данас чули Јеванђеље, одељак из Јеванђеља, о двојици људи који су ушли у храм, у цркву, да се моле Богу, један од њих је био митар а други фарисеј. Митар је у ствари био онај цариник, што бисмо ми данас рекли. Стари народи стари људи знају да су царинике звали управо митар, митарства - јер пролазиш кроз царину пролазиш кроз митарства, па ако имаш шта што не треба онда оговараш за то, је ли. И зато ова двојица су ушли кажем у цркву да се моле Богу, митар и фарисеј, и отуда ова недеља се зове Недеља митра и фарисеја. Ово је недеља која нас полако уводи у један Свети период, период Васкршњег поста, и данас у ствари почиње Васкршњи пост. Пост душе пре него што уђемо у пост тела. Видите како Црква, како Свети Оци брину о својим чедима да их припреме, да припреме душу, а да припреме и тело, јер је и тело за Господа како каже ап. Павле, да та светиња поста, а пост је светиња велика, јер пост освећује и душу и тело. Пост је сила која у ствари и васкрсава и душу и тело, наравно, ако се пост пости онако како треба, и ако пост прати једна друга врлина хришћанска, а то је молитва. Пост без молитве није спасоносан, а ни молитва без поста није спасоносна. А кад кажемо пост не подразумева се само да не једемо неку врсту хране, мрсне хране - је ли, него пост значи да се уздржавамо. Сигурно и од мрсне хране када је то Црква прописала, али да се првенствено уздржавамо од недела, од злобе, од пакости, од мржње, и да се на првом месту уздржавамо од гордости, јер смо из овог данашњег Јеванђеља чули како је овај фарисеј ушао да се моли у цркву, али се он није молио, он се хвалио, он се у ствари гордио, и још што је најгоре што је он то урадио - и зато му молитва није ни била примљена - јесте што је осуђивао овог митара који је био свестан својих грехова, свога пада, и он није излазио напред да га виде људи, као што је то урадио овај фарисеј - да би га видели како се он хвали, него он погружен у себе види своје унутрашње духовно стање; и он уместо да се буса у прса као што се овај фарисеј бусао, шта је он урадио - сагао главу, а срце уздигао горе и молио се: 'Боже милостив буди мени грешноме'. Пазите, пазите који је то контраст, да тако кажем, која је разлика, и ако хоћемо да будемо искрени, сваки од нас или припада митару или припада фарисеју, само што онај који припада фарисеју не призаје, он не признаје да је грешан, напротив, он се хвали, он говори да је све нај, нај; а у ствари он је празан. И човек који се хвали, и када ми данас кажемо неком човеку 'па личиш на овога човека', одмах, ако му није тај човек по вољи, одмах се узруја па каже 'какви ја, па ја сам бољи од њега, ја сам паметнији'... Дакле, пост и молитва чисте човека од таквог стања фарисејскога. А шта је фарисеј? - Онај који се претвара, то је онај лицемеран човек који пред људима се показује другачији, и стало му је да се пред људима покаже да је он нешто, да је богат, да је паметан, да је леп, да је мудар, а у ствари он не зна да тиме говори о својој празнини. Није свестан да говори оно што у ствари у подсвести његовој јесте - да призна као овај митар да је грешан; али не, он се само прави да није, други су грешни, 'други је грешан, ја нисам'. И ако кажемо да смо грешни то опет кажемо на један фарисејски начин, као да би, Боже опрости оно што наш стари народ каже, да би откулучио. Даке, таква је моћ поста да чисти и душу и тело. Зато Свети Оци кажу 'грех сатерује душу у смрт а пост, та света и јеванђелска врлина, га васкрсава из мртвих'. Неко ће казати 'па ја нисам умро', али чим смо се огрешили, ми духовно умиремо; и нама треба да васкрснемо, а васкрснути не можемо ако се не покајемо, јер покајање је у ствари равно васкрсењу; и зато нема пред Богом греха који човек може да учини, а да му Бог неће опростити, али само под условом да се искрено покаје и да каже: 'Е нећу да више живим онакав живот како сам до сада живаео'. На пример, 'ако сам крао, рећи ћу - нећу више да крадем, ако сам осуђивао - нећу више да осуђујем другога'. Постоји, опет како кажу Свети Оци, постоји свегрех и постоји свеврлина, пазите како је дивно речено - постоји свегрех и постоји свеврлина; свегрех је уствари та гордост јер из гордости све почиње, на гордост се калеми свако зло у човеку, сваки грех; зато је гордост управо свегрех, а врлина је смирење и пост. Пост је период када треба да интензивније сагледамо себе али изнутра, а човек не може да сагледа себе док не уђе у себе. Људи нерадо улазе у себе јер знају да ако уђу у себе онда ће так да схвате какав се кошмар налази у човеку. Зато неће да уђе, или ако уђе и види себе изнутра, проблем је што неће да призна себи себе. Него ће опет за то кривити другога што је он у таквом хаосу духовном унутрашњем, 'крив ми је све други, ја нисам крив', докле год будемо тако размишљали и мислили и чинили не можемо се никада очистити духовно. Не можемо никако осетити љубав Божију, јер 'не осећам да сам грешан али зато сам спреман да кажем да је свеки други грешан; нисам спреман да кажем - па ја сам грешан, ја сам неваљао, али сам зато спреман да кажем да је други грешан и да други не ваља'. Човече, како можеш блато да блато оправдава, па не може то никако, не може то никако. Зато нам треба пост да бисмо се чистили, али понављам пост који је спојен са молитвом и који је спојен са хришћанским врлинама. Пост у човеку треба да смањује страсти, а да уздиже и подиже врлине. Ако немамо тих хришћанских врлина може ли се човек назвати човеком, или баш оним човеком правим човеком, Божијим човеком без врлина божанских? - Па не може, такав човек, како кажу Свети Оци и ап. Павле каже - такав је човек само као кољуштура; орах има ону кољуштуру, отвориш га, а унутра празан. И то је најстрашније стање када је човек празан, а човек је највише испражњен када у њему нема вере и када нема у њему Бога. Е то је празнина, то је пустош. А у празну кућу где нико не станује свако убацује свашта. Е тако и онај нечастиви када види нашу празнину - да нема у нама Бога да нема вере, е онда он у нама убацује и ружне мисли и ружне рече и ружна дела; и човек у ствари не види да на је нај начин постао корпа за отпатке, а у отпатке се баца само оно што нам не треба. Е то ђаво хоће - да користи нашу празнину без Бога; и уместо да будемо испуњени Богом онда нас испуњава та нечастива сила која нас управо тера да се хвалимо, тера нас да се гордимо, тера нас да истичемо то своје 'ја' тај свој его, и тај его наш човека највише упропашћава. Јер онда се он буса у прса и само каже 'ја ја ја... Ја сам то створио, ја сам ово, ја сам оно...' Јесте, човеков труд убраја Бог у добра дела, али само када се труд на спасење, на оно што је добро. Да би нам приказао спасоносно дејство смирености и душегубно дејство гордости Спаситељ нам је оставио ову јеванђелску причу, коју смо данас чули, о митару и фарисеју, где два човека - а уствари два света. И човек је на таквој раскрсници између добра и лошег. Само што ми никако не обраћамо пажњу на коју ћемо страну да се наслонимо, на коју ћемо страну да пођемо. И ове речи фарисеја нису биле речи молитве. Него самохвалисања и гордости. Овакве речи треба да нас подсете и да се запитамо да ли се и ми понекад не молимо као овај фарисеј? Да ли изливамо своју душу пред Богом или Богу кажем: 'е, Боже, ја сам тај и тај ако Ти не знаш, ја сам такав и такав, ја то чиним - то и то...' Човече, коме говориш? – Богу? Треба да говориш Богу и треба да разговараш са Богом, а то значи да треба да разговараш кроз врлине хришћанске и јеванђелске врлине; треба да са Богом разговараш - не да прилазиш са гордошћу, него са смиреношћу; треба са Богом да разговараш кроз молитву, јер како кажу Свети Оци – молитва је побожан разговор душе човекове са Богом. И заиста, човек који не зна да се моли, он не зна ни правилно да разговара са Богом. Неко ће казати: 'Па ја бих волео да разговарам са Богом, али не видим га.' Па не видиш га од гордости. Јер га не осећаш. А Бог је свуда присутан. Бог је Дух. И Он обитава тамо где је чисто срце, где нема гордости, где нема сујете. Зато и ми треба да се запитамо да ли понекад се и ми молимо? Или да ли знамо да се молимо? Човек сам у годинама, али ја још увек се учим да се молим. Ја не смем никако себи да кажем да сам научио да се молим – не знам! Али се зато молим Богу да ми Бог помогне да се научим. Онако као што су се и апостоли молили Христу кад су говорили: 'Христе, научи нас да се молимо'. Бог не воли наше самохвалисање. То нас најбоље учи данашње Јеванђеље. Бог не воли гордост и не воли кад ми презиремо друге. Кад друге осуђујемо а себе оправдавамо. Бог воли смиреност. Бог воли кротост. И нису Богу гордељивци мили, него онај који се смирава. Зато је Христос рекао у Јеванђељу да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Нису мили Богу гордељивци чије су очи непрестано управљене ка небу, док им је срце испуњено земљом, како је то рекао један велики црквени човек, међу којима и Свети Јован Златоуст, чији празник Преноса његових моштију ми данас празнујемо. Богу су угодни смирени и кротки чије су очи усмерене ка доле, али срце уздигнуто горе. А човек често нажалост злоупотребаљава и поглед и овај дар Божији – очију, па гледа само да види да ли је неко нешта погрешио. Па му онда почне, уместо да се молиш за тога који је погрешио, ти му почнеш још да му товариш, поред свега тога да га описујеш – овакав је, онакав је... И сто пута га направиш горег, Боже опрости, него што га и ђаво може направити. Бог више воли људе да Му људи не набрајају своја добра дела, јер Бог види. Бог воли кад ми пред Богом изговарамо своје грехе. А Бог је срцезналац. Он зна и наше мисли. Зато смо синоћ на богослужењу почели да певамо једну дивну црквену песму која гласи: 'Покајања отвори ми врата, Животодавче'. Ове речи није потребно тумачити. Јер оне садрже потпуни смисао покајања и поста. А покајање означава промену нашег живота, измену. Ако се не мењамо, него смо узели па терамо по своме... Човече, стави прст на чело па схвати да је свакоме од нас потребна промена на боље. Е сад, човек се заиста мења – само да ли на боље или на горе, то осећа његова душа, ако није своју душу заробио, затворио, па јој не да да се уздигне. Та душа која је богочежњива, која чезне за Богом, душа која тражи Бога, а ти и ја смо је закопали у нашу гордост, нашу сујету, наш его. Данашње Јеванђеље је уствари Јеванђеље наше. Да ли ћемо себе сагледати у правом смислу или ћемо и ту наћи неки излаз или оправдање за своје недостатке. А ко се највише брани? – Па онај што је погрешио. Он се највише брани. Онај који није погрешио, и ако га нападају, он ће то смирено да прихвати јер верује у Бога да ће Бог наградити његово смирење. И зато кад то све схватамо и разумемо, онда просто и схватамо да је цело Јеванђеље парадоксално. Неко ће се питати – како Јеванђеље парадоксално? Па у Јеванђељу тамо каже – благо смиренима и кроткима, они ће наследити Царство Божије, а не гордима. Па зар то није парадоксално? А зашто је Јеванђеље парадоксално? Зато што је Бог парадоксалан. Шта то значи? – То значи да Бог не функционише по логици овога света. Нити Бог функционише по логици човека. Његова је божанска логика, која се итекако разликује од наше људске логике. Али ако имамо хришћанских врлина јеванђелског живота, онда ћемо и ми нашу логику прилепити уз Божију логику. Па ћемо и ми почети логосно да размишљамо. Бог не функционише по људској логици поготово ако је она одвојена од благодати Божије. А човек који себе лишава благодати Божије, он себе лишава Христа. Јер Христос није ништа друго него благодат Божија. А ми сви поседујемо благодат Божију, односно задобили смо благодат Божију у крштењу, и ту благодат стално обнављамо кроз Свете тајне и Свете врлине, посебно кроз исповест и причешће. Но, благодат смо забадава добили, незаслужено. Ко може да каже: 'Ја сам залужио да имам благодат'? - Па може само онај горди човек из данашњег Јеванђеља. Он све може. Али благодат – шта је благодат? То је Дух Божији у нама. И ако нема у нама Духа Божијега, онда у нама има оног дуга другога. Онда у нама има духа овога времена. Духа овог времена који у злу лежи, духа овога времена који неће мир него хоће поделу, хоће раскол. Уместо љубави, он неће љубав, хоће мржњу. А мржња изопачи ум човеков до те мере да заиста човек онда не зна ни шта ради, ни шта мисли, ни шта говори, ни како поступа. Изопачен му је ум. Закржљао ум човеков без благодати Божије. Без Духа Светога. Зато да се молимо Господу да нам овај почетак, јер данас на неки начин почињемо Васкшњи пост, да нам пост буде благословен, да нам пост буде лак. А он је лак ако буде праћен молитвом, а обрнуто биће нам терет па ћемо стално се оптерећивати: 'Јој, што не једем неку храну?' И проћи ће ти пост у тој борби са собом – што не једем, зашто не једем? Па треба да се уздржаваш. Па замислите да се сваки од нас не уздржава, како понекад знамо да будемо у себи пуни отрова, па онда не само што отрујемо себе и што смо отровали себе, него трујемо и другога. Зато да у смирењу тражимо опроштај о свакога и да се не величавамо пред другима, да не величавамо себе него да величавамо другога. То је оно хришћанско – да другога сматрамо бољим од себе, али сујета та човекова – каки он да је бољи од мене? – Никако! Е онда почињемо да сипамо отров, онда се увредиш ако те неко упоредио са неким. Да ми попут овога митара у смирености својој, кроз веру, кроз наду, кроз љубав, да се молимо и да кажемо: 'Боже, милостив буди мени грешноме', па ћемо и ми изаћи из наше унутрашње цркве, па и из храма, оравдани. Јер кога је оправдао Господ? – Овога што се хвалио и који је осуђивао када је казао: 'Хвала ти, Боже, што ја нисам као други људи или као овај митар'. И овај фарисеј, он је испуњавао закон, и он ту скоро ништа ружно није рекао. Али шта га је осудило? – То што је осудио другога. Што је себе хвалио, а другога кудио. Нека нам Господ помогне, нека је срећно данашње освећење овога храма. Нека ова Света Литургија и Свето причешће којим ћемо се причестити данас буде на здравље и душе и тела свих нас и овога народа овде који на свој начин тражи утеху.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након причешћа лаоса Божијег међу којима је највише било људи који живе и раде у Геронтолошком центру, и благодарствених литургијских молитава, уследила је додела признања. Архијерејску захвалницу добила је лекарка Геронтолошког центра, др Оливера Јаковљевић, а Орден Вожда Карађорђа додељен је директору ове институције г. Милану Стојановићу.

Као и Светој Литургији, свечаном коктелу на коме се г. Стојановић захвалио Високопреосвећеном Митрополиту на благослову и свим приложницима за уређење параклиса Блажене Ксеније, присуствовали су господа привредници, представници Војске, одликовани чланови јагодинских црквених општина, политички представници и др.

Након богате агапе, Архијереј Јован благоизволео је да крсти у Старој Јагодинској цркви Јелисавету, кћер јереја Милоша Ћирића, пароха ове цркве, и његове супруге Александре. Пре тога је обишао радове на манастиру Светог Пајсија Светогорца у Шуљковцу код Јагодине.