По благослову Митрополита беседио је Старешина Старе Цркве у Крагујевцу, протојереј-ставрофор Милић Марковић. Прота је истакао да је целокупан хришћански живот у Цркви припрема за смрт и живљење са онима који су уснули у Христу. “Ми се данас молимо за душу онога који се за живота приљубио уз Христа Господа, али истовремено молимо се заједно са њим, јер Бог у кога верујемо није Бог мртвих већ Бог живих. Ово су радосни дани за проту Драгана јер се враћа у загрљај Очев, са умноженим талантима која му је поверио Господар живота и смрти.

Његов надимак “Драганче”, изведен је из личног имена и означавао је човека који нам је драг и који свима враћа осмех на лице. То је понекад теже него победити велику војску. Дужност сваког свештеника и сваког хришћанина је да својим животом проповеда радосну вест тј. “еванђеље”. То је могуће учинити само својим животом и личним примером.

Централно место на Очној клиници је постала његова соба, у коју су са радошћу долазили и лекари и медицинске сестре, који су од њега добијали поред радости, и мотив и снагу, да могу да се жртвују за другог човека, да болесницима олакшају бол, да им пробуде наду, да им подстакну вољу за животом и оздрављењем. Болеснијег а радоснијег пацијента нису ни имали.

Имао је јаку веру, која му је давала душевни мир, радост у срцу, ослонац у искушењима, утеху и наду у страдањима. Таква вера се мора ревносно потпомагати. За ту веру и ту утеху најзаслужнија је његова породица. Много непроспаваних ноћи, враћање из смрти у живот, то је била свакодневица и његове супруге и његове кћерке.

Драганче је био одличан појац. Нико није лепше певао “С нами Бог” на великом повечерју уочи Божића, и нико није свечаније појао “Свјати Боже” на изношењу Крста, на јутрењу празника Воздвижења Часног Крста. Својом интерпретацијом постао је сличан анђелим божијим, који непрекидним славословљем и неућутним гласовима узносе Богу благодарење и хвалу.

Увек сам био пристрасан према њему, а знам да је и он био према мени. Зато речи апостола Павла упућене Римљанима, јесу речи вечнога живота. “Уверен сам да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар, неће моћи одвојити од љубави божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.”(Рим. 8,38-39). Нико тој љубави божијој, осим Драганчета, заједно са анђелима, не би могао отпојати најважнију химну данашњег дана: Свети Боже, Свети крепки, Свети бесмртни, помилуј нас. Амин.”

Чекајући свеопште Васкрсење тело протопрезвитера Драгана Симоновића сахрањено је у алеји свештеника на градском гробљу “Бозман” у Крагујевцу.

ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ И ЦАРСТВО НЕБЕСКО!

протођакон Мирослав Василијевић