Чтецирали су Стефан Радисављевић, Александар Цалић и Огњен Влашковић.

Након прочитаног јеванђеља Митрополит се обратио сакупљеном народу:

“Браћо и сестре, људски језик не може да опише љубав Божију, коју Бог има према нама. Када год говоримо о љубави Божијој, наше речи су уствари бледе. Бог је љубав и баш због тога он подједнако воли и љуби све. Он воли сваког човека, грешног и праведног, доброг и лошег, али нам зато и заповеда. Како смо чули у прочитаном апостолу, треба да љубимо једни друге јер је то заповест његова, каже Свети Јован Богослов. Бог својим следбеницима, нама хришћанима, заповеда и каже да љубимо и непријатеље своје. Господ тиме хоће да нам каже да смо ми, људи, слаби и да волимо само онога ко нас воли. Ми волимо онога ко нам повлађује у свему, оног који угађа нашој сујети и гордости. Оног који нам укаже на сујету , гордост, злобу и мржњу, њега не можемо да волимо, али Господ каже другачије. Бог хоће да нас подигне у још савршенију љубав, да волимо непријатеље своје. Није лако волети непријатеља, то је тачно, али наш је српски народ, у једној реченици, сабрао цело Свето јеванђеље и рекао: “Ко тебе каменом, ти њега хлебом”. Господ каже да чинимо добро и онима који нас мрзе. Зашто? Љубављу ћемо омекшати њихову злобу према нама. Показаћемо им да их волимо и наш непријатељ неће изнети сав свој гнев на нас, јер ће га наша љубав обливати. Показаћемо да смо милостиви према њему. Свети апостол и јеванђелист Јован, даље каже: “Благосиљајте оне који вас куну и молите се за оне који вас вређају”. Такве људе не смемо да осуђујемо, него треба да их сажаљевамо. Треба да се молимо Богу за њих, да им он просвети разум, да и они схвате да зло добро не може донети. Ако узвраћамо зло на зло, мржњу на мржњу, где ће нам бити крај? Онда ћемо се до истребљења борити да докажемо да смо у праву.

У јеванђељу даље пише: “Оном ко те удари по једном образу, окрени му и други”. Ако он удари мене, па му ја вратим, па онда он мени, одлазимо у бесконачност. Да бисмо могли да урадимо оно што у јеванђељу пише, потребни су нам вера, љубав и стрпљење. Када сам био у војци, био сам четни старешина и имао сам једног војника, Бакај Михајла, Украјинац, боксер. Боксовао је за Ваљево. Био је грдосија од човека, кад га погледаш. Дошао је у војску тек у својој 27. години, јер је од својих 27, 12 провео на робији због убиства. Питао сам га једном: “Бакај, је л си се некад осетио немоћним, ти, тако силан и снажан?”, а он ми одговара да јесте. “Када”, упитао сам, а он ми одговори: “Кад су ме пустили са робије на одмор, мислио сам да ће се цело село радовати кад ме угледа, међутим, ја улазим у село, а народ закључава врата, затвара прозоре, нико из кућа не излази”. Знали су да је убица. “Пошао сам на неки вашар, помислио да ће и они да се обрадују кад ме виде, међутим, питали су ме да нећу неког од њих да убијем. Нисам могао да дођем себи. Испред мене стаде један старац, немоћан, а ја побеснео. Решио сам да идем у затвор доживотни. Тада ми старац рече да се смирим, а ја му ударим шамар, па помислих да њега прегазим па да идем тамо код оних који ме стално провоцирају. Када сам га ударио, он је пао и помислио сам да ћу га докрајчити ако устане, ал он устаде и окрену ми други образ, да га ударим. Тада сам пао, био сам слабији од детета. Мене је дете могло да туче.” Пазите на смирење тог старца. Оно је изазвало да се човек, који је био на робији толико година, смири. Смирење нам много значи. Оно произлази из љубави, као што и она произлази из смирења.

Даље јеванђеље каже: “Како хоћете да вама чине људи, чините и ви њима и будите милостиви, као што је Отац ваш милостив. Прелепа је и веома поучна ова Христова порука и када бисмо се придржавали ових јеванђелских начела и поука, све би нам другачије било. Ми бисмо били другачији. Све би нам било другачије, боље, узвишеније, лепше и благословеније. Осећали бисмо благослов Божији, да је са нама. Благослов Божији је љубав према нама. Како би то било узвишеније и боље? Савршена љубав Божија не гледа ко је ко, него је упућена свим људима, па и највећим непријатељима. Човек када има љубави према Богу, онда љубав Божија постаје одсјај у нама и ми почињемо да зрачимо љубављу. Господ је показао ту љубав према људима, за коју оспособљава све своје следбенике, дајући им потпуну слободу од греха. Човек који је испуњен љубављу, мање ће да греши. Такав човек воли, а кад неког волимо, нећемо му учинити неку неправду или насиље. Љубав је већа од насиља, већа од свега. Треба да волимо, браћо и сестре.

“Љуби Господа свога, свим срцем својим и душом и снагом и ближњега као себе самога”. Ако бисмо ове две заповести испунили, верујте, цело бисмо јеванђеље испунили. Цело јеванђеље би било у нама, а оно је наше спасење. Једино је Христова љубав, такво средство, помоћу ког се може добити, како кажу свети Оци, богосиновство. Да постанемо синови и кћери Божије, можемо само кроз веру, наду и на првом месту љубав. То треба да буде наша жеља, да будемо народ Божији. У јеванђељу апостоли, који су у име Христово, лечили болесне и мртве васкрсавали, кажу: “Господе, у име твоје, и демони нам се покоравају”. Демоне су истеривали апостоли. Христос им је на то одговорио: “Немојте се на то радовати, што вам се демони покоравају, него се радујте што су вам имена написана у књизи живота”. Треба да се трудимо да нам име буде записано у књизи живота и да задобијемо богосиновство.

Христос се јавио, да би уништио наше грехе и да нам дарује савршену божанску љубав. Љубав Божија није она наша емотивна љубав, сад волим, сад не волим. Она је стална, непроменљива. Наша љубав уме да буде променљива једни према другима. Сад неког волимо и уздижемо га до неба, али ако нам стане на реп, онда га закопамо у такву дубину, једноставно га избришемо из сећања. До јуче смо га волели, давали живот за њега. Толика је љубав, видите, живот бисте дали за неког, али људска љубав је превртљива. Она није везана за божанску љубав. Божанска љубав је жртвована. Љубави нема без жртве. Зато Христос каже да нема веће љубави, него кад неко да живот за другога. Христос је дао свој живот за нас. Он је и човек и Бог. Савршени човек и савршени Бог, Богочовек. Љубав је дао за нас, да нам покаже колико нас воли, иако га ми и вређамо, и шта све не чинимо. Он нас воли. Родитељ воли своје дете, па чак и оно које му није добро. Родитељ може да мрзи само оно зло што дете чини, али не и дете. Како да мрзиш тело, које је тело твог тела? То само може да се објасни љубављу, никако другачије. Људске речи и људски језик нису довољни.

Савршена света и свечовечанска љубав је својствена само хришћанској вери, како кажу свети Оци, чија суштина јесте Господ наш, Исус Христос. Савршена љубав је највећи дар Божији човеку. Ми смо тај дар незаслужено примили. Свако добро које нам Бог даје ми незаслужено примамо, али нам то Бог даје јер је то љубав. Разлику између Божије љубави и наше, можемо увидети и када схватимо да човек углавном неће дати нешто другоме, ако не добија ништа заузврат.

Љубав је највећа заповест. Човек не може да изврши неку Божију заповест, ако нема љубави. Без љубави не можемо да задобијемо Царство небеско. Без љубави према Богу и према ближњем, не можемо да се спасимо. Љубав је израз поштовања и према Богу и према другима. Љубав је само срце свих заповести. Ако бисмо ставили прст на чело и мало размислили, схватили бисмо да је много лакше волети, него мрзети. Кад волиш, ти си растерећен и немаш страха. Љубав и вера изгоне страх. Кад си у мржњи, онда си у грчу, сав си неблагодаран, незахвалан... Човек у грчу не може да донесе неко добро решење, јер је сав у гневу. Ако задобијемо љубав Божију, све то од нас отпада као рђа на гвожђу, када се стави у ватру. “Савршену љубав може поседовати само душа која је од Бога рођена, душа која је од греха очишћена”, каже Свети апостол јеванђелист Јован. Човек највише греши зато што нема љубави. Савршена љубав је плод Духа Светога, то морамо да схватимо. Зато апостол Павле кад говори о плодовима Духа Светога каже: “Дарови Духа Светога су: љубав, мир, радост, кротост, стрпљење, издржљивост...” Сходно томе, пошто хришћанство јесте вера светости и светитељства, она је вера савршене љубави. Ми се налазимо на самом прагу једног предивног периода за наш живот, а то је Васкршњи пост и ако немамо љубави према Богу и ближњима, нећемо осетити радости поста, него ћемо осетити тегобу што постимо. Постаће нам оптерећење, ко нам је заповедио да не једемо ту храну... У томе и јесте наша пропаст – нећемо да извршимо послушност, ни према Богу, ни према Цркви, ни према другима. Радићемо супротно од онога што нам је неко рекао да радимо. Треба да се молимо Богу да задобијемо љубав, да заволимо Бога, да заволимо друге, пе ћемо кроз ту љубав напредовати у посту и молитви. Пост нам је дат да кроз њега и молитву чистимо и душу и тело.

Нека буде благословен почетак Васкршњег поста! Нека нам Господ дарује радост у овом времену у ком живимо, не само ми као народ, него у целом свету. Нема радости, свугде су невоља, муке, свађе... Морамо да појачамо молитву и пост да би нам све било боље у животу. Кад заволимо пост и почнемо да постимо из љубави и смирења, тада, што се више будемо молили и што више будемо постили, више ћемо и осећати једно благо струјање кроз цело наше биће, а то струји Дух Свети, који нас води и руководи! Нека буде срећан и благословен пост, како бисмо у радости дочекали тај најрадоснији празник и да тада поздравимо једни друге са победоносним поздравом: “Христос воскресе” и “Ваистину воскресе”!

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Ђакон Стефан Јанковић