После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу:

“Данас наша помесна православна Црква прославља Другог Архиепископа српског светитеља Саву који је био син Стефана Првовенчаног, а синовац Светог саве. Будући да је рођен у побожној и верујућој хришћанској породици сав је себе устремио и припремао да се уздиже и подиже ка остварењу Царства небескога. За њега се заиста може рећи да је у свом животу испунио све заповести и блаженства о којима нам и говори данашње Јеванђеље и то нам потврђује његову жељу и љубав за Богом што је као млад отишао на Свету Гору у манастир Хиландар да се учи тим духовним вредностима.

Изабран је, као што знате за Епископа хумског, а потом за Архиепископа српског и на њега се заиста одное ове данашње речи Јеванђеља и данашња блаженства. Оно нам говори, браћо и сестре, да су блаженства, у ствари, блага и радосна вест о новом животу. Није само нови живот онај када пређемо из овога живота у онај вечни непролазни. Нови живот настаје код свакога човека када се он каје и када се преображава, мења у добром. Човек тада почиње да живи новим животом јер је задобио Христа и пришао Христу кроз Јеванђеље и кроз испуњавање заповести. Заиста, блаженства су лествице по којима се човек успиње на небо и усавршава до пуноће раста Христовога како нам такође говори Јеванђеље. Блаженство обухвата сво добро које не оскудева ни у чему. Када је човеку добро он заиста ни у чему не оскудева јер све има човек када има Христа у себи. Када човек не живи у добру њему све недостаје и фали. Све му се нешто чини да други имају више и почиње да им завиди. Почиње да просуђује и да расуђује ко битребао шта да задобије а ко не. Блаженство је Царство божије, а Царство Божије је царство идеалних вредности због чега се ми непрестано молимо оном предивном молитвом Господњом „Оче наш“ која између остзалог каже „…да дође Царство Твоје…“. Зато они који се уподобљавају Христу називају се и синовима Царства јер ако живимо по заповестима блаженства онда ми осећамо да је у нама Царство Божије, а то је Христос. Заиста, у човеку је или Царство Божије или царство ђавоље. Које ће царство бити у теби и мени то до нас стоји – до наше вере, наде, љубави, до нашег испуњавања заповести и живота по Јеванђељу. Зато се сва новозаветна наука о спасењу човека назива Јеванђеље о Царству. Покајте се јер се приближи Царство небеско. То је била прва проповед Јована Крститеља, то је била и прва проповед самог Господа Исуса Христа. Синтезу ове науке коју представља Царство Божије представља управо наука, беседа на Гори блаженства. Чак се може рећи да је у блаженствима изложено укупно учење о Царству Божијем и зато се у овим блаженствима, кажу Свети Оци, садржи цело Јеванђеље. Ко испуни ове врлине испунио је цело Јеванђеље. Не можемо делимично испуњавати Јеванђеље и још бирати шта нам одговара. Човек увек тражи оно што му је лакше. Овде Господ одговара на питање ко може бити блажен и ко може вечно живети у заједници са Богом као и којим врлинама човек треба да се испуни да би имао удела у Царству Божијем. Без којих врлина је немогуће и незамисливо живети у Богу. О тим врлинама нам лепо говори апостол Павле и каже да су оне смерност, покајање, кротост, праведност, милосрђе, целомудреност, мирољубивост, страдање ради правде и мучеништва Христа ради. Ако страдамо за Христа добијамо венац. Ако посматрамо наш свакодневни живот видећемо да је живот бол и мука, горчина и то осећа сваки човек све док иоле јесте човек. Откуда то? Отуда што човек доживљава живот помешан са грехом и смрћу, а грех и смрт јесу једина права горчина и бол у човечанском свету. Чим осећамо смрт и да смо грешни то је горчина. Нема сладости, а нема сладости без Христа. Зато у Акатисту Господу Исусу Христу ми кажемо „сладчајши Исусе помилуј ме“. Дакле, браћо и сестре, од овог осећања се човек не може спасити све док се не спасе од греха и смри, а једино нас може спасити Господ Исус Христос који је узео наше грехе на себе и приковао. Само, да ли ми осећамо и да ли смо захвални Богу што је Бог узео наше грехе на себе. Баш зато што је Бог узео наше грехе на себе ми треба да узмемо Христа и да га сместимо у себи. Да ли је то могуће? Могуће је. Одговара Христос кроз своје учење, управо, овим блаженствима.Ко оствари ово учење доживљава живот као блаженство. Благ човек. Испуњен човек. Испуњен Богом и испуњен хришћанским врлинама. Испуњен светим тајнама. Човек да живи у најгорем окружењу, тамницама и затворима, ако ово испуњава има блаженство. И тај затвор ће осећати као дар Божији у смислу да га подсећа да треба да гледа на себе и да припрема себе за вечну радост, а та вечна радост бива када човек живи божанским врлинама. Чули смо данас како ово Јеванђеље о блаженствима каже како се попео Христос на гору када је видео онолики народ. То само значење успињања Господњег на гору значи да и ми треба да се успињемо на гору блаженства, а та гора је небо, Царство небеско. О том успињању на гору нам најбоље говори пророк Исаија који је толико година пре Христа живео рекавши: Ходите да идемо на Гору Господњу - а то значи пођите за Христом - јер ако смо слаби због греха онда укрепимо клонуле руке и колена изнемогла – каже Исаија и наставља – ако будемо на врху пронаћићемо онога који исцељује сваку болест и сваку рану нашу. Коју рану? Па грех у нама ствара ране. Зато опет исти тај пророк каже: Раном Христовом ми се исцелисмо; из те ране Христове потекла је вода живота која узима наше немоћи и носи наше слабости. Да би Господ узео наше слабости треба да се предамо Богу онако као када на сваком богослужењу кажемо: Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. Нема индивидуалног спасења. Онај који може и мисли да може самим собом да се спасе је у највећој заблуди. То је у ствари горд и сујетан човек. Човек који прописује сам себи јеванђеље по коме живи. Човек зна да измишља Бога и уместо да се прилагођава Богу он хоће да Бога прилагоди себи. Уместо да се прилагоди Цркви он хоће Цркву да прилагоди себи тиме што почне да учи Цркву, а не да се учи од Цркве. Даље наставља Св. Пророк Исаија и каже: Стога пожуримо и ми да се духовно попнемо на гору да бисмо са свима светима стали на врх наде и са узвишења видели она блага на која Бог указује онима што су следили до ове висине. И зато, браћо и сестре, молимо се Господу да нам отвори уста и научи нас да слушамо и творимо ове речи блаженства. Човек ако само слуша, а не испуњава нема никакве користи јер Господ није рекао благо онима који науче него који научи и испуни тај ће се спасити. Имате ви данас људи који знају на памет цело Свето Писмо, а да ли живе по Светом Писму? Него се још и хвале како знају на памет и знају да цитирају, а обично такви људи цитирају Свето Писмо када хоће да се покажу да више знају од других. То су они који хоће да се наметну другима и желе да буду изнад других. Гордост је заиста опака болест духовна. Горд човек никога не слуша. Слуша себе или онога који није по Богу. Зато ми слушајмо Бога и Цркву.

Ево, ту смо браћо и сестре, на прагу овог светог периода васкршњег поста. Послушајмо мало у току поста шта нам то Црква и богослужење поручују. Богослужење нам указује на покајање. Постом чистимо и душу и тело. Како Св. Јован Златоусти каже: Немој да ми говориш шта си јео него ми говори шта си добра учинио; јеси ли се покајао; јеси ли се смирио; Немој да се хвалиш како не једеш животињско месо али својом злобом и пакошћу једеш људско тело. Ето, ту нам пост помаже да се смиримо. И нека нам буде благословен почетак поста и да нам буде лак, а биће нам и благословен и лак ако заиста умножимо молитве, љубав, добра дела и ако не осуђујемо друге.

Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић