Митрополиту шумадијском Господину Јовану на Светој Литургији саслуживали су: архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић из Тополе, протојереј-ставрофор Видоје Рајић из Лапова, протојереј Младен Ђурановић из Јарушица, протонамесник Горан Живковић из Лапова, протонамесник Ивица Камберовић из Сипића, јереј Мирољуб Блажић из Саранова, протођакон Иван Гашић и ђакон Стеван Илић из Тополе.

По прочитаном Јеванђељу митрополит је произнео своју омилију и рекао:

“У Име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре и драга децо Божија, ево нас на вратима васкршњег поста. Данашња недеља, као и данашње Јеванђеље које смо сада чули посвећени су Другом доласку Господа нашега Исуса Христа на земљу и суду Божијем. Ми смо данас чули одломак из Јеванђеља по Матеју који говори о Господу као Судији, као Ономе који ће једне људе позвати у своје наручје тј. у своје Царство Небеско, а друге неће препознати. Ову реченицу Господа нашега Исуса Христа, браћо и сестре, треба да схватимо озбиљно. Да ли ће нас Господ препознати и да ли ће нам Господ казати: „Ходите мени благословени“ (Мт 25, 34), или ће рећи, „Идите од мене проклети!“ (Мт 25, 41) Тако Јеванђеље каже, браћо и сестре. Да би смо били на оној страни коју ће Господ призвати треба, браћо и сестре, да се трудимо да живимо колико- толико је могуће јеванђелским животом. Браћо и сестре, живећи на земљи људи се деле, што ви боље знате од мене, на групе, на странке, на партије, на народе, на нације, на професије, на учене и неучене, на сиромашне и на богате и тако много има, као што видимо, деоба овде на земљи. Кућа која се подели она се распада, та кућа не може да опстане. О дану Доласка Господа Исуса Христа људи ће се делити само на две стране. Све ово, што бисмо рекли, отпада. Делиће се на две стране, на оне који ће стати са десне стране Судије Праведнога и оне који ће стати са леве Његове стране. Овде се не подразумева страна као деоба. Са десне стране биће они који су живели по Јеванђељу тј. како рече данашње Јеванђеље који су гладног нахранили, жедног напојили, нагог оденули, болесника посетили, прими у свој дом странца и туђинца, путника и намерника. (Мт 25, 35-38) Са леве биће они који заиста све то нису чинили. Зашто нису чинили? Зато што нису имали вере, нису имали јеванђелског живота или још боље можда, нису чинили другом, јер сматрају да су они нешто много више. Ми се често затварамо у своје куће, па кад видимо кроз прозор неког мученика, просјака, смрзнутог човека, нећемо да отворимо врата, нећемо да га пустимо у дом. Човече, какав си човек, какав си хришћанн? Гледаш човека који се смрзава, а не отвараш му кућу бар да га пустиш да се огреје, него још затвараш врата и окрећеш му леђа. Мерило по којима се људи деле на праведне и грешне јесте, уствари, христољубље и човекољубље, боље речено, на оне који Христа воле и Христа љубе и на оне који људе воле и оне који људе осећају као своје. Љубав је основна тема данашњег Јеванђеља и ове данашње недеље како је Црква назива Месопусне. Када све ово имамо у виду и како смо чули ово Јеванђеље, ако смо заиста мало размишљали о поруци о значају, о суштини, онда можемо да поставимо питање себи, прво себи, мада ми често постављамо питање другима. Треба себе да питамо, браћо и сестре, шта је то критеријум по којем се опредељујемо за Царство Божије или за оно царство таме? Шта нас управо у том часу Досласка Господа Исуса Христа на овај свет одређује да ли смо Његови или нисмо? Човек мора да припада некоме: или Богу или другоме. Јеванђеље такође каже: не можете служити Богу и мамону- Богу и ђаволу (Мт 6,24) То је, браћо и сестре љубав, али не она апстрактна љубав, него конкретна, свакодневна, у односу на свакодневног нашег ближњег и свакодневног и случајног пролазника поред нас. Ми ћемо прихватити онога кога волимо, али онога кога не волимо нећемо. Ми волимо оног човека највише који нама повлађје, који нам одобра, па иако згрешим, па иако чиним зло, па иако сам трвдоглав и упоран, али ми он каже: добро је то! Такав човек мени одговара, таквог човека пригрлимо уз себе. Онога који укаже на мој пропуст, на моју грешку, на мој грех, не само што га нећу загрлити, него ћу га одбацити, још ћу о њему све најгоре говорити. Браћо и сестре, потребно нам је управо то разумевање другога човека, онога који је поред нас. Не само да га разумемо, него и да помогнемо онима којима је помоћ потребита. Није исто када видимо него мученика, болесног човека и кажемо: „Баш ми је жао што си болестан!“ И прођемо. Него када видимо да је болестан, да је пао човек, да му приђемо, помогнемо да устане, јер то што ћемо се само сажалити, а нећемо ништа помоћи, од тога тај човек нема никакве користи, браћо и сестре. Ми кроз сажаљење мислимо да смо испунили све, да смо испунили Јеванђеље. Браћо и сестре, нама треба љубав као једина тајна нашег односа према Богу и према ближњима, као према самом себи. Наравно да волимо себе највише, али ако се само затварамо у себе, ако је та моја љубав затворена у мене, нема нам спасења. Јеси ли се затворио, за другога те баш брига? Човек се најчешће затвара што мисли да је нешто и да су други недостојни да њему приђу. Недостојан је тај да уђе у моју кућу. Браћо и сестре, то морамо да имамо у виду и да проверавамо колика је неша љубав према Богу и да ли читавим својим бићем ми ту љубав осећамо у односу према себи и односу према ближњем човеку. Како можеш, каже Јеванђеље рећи да волиш Бога, а не волиш ближњега свога (1Јн 4,20). Истина, ми смо људи, ми смо не савршени, ми смо слаби, па се замеримо једни-другима, али не смемо дозволити да то зло уђе у нас и да живимо са тим злом што је неко грешан. Не смемо дозволити да зло овлада нама! Зашто? Зато што Јеванђеље каже да ће зло бити побеђено. Управо када дође Господ да суди живима и мртвима оно ће бити побеђено, онда ћеш и ти бити побеђен, али у злу. Зато љубав треба да буде конкретна, шта то дајем од себе другоме, колико дајем, да ли дајем што каже Јеванђеље: од сувишка срца (Мт 12,34) или дам некоме хаљину или кошуљу, а мени је потребна та хаљина или кошуља. Баш то је важно, да дамо ономе коме је потребитије и када дајемо да нас просто заболи, а не да дамо од сувишка срца, браћо и сестре. Господ обраћајући се при Другом свом доласку нама људима, а с обзиром да се налазимо пред васркшњи пост, неће нас Господ питати: „Јоване, јеси ли постио, јеси ли правио метаније, да ли си безброј пута рекао у себи: Господе помилуј?“ , јер, „Неће свако ко говори Господе, Господе ући у Рај, него онај који твори вољу Оца мога који је на Небесима!“ (Мт 7,21) Ово је, браћо и сестре, све апсолутно неопходно и потребно. Зашто? Зато што треба да буде средство за пројаву љубави према Богу и ближњима. Ми лако кажемо: „Ја волим Бога“, али не могу да волим онога човек поред мене, поготово онога који није по мојој мери. Да ли имамо љубави према ближњем види се онда када смо показали разумевање, када нисмо осудили, када нисмо оптуживали друге и тужакали друге, када нисмо оговарали, када смо конкретно човеку који је био гладан дали корицу хлеба, не питајући онога који проси, да ли он манипулише са нама. Зато српски народ има изреку: ко проси подај му, па нека и круну носи. Ако он проси из других разлога, а не из потребитих, то ће бити његов грех, а ти и ја нећемо се огрешити иако му пружимо. Наравно, данас имамо људе који то злоупотребљавају, па онда ми долазимо у искушење. Неко ко злупотреби просјачење, ми онда због њега нећемо да погледамо ни онога коме је заиста потребно да му дамо, као што рекох, ту корицу хлеба. Не треба да се питамо да ли је заиста потребно или није не поштујући најпре, чак ни своју логику да она просуђује шта срце треба да ради. Напротив наш рацио, наша логика треба да буде управо прожета љубављу и саосећањем. Рећи ће свима Господ, када дође: „Јоване, Милојка, Петре, Јанко, Марко нахранио си ме кад сам био гладан, напјио се ме кад сам био жедан, посетио си ме кад сам био болестан, кад сам био у тамници, обукао си ме када сам био наг.“ (Мт 25,35-36) Тада ће се запитати, браћо и сестре и једни и други, као што рече данашње Јеванђеље: „Господе, када смо ми то тебе нахранили, кад смо те напојили, кад смо ти дошли у посету? И једни и други су се питали, али браћо и сестре, сви ће се запитати, али Господ шта ће нам одгворити? Шта ће нам рећи? Рећи ће нам браћо и сестре, онда када си имао прилику да покажеш према ближњем свом, јер ту управо показујеш љубав. Зато Господ и каже: „Када си нахранио (учинио) једном од ове моје мале браће, мене си нахранио.“ (Мт 25, 40) И једни и други ће се у исто време не само запитати, него ће се и зачудити. Ови који ће ући у Царство Небеско, браћо и сестре, зачудиће се јер су чинили оно што је нормално, оно што је људско. Они то нису прецењивали, као што ми знамо нажалост када пружимо некоме нешто да о томе брујимо, да о томе говоримо као да смо му дали Царство Небеско итд. Зато ће се праведнци запитати, па ће казати: „Господе, нисам ја заслужио Царство Небеско у односу према ономе што сам чинио, већ је ту Божија љубав, Божији суд је прави суд. Божија љубав је она која све види, јер љубав покрива мноштво грехова. (1Пт 4,8) Запита ће се и они који нису гладнога нахранили, ни жеднога напојили и они ће се зачудити, па ће рећи: „Е, нисам знао да треба то да урадим!“ Видите, кроз ову јеванђелску причу где Господ каже, ако нахранимо гладнога и напојимо жеднога, браћо и сестре, није тешко да се спасемо, веруј те. Колико год човек мислио да не може да испуни Јеванђеље, да не може да испуни заповести Божије, није тешко. Учини ово што ти данас Јеванђеље каже, па си кроз то испунио и Јеванђеље и испунио си све заповести. Све што чинимо у духовном животу, чинимо да би смо могли да победимо свој егоизам. Да победимо своје самољубље, јер знамо и те како себе да љубимо, а другога не. Да би из нас спонтано функционисала та наша природа, а будући да је она у слици и прилици Божијој она је саздана да буде љубав и да буде Богу у љубави. Нека нам је благословено данашње сабрање на овој Светој Литургији. Нека нам Господ помогне, нека нам пошаље силе и моћи духовне да уђемо у пост са благословом. Све што чинимо у животу, а не чинимо са благословом неће бити ни благословено. Да нам Господ пошаље моћи и снаге да заиста запостимо не само од мрсне хране, него има оно што је много важније, браћо и сестре. Да нам Господ помогне да лако пребродимо ту пучину као Свети оци називају пост, а пучина значи провалија. Пост нам је дат да чистимо и душу и тело са њим, али ако уђемо у пост горди, самољубиви, самохвалисави, нама ће пост бити оптерећење, нећемо осетити никакву духовну радост, него ћемо се мучити што не употребљавамо ову или ону храну и у томе ће проћи пост, па ћемо заборавити и да се молимо, онда ћемо заборавити да чинимо добра дела. Да се молимо Богу и да се молимо светим угодницима Божијим да нам они помогну, јер живимо у озбиљном времену. Неизвеснот је велика, не само код нас Срба, него цео род људски живи у томе. Живимо у страху од сутрашњице. Зашто живимо у страху? Зато што немамо веру у Бога и немамо поверења у Бога да Бог неће допустити да пропаднемо, ако ми сами не пропадамо, браћо и сестре. Када кажем да се обраћамо и светим угодницима Божијим ево ви овде народе Божији у Рачи данас сте добили велики балгослов Божији. Ја сам вам донео, браћо и сестре, шест частица светих моштију (тела светитеља) које ћете после целивати. Дођите што чешће у Цркву поготово у току поста да нас само богослужење подстакне на јачу молитву, да више чинимо добра, браћо и сестре. Долазите, целивајте ове свете мошти, постите, исповедајте се и Причешћујте се. Иако исповест није везана за Прилчешће као што неки надри духовници данас говоре: „Не, ниси се исповедио, не можеш да се Причестиш!“ Верујете да нема нигде у канонима да каже: ако се ниси иповедио не можеш да се Причестиш. То нема, али то не значи да не треба да се исповедамо. Напротив, ми треба да се исповедамо у свакоме тренутку, а не само када треба да се Причестимо. Јеси ли осетио терет од себе самога, јеси осетио терет од своје гордости, од своје сујете, јеси осетио муку у души и телу? Дођи, исповеди се, растерети се, кажи Богу: „Боже, грешан сам!“, признај да си грешан човече! Кажи Богу: „Боже не могу да се борим са искушењима, треба ми Боже Твоја помоћ!“ ,кажи Богу, „Боже не умем да владам својим мислима, не умем да владам својим речима, не умем да владам својим делима, ево Ти Господе стављам све моје терете на Тебе, али те ја молим да ми помогнеш!“ Зато нека је срећно и благословено данашње сабрање. Нека вам је благословено доношење ових светих моштију које ће овде за свагда остати у вашем храму.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

После сабрања око Тела и Крви Хрстове које је предводио митрополит шумадијски, сабрање је настављено за трпезом љубави око хлеба земљскога који нас опет подсећа на онај Небески. И један и други принос потрудили су се да припреме оци ЦО Рача са својим одбором и верним народом.