Митрополит је, опраштајући се од монахиње Гавриле, рекао:

“Часно свештенство, преподобно монаштво, браћо и сестре, сабрали смо се данас око одра новопредстављене монахиње Гавриле, да извршимо чин опела и да се помолимо Господу Богу да он прими њену душу у наручје Аврама, Исака и Јакова, тј. да је прими у своје наручје, да је прими у Царство Небеско. И то је оно што је најпотребније за сваког хришћанина. Да живећи овде на земљи размишља хоће ли задобити Царство Небеско. А оно почиње овде да се задобија, али исто тако овде на земљи почиње и да се губи. И то је оно што је најботребније у нашем животу. Да се припремимо за одлазак са овога света, за одлазак да се сретнемо лицем к лицу са Богом, да се сретнемо са својима. И то је оно што ми треба да тражимо и оно за шта треба да се молимо, а молићемо и тражићемо ако читамо Јеванђеље, ако слушамо Јеванђеље, ако живимо по Јеванђељу. И ако читамо Јеванђеље онда ћемо чути шта је Господ рекао „Иштите најпре Царства Божјега и правде Његове, а све ће вам се друго додати. “ Монахиња Гаврила сигурно је чезнула за Царством Небеским, ако није онда је промашен њен живот и ми ако не чезнемо за Царством Небеским и наш је живот промашен. Монахиња Гаврила, она је осетила, да тако кажем, она је осетила у познијим годинама позив и призив за монашким животом. Вида, како је било њено световно име, она је се припремала за Царство Небеско, за чистоту, иако је живела у свету толике године, она је се трудила да живи у девојаштву и она је верујем то наставила у свом монашком животу и она је само у том завету девојаштва, завету чистоте придодала још она два монашка завета, то је сиромаштво и послушност. Да послушност и то је само послушност Богу и Цркви. Идем у наручје Богу или у наручје оном другом. Ако слушамо реч Божју, али није довољно само слушати Реч Божју, него Реч Божју треба испуњавати. Зато апостол Павле каже „Знање надима, а љубав изграђује. “

Рекох да је монахиња Гаврила примила монашки постриг. Монах, монахиња не одлази у манастир зато што презире свет. Понављам и себи, и ја сам по имену, али не знам јесам ли по стварности, ако је у мени гордост онда је заиста промашен мој монашки живот. Као што рекох монах не иде у манастир зато што презире свет, него управо зато иде у пустињу, иде у самоћу да буде стално у свету. Зато кажем, треба да размишљамо о одласку са овога света, не само монах или монахиња него свако од нас ће поћи. А како ћемо поћи? Прво ће нас Господ питати јеси ли волео другог човека, јеси ли се смиравао пред другим човеком. Тамо нећемо моћи да се оправдавамо. Зато је, браћо и сестре, врло важно како ми схватамо свој хришћански живот, зато је врло важно како монах, монахиња схвата свој хришћански живот и да ли прихватамо тај пут и да ли смо препознали пут којим нас је Господ позвао да идемо ка Њему, а Његов је пут исти. Он је једини могао да каже „ Ја сам Пут, Иситина и Живот. “ А човек бира ко зна колико путева, и те све путеве да би себи угодио. Изналажење других путева нас удаљава од Христа. Чим нисмо послушни Богу, нисмо ни Цркви, чим нисмо Цркви нисмо ни послушни једни другима. Зато је, браћо и сестре, важно да прихватимо позив Божји, а сви смо позвани, него је Бог позвао некога у ономе, а некога у ономе, и свакоме давао различите дарове духовне. Дакле, браћо и сестре, онај који има смирења тај нема гордости. А шта каже Јеванђеље да се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат. Хоћемо ли да имамо благодати, онда морамо имати смирења, и наше молитве, у темељима наших молитава треба да буде смирење, ништа нас друго неће спасити, браћо и сестре. Дакле, основно је за сваког хришћанина, монаха или монахињу да ли је призвао Име Божје и како га је призвао. Да ли га је призвао са осећањем Божанства, или га је призвао тек онако. Јер призивање Имена Божјег треба да буде дах монаха. У ствари, треба да буде и дах сваког човека, ако то нама није дах и ако не призивамо Име Божје кроз смирење, џаба што призивамо Име Божје. Тамо где се не призива Име Божје тамо долази онај нечастиви. Он свакога од нас, да ли монаха, да ли монахињу, чини разјареним, чини га гордим, чини га неблагодарним, чини га непослушним Богу и Цркви. Да је, на пример, Адам када је учинио грех, да је само послушао Бога био би спасен. И тако, браћо и сестре, када не идемо тим правим путем постајемо незадовољни, а чим је човек незадовољан, он је неблагодаран. Незадовољан човек не уме да благодари, браћо и сестре, и онда такав човек постаје и не само незадовољан, он постаје и несмирен. Постаје, речено нашим монашким језиком, празнословац, празнослови, прича да оправда себе. Е, то је оно, што ми сви хришћани треба да се молимо Богу, да нам Бог помогне да изнесемо свој крст. Јер свако од нас има свој крст, не тражи Бог од нас да носимо Његов крст, тежак је Његов Крст, зато је Он изнео тај свој Крст за све нас. Нама је дао овај мали крст, али ако и тај мали крст не носимо у смирењу, молитви и послушности, и тај мали крст ће да нас сатре у земљу. Али, без крста нема нам спасења. Морамо да разапињемо себе, а не друге. Да се помолимо Богу, и не само данас за покој душе монахиње Гавриле, да јој Бог буде милостив и да она угледа лице Божје”.

Биографија

Монахиња Гаврила рођена је 13. децембра 1946. године на празник Светог Андреја Првозваног у Сурчину као Вида Смољан, од оца Петра и мајке Радице.

Вида се пре монашења бавила дактилографијом, а у манастир Прерадовац долази у априлу месецу 2010. године. У манастиру Прерадовац проводи период искушеништва до 2013. године када бива по благослову епископа шумадијског Господина Г. Јована замонашена, руком архимандрита Серафима, тадашњег игумана манастира Денковац.

У току монашког живота обављала је манастирска послушања, сходно својим могућностима, због слабог здравља. Последњих пар година, због везаности за постељу, њено послушање је било да прочита читав Псалтир у току дана. На празник Светог Јована Крститеља 20. јануара одлази у болницу, где након теже болести, 20. фебруара, примивши Тело и Крв Христову, одлази у загрљај Господа Христа.

Вечан ти спомен, достојна блаженства и трајне успомене, сестро наша, монахињо Гаврила!

Христос Васкрсе! - Ваистину Васкрсе!

јереј Срђан Ђорђевић, парох белушићко-секурички