По јеванђелском зачалу које одише вером, надом, молитвом, а поврх свега благодарењем ка Господу, Високопреосвећени митрополит шумадијски Господин Јован произнео је поучно слово и рекао:

“У Име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, Јеванђеље које смо сада чули говори нам о молитви, говори нам о вери. Говори нам данашње Јеванђеље о једном дивном догађају када је Господ исцелио мноштво болесника које су доводили људи и међу којима је био и овај човек који је боловео од губе, а који се ицелио. У то време, браћо и сестре, губа је била неизлечива болест, а што је још горе то је била прокажена болест, тако да онај који је у то време од губе оболео био је смештан на сместиште да не би друге заражавао. Значи остављали су га и он је сам у својим мукама у својој патњи у својим боловима чекао да умре. Највећи Лекар наших душа и наших тела иде у свако село, у забита места, иде и исцељује и оздрављује и мртве васкрсава. Из данашњег Јеванђеља имамо једну поуку и диван пример који нам Господ даје, а то је као што рече данашње Јеванђеље, да је Он када је исцелио ове болеснике повукао се на пусто место да се моли онде Богу Оцу, али и да заблагодари Богу Оцу за сва добра која Господ чини. Погледајте браћо и сестре, смирења Господа Христа. Он, Господ Христос Друго Лице Свете Тројице, раван Богу Оцу, раван и Духу Светоме, осећа потребу да треба да заблагодари Богу Оцу. Зашто Господ тако чини? Чини, браћо и сестре, зато што нас тако учи да се и ми стално молимо. Да и ми стално благодаримо или боље речено: хришћанин када устане са постеље своје пре него што почне да се моли он треба да заблагодари Богу, да заблагодари што је устао, што је освануо жив. Када заблагодари искрено он ће онда и заиста и исрено и смирено да се моли. Дакле, учећи нас Господ да благодаримо Богу за све дарове које нам Он дарива. Христос нас учи да ми свако и ако добро неко учинимо у животу да не треба то да приписујемо себи, него да приписујемо Богу. Учи нас Свето Писмо да када учинимо неко добро да треба то што пре да заборавимо. Неко ће рећи: „Зашто да заборавим када сам учинио добро?“ Зато што смо ми људи слаби у вери и у још много чему, па често помислимо: „ Данас сам некоме дао кошуљу, данас сам некоме дао парче хлеба и то је за данас мени довољно. Не треба данас више ништа да чиним. Учинио сам једном то је сасвим довољно.“ Међутим, ако читамо Свето Писмо, ако читамо Јеванђеље ми ћемо видети да нам Господ каже: „Оно што дâ десница твоја да не зна левица!“ (Мт 6,3) Другим речима, не да дајемо једном руком, него да дајемо и другом руком. Човек је онда прави човек само ако се даје, а онај себичан човек, онај саможив човек, онај човек који је целога себе уградио у себе и испунио себе собом, е у том човеку нема другог човека; а што је још најгоре у таквом човеку нема Бога, јер је он испуњен, а Бог, браћо и сестре, није разбојник, па да насилно отвара моје и твоје срце и душу, па да уће. Не, Бог је теби и мени дао слободу, можемо да се затварамо у себе, можемо да се не затварамо у себе, али треба да знамо ако нисмо испуњени Богом онда смо испуњени оним нечастивим и испуњени смо сами собом. То је највећа обмана, браћо и сестре, када човек умисли да је довољан самоме себи, да је пун самога себе. Када човек умисли да је довољно све што радим, све што знам сасвим је довољно, не треба ни да учим, ни да гледам друге поступке да ме подстичу ка добром. Не, ја сам мерило самоме себи. То је драги моји страшно стање човеково када каже да је он довољан самоме себи. То ћете видети и то ми сви видимо када разговарамо са таквим људима који су пуни себе. Шта нам они обично кажу: „Шта имаш ти мени да причаш, ја знам!“ Чим кажеш да знаш, онда веруј ми ништа не знаш, бар од онога што треба да знаш. Сократ је рекао, тај велики философ: „Ја знам да ништа не знам.“ Када човек призна да ништа не зна, али то призна у смирењу, е онда он тек види да ништа не зна и он се труди да нешто научи. Браћо и сестре, ми треба да благодаримо Богу за сваки дар који нам Бог даје, зато и кажемо у једној молитви литургијској: да сваки добри дар одозго је, силази од Тебе Оца Светлости. Нико нам не може дати такав дар као што нам једино може дати Бог, јер је Он једино добар. Људи су добри, има добрих, али нико није добар као Бог. Дакле, браћо и сестре када ово имамо на уму да нам је сваки дар који смо добили, например дар живота, јесмо ли ми сами себи дали живот? Нисмо. Како онда поступамо са тим даром? То треба свако од нас да се запита? Ми смо хришћани, ми смо крштени, ми смо чланови Цркве, треба онда да се запитамо како поштујемо Цркву? Како се понашамо према Цркви? Да ли се од Цркве учимо или хоћу ја по некој својој мудрости да учим шта је Црква? Све што је добро, свака врлина, сишла је одозго када је Господ наш Исус Христос сишао у овај свет. Он Бог, драги моји, улази у најчистију утробу Пресвете Богородице, тамо се зачиње од Духа Светога, рађа се као што се и ми рађамо, само што Богордица остаје и даље Дјева, пре рођења и у рођењу и после рођења како исповеда наша Црква. Он смирује себе и полази за човеком који је Богу окренуо леђа. Ако бисмо ми сада питали мене, тебе, свакога од нас браћо и сестре, да ли ми окрећемо Богу леђа? Не би то признали нипошто, јели тако? Онда не разумемо да има више начина окретања леђа Богу. Није оно само физичко окретање, него кад нисмо у вери са Богом ми му окрећемо леђа. Кад му се не молимо ми му окрећемо леђа. Кад не чинимо добро, кад не живимо јеванђелским животом, животом Цркве, ми уствари окрећемо леђа Богу. Зато треба, браћо и сестре, да имамо то стално на уму, да је Бог сишао са Неба и дао Себе за нас, да нас очисти, да нас спасе, да нас уведе у Царство Небеско. Када сам рекао на почетку да нам данашње Јеванђеље говори о молитви можемо да поставимо питање да ли Богу требају наше молитве? Да ли треба ми да се кајемо, на пример, када Бог све зна? Богу не требају наше молитве, али нама требају молитве Богу да ми молитвом умилостивимо Бога да нам Бог буде милостив, браћо и сестре. Зато и највише у току сваког богослужења чујемо реч: Господе помилуј. Значи: Господе буди нам милостив. Када кажемо: Господе помилуј у исто време подразумева се да кажемо: Господе спаси, Господе очисти, Господе помози. Опет да кажем да ли ми треба да говоримо Богу наше грехе када је Он срцезналац наш, када Он зна шта сам ја, ти и свако од нас учинио, него зна и шта ћемо учинити, браћо и сестре, да ли онда треба да исповедамо грехе? Не треба, али треба нама да признамо да смо грешни, да би кроз то признање осетили колико смо се због грехова удаљили од Бога, колико смо се због грехова удаљили од Цркве као Тела Христовога, браћо и сестре. Дакле, ми, рекох и понављам, молитвама умилостивљавамо Бога, молимо Бога, да нам опрости грехе. Бог је милостив, е када је Бог милостив, зашто човек не узврати мало милошћу, зашто Бог који је љубав, Који излива на све нас љубав, зашто човек не узврати мало љубављу према Богу и ближњем? Браћо и сестре, када се молимо ми признајемо да смо грешни. Признајемо у ставри своју немоћ да сами не можемо да победимо грех. Да сами не можемо да победимо грех у себи, не можемо да победимо злобу, не можемо у себи да победимо завист, гордост, сујету, не можемо, слаби смо, али зато треба да се држимо Бога, треба да се држимо за руку Божију да не би залутали. Докле се год будемо држали за руку Божију, док се год будемо држали Јеванђеља, Цркве, Светих тајни и светих врлина, нећемо залутати. Када умислимо: ја могу све! То када умислимо знајмо да не можемо ништа осим да чинимо зло, да чинимо грех. Браћо и сестре, када признајмо своју немоћ ми се ослањамо и тражимо помоћ Божију, а Он- Бог може све. Зато и овај губави човек из данашњег Јеванђеља каже: „Ако можеш, очисти ме!?“, а Он каже: „Могу!“ (Мк 1, 40-41) Шта је потребно да Бог учини чудо на тобом и надмном брате и сестро? Потребна је вера, али не вера као наука, него је потребан живот по вери. Када Бог види нашу веру, каква је наша вера, колика је наша вера, а од тога колика је наша вера, толико треба да схватимо да имамо Бога у себи. Ако ти је мала вера, мало Бога имаш у себи, ако ти је велика имаш васцелог Бога. Зато браћо и сестре, не сме човек да се ослања на своју моћ и силу, ни на своје ни звање ни имање, ни на свој положај, ни на свој чин. Ово нам најбоље показује Свети апостол Павле када каже: „Кад сам немоћан, онда сам силан!“ (2Кор 12,10) Пазите! „Кад сам слаб, онда сам јак!“ Како може слаб човек да буде јак? Онда додаје и каже: „Јер сила Божија дејствује у мени.“ (Еф 3, 20) Кад сам слаб да учиним грех, кад сам слаб да се гордим, кад сам слаб да се у мени зацари сусјета, е онда дејство благодати Божије дејствује у нама. Сила и благодат Божија када се уселе у човека, човек постаје браћо и сестре, Божији човек, јак човек, али јак у Христу, а то значи да Христос живи у њему и он са Христом постаје увек победник. Не може нечастива сила да победи човека који има Бога у себи, носи Бога у себи и живи Богу. Да би Христос био у нама и ми са Њим потребно је браћо и сестре, шта? Потребан нам је јеванђелски живот. Потребан нам је хришћански живот, потребне су нам како нас уче Свети оци, свете тајне и свете врлине. Потребне су нам рекао бих посебно две врлине којима треба да живимо целим својим животом, а посебно у овом периоду у коме се налазимо, периоду васкршњег поста. Те две врлине су браћо и сестре, пост и молитва. Пост је благослов Божији и онај хришћанин који пост прима као благослов, а не као неку заповест или морање, што је неко тамо прописао. Када примам пост као благослов онда од поста имаш и корист, односно спасење. Дакле, браћо и сестре, пост и молитва је највеће дејство против нечастивих сила. Ово сам Господ каже у Јеванђељу да се нечастиве силе највише плаше поста и молитве и да се нечастиве силе у нама постом и молитвом изгоне. (Мт 17,21) Зато пост и молитва су уствари философија живота. Господ каже који се род изгони? Ђавољи. Човек сарађуе или са Богом или са ђаволом. Опет Христос у Јеванђељу каже: „Не можете служити Богу и мамону.“ (Лк 16,13) То је онај род који нам не да да се молимо, који нам не да да постимо, који нам каже: „Немој да се молиш, немој да постиш. Постићеш други пут, молићеш се други дан.“ Који други дан? Јесмо ли ми господари дана?. Нисмо. Нама је овај дан дат да се у њему спасавамо. Зато апостол Павле каже: „Сад је дан спасења.“ (2Кор 6,2) Сутра можда не буде, јер сутра можемо да не доживимо тај дан, онда шта? Онда ће нам опет бити по оној јеванђелској да ће нам Господ судити у ономе у чему нас нађе. Браћо и сестре, пост и молитва је најспасоноснији лек тог највећег Лекара Господа нашега Исуса Христа, Лекара душа и тела наших. Овај је лек опробан више хиљада година и то може да осети само човек вере, човек Цркве, човек послушности, човек који има Бога у себи. Од какве болести нас пост и молитва лече? Лече нам и тело, ал` нам лече и дух. Лечи нам душу коју смо заробили у себе, па не дамо ни тој души која је боглика, која је богочежњива, која стално хоће да иде у висине Божије, а ми је обзидали собом, па како рече један црквени човек: „Не дамо души да дише од нас самих.“ Браћо и сестре, та болест је уствари присуство гордости. То је присуство и господарство злог духа у човеку и то оног опаког духа који се труди да на различите начине и искушења упропасти нашу душу и наше тело. Молитва је најмоћнији покретач, како кажу Свети оци, духовног живота. Шта више може се рећи да је човек духован онолико колико се моли и како се моли. Ми уствари духовно живимо колико се молимо. Ми када се молимо, шта уствари чинимо? Разговарамо. Са ким? Са Богом. Зато Свети оци кажу да је молитва побожан разговор душе човекове са Богом (Свети Јован Златоуст) Свети оци називају молитву уметношћу (Свети Пајсије Светогорац). Да знаш да будеш уметник у времену у коме живимо, а време нам је онако какви смо ми, јер време које је Бог створио оно је исто, а Бог све што је створио је добро. Све је било добро док човек није почео да квари, све... и време и да не набрајам даље... Човек је унео грех у овај свет. Молитва тражи од нас сабирање, да се концетришемо на Бога и на оне речи које изговарамо. Да их не изговармо само преко језика и преко зуба, него да у свакој тој речи молитвено осетимо присуство Бога. Молитва и пост, браћо и сестре мења људско срце, оно га отопљава, оплемењује га. Молитва и пост обнавља у нама Духа Светога. Молитва и пост обнавља Бога у нама. Молитва даје човековом уму духовну способност, то је вело важно да знамо, браћо и сестре. Духовну способност да он осећа шта је истина, а шта је лаж. Онај који се моли, онај који пости, онај који се труди да живи јеванђелски и црквено, е њему Бог даје да може да зна и шта је то у другом човеку. Такав човек слуша другог човека који се хвали, али он има смирење и он зна шта је у његовом срцу, да то није оно што треба да буде. Молитва и пост решава све наше задатке животне које нам живот поставља. Имаш неки задатак, имаш неки проблем, не можеш да га решиш? На колена, клекни, моли се, пости, чини добро, исповедај се, Причешћуј се, тражи од Бога да ти Бог помогне управо оно што је у теби, а није Христово! Да победиш самог себе и све док човек не победи огреховљеног себе не може да осети присуство Бога. Не може да осети ни задовољсто ни поста, ни молитве, а пост и молитва дају човеку духовна крила да он се уздигне, да се подиже ка Небу. Нама Јеванђеље каже да ми нисмо дошли на овај свет савршени. Дошли смо на овај свет несавршени, али смо добили задатак да се усавршавамо. Каже Јеванђеље: „Усавршавајте се до пуноће раста висине Христове.“ (Еф 4,13) Само онај који чезне за Богом, који има веру, који хоће Бога у себи он ће и да се усавршава, али не у себи и собом, него ће усавршавати у Богу. Кад се ми усавршавамо у тим добродетељима Божијим ми постајемо други људи. Ми постајемо бољи људи. Пост и молитва нам управо помажу да будемо бољи. Постом и молитвом ми умилостивљујемо Бога. Браћо и сестре, да постимо и да се молимо да Господ пошаље мир у нама самима. Да пошаље мир у роду нашем у васцелом роду људском. Да се молимо за тај мир, да немир не надвлада мир. Ми конкретно данас, ви то боље знате од мене, налазимо се у једном заиста тешком дану. Дану када од нас зависи хоће ли завладати мир или немир. Од мира знамо шта добијамо, а знамо и од немира шта добијамо. Зато служећи данас ову Божанствену Литургију овде заједно сви да се молимо Богу да Бог просветли разум. Да разумемо шта је добро, а шта је зло. Шта је истина, а шта није истина. Истина је једино Бог и нема две истине. Зато је Христос рекао: „Ја сам Пут, Иситна и Живот.“ (Јн 14,6) Човек проглашава себе за истину. Зато човек каже: „Ја ти кажем да је то тако и тако!“ Боже помози! Тиме говори да уопште не осећа да је грешан човек. Такав човек не осећа да му је потребан Бог да се лечи духовно. Ако се не лечимо духовно онда ћемо све виђати оно што је нечастиво. Имао сам прилику, опростите што тако кажем, када један човек цркве- клирик у свом бунтовању каже: „Ено у путиру се распада патријарх, владика!“ То је безумље! Али тај човек мисли да је победио и да ће победити. Неће! Бог побеђује, али и човек побеђује када је у Богу и са Богом. Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да се молимо за мир целога света и да доприносимо миру, а ми ћемо допринети миру, ако не уносимо немир тамо где је мир, а мир је у Богу, мир је у Цркви као Телу Христовом.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована