Високопреосвећеном митрополиту Господину Јовану саслуживали су: архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић из Тополе, протојереј Миломир Васиљевић из Вишевца, протојереј Младен Ђурановић из Јарушица, протонамесник Дејан Шишковић из Лапова, јереј Мирољуб Блажић из Саранова, протођакон Иван Гашић и ђакон Марко Арсенић из Лапова.

За певницом су певали Србски православни појци.

По прочитаном јеванђелском зачалу Високопреосвећени митрополит је упутио следеће речи верном народу:

“У Име Оца и Сина и Светога Духа. Христос Васкрсе! Срећна слава!

Нека је срећно и благословено ово наше данашње сабрање у овом Светом храму, где смо се сабрали да се помолимо Богу, браћо и сестре, јер ако се не будемо молили Богу онда ћемо доживети као што рече апостол Петар у данашњој Посланици коју овде чусмо: онај ко се не моли, онај који нема смирења, онај који нема јаку веру, тога ђаво „мота“ и чини га сином пакленим (1Пет 5, 6-14). Зато нам је потребна вера, браћо и сестре, зато нам је потребна молитва. Вера, она вера коју је имао Свети апостол и јеванђелист Марко кога данас прослављамо. Свети апостол Марко је, браћо и сестре написао Јеванђеље Христово које носи назив- Марково Јеванђеље. Поједини Свети оци (Свети Иринеј Лионски, Свети Климент Александријски) кажу да је Свети апостол Марко први саставио (написао) реч и искуство Цркве о живоме Богу, Који је походио људски род. Свети апостол Марко је писао о Богу нествореном, јер Бог није створен, нико га није створио. О Богу без почетка и краја, како опет стоји у његовом Јеванђељу. О Богу који је дошао међу нас, не што је морао, него је дошао међу нас зато што је Бог по својој суштини љубав. Управо из те љубави Божије према нама, Он је дошао да врати залуталог човека. Човека кога је гордост одвојила од Бога. Сви ми на неки начин имамо ту гордост, само нећемо да признамо. Кога гордост одвоји од Бога тај се првенствено одваја од себе, али се у исто време одваја и од својих ближњих, браћо и сестре. Бог је у овај свет дошао управо као љубав да спасе род људски. Ово је Свети апостол Марко забележио тако, јер и Свети апостол Марко као и сви остали Свети апостоли су имали ум Христов. То је оно што је врло важно да знамо. Они су имали ум Христов и они су умом Христовим описали неописивог Бога. Бога несместивог, Бога кога не може да сместе ни небо, ни земља, ни цела васељена, браћо и сестре. Зато они имајући тај ум Христов, они нису умовали својим умом, него су умовали Христом. Зато су се и молили да њихов ум буде ум Христов, а не како ми то често данас кажемо: „Не, ја имамо свој ум!“ Имам, хвала Богу да га имам, али шта нам вреди што имамо наш ум и ја и ти, ако ми не умујемо Христом, него умујемо собом. Зато нам тако и бива, кад ми умујемо собом, кад хоћемо да будемо паметнији и умнији од ума Христовога. Дакле, браћо и сестре, све то знали су Свети апостоли, као и Свети оци. Знали су они да су људи склони да измишљају веру, да су људи склони да измишљају Бога, да су људи склони да измишљају много што- шта. Да измишљају оно што постоји у шта су се можда уверили, али склони су да и то извитопере. Наша вера је управо вера Светог апостола и јеванђелисте Марка и та вера је обликовала наш, народ, обликовала је његову културу, његов поглед на свет. Заиста хришћани имају другачији поглед на свет од нехришћана. Верујући људи имају другачији поглед на свет од неверујућих. За све то нам је потребна јака вера, не она мала вера за који мислимо да је знамо. Ако ћемо сада мене, тебе и свакога питати: верујеш ли? Свако ће од нас рећи да верује. Да ли заиста познајемо веру и да ли знамо шта је вера? Вера је највећа наука, браћо и сестре. Док сам службовао на „дивљем западу“ дивио сам се многим народима: протестантима, католицима и да не набрајам оне друге, како од малог детета оно спознаје своју веру и њега не можеш да превариш, њега не можеш да обманеш. Он се учврстио у вери. Наши су сви падови управо последица непознавања предаје и неживљења по тој вери. Браћо и сестре, вера је обликовала наш народ тако да је остала не само део нашег идентитета, него је православна вера, вера у Васкрслог Христа. Ових дана ми још увек празнујемо Васкрсење Христово. Вера је веровање у Васкрслог Христа и то вера на православан начин. Вера је темељ и извор сваког другог идентитета. Не постоји ништа у нашем добру, или не би требало да постоји, а да није православно. Све што је наше не постоји, а да нема на себи православни печат. Да ли смо размишљали о томе: имам ли ја тај печат православни на себи? Сећате се на крштењу када свештеник помазује дете свети миром и изговара: „Печат дара Духа Светога.“ Дакле, не можемо ни веру да сачувамо у себи да је одржимо без благодатног дара Духа Светога, браћо и сестре. Да ли се сећамо тога, постављам питање и себи вама? Да ли се сећамо тога што смо примили печат дара Духа Светога. Православна вера није нешто што треба да нас чини баш гордим, већ управо супротно, треба да нас чини смиреним. Тамо где је смирење, тамо је Христос, тамо где је смирење, тамо је Бог, тамо где је смрење тамо је Црква, тамо је вера, као што рекох. Зато је Господ рекао у Јеванђељу да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат (1Пет 5,5) Колико смо свако од нас смирени, ми о томе не размишљамо. Наш живот треба да буде у сталном размишљању. Јесам хришћанин, а да ли сам прави хришћанин? Верујем, али да ли верујем како ме учи Црква? Да ли сами прилагођавамо веру себи, а не себе вери. Да ли прилагођавамо Цркву себи или себе Цркви. Хоћемо данас, Боже опрости, и Бога да прилагодимо себи. Хоћу Бога какав мени одговара. Али никако да уложимо мало труда, мало подвига, мало љубави, мало вере, мало смирења, да нам се кроз веру открије Бог и да кроз веру примимо Бога у себе. Браћо и сестре, треба нам вера, треба нам смирење и управо где има смирења ту постоји и права истина. Шта је то права истина? То је да је Бог Истина. Наш стари народ је лепо знао да каже: „Бог је истина, а ја сам лажа.“ Пазите колико се тај наш прости човек смиривао. Јесмо ли ми спреми за себе да кажемо да смо лажа? Јесмо лажа, ако не верујемо како треба, ако не исповедамо веру како треба, то је све лаж, браћо и сестре. Дакле, зато треба да схватимо да је истина да смо благословени Богом и да смо добили залог вере православне и да смо тиме увек одговорни. Вера човека треба да чини одговорним. Човек неће одговорност данас. Без одговорности може ли човек ишта постићи? Ниси одговоран, ништа нећеш, само ћеш причати, па ћеш мислити како ме други хвале зато што знам да причам. Браћо и сестре, вера од нас тражи одговорност, да постанемо одговорни према себи, према Јеванђељу и истини јеванђелској, одговорни према себи и својој породици, према својим комшијама, према својим пријатељима, према свом народу, према свему ономе што је наше. Шта је наше? Бог је наш, Црква је наша, Јеванђеље је наше, браћо и сестре. Да будемо одговорни према својој држави, али и одговорни и за читав свет. Свако од нас према учењу православне Цркве је одговоран за другога, а не да кажемо: „Баш ме брига за њега.“ Кад нам није брига за другога, да ли ће Бог да води бригу о нама, када се ми не бринемо за другога?! Или нас је само брига да „зграбимо“, да ми једино останемо да живимо или оно што је најгоре: „После мене потоп. После мене смак света!“ То је страшно, то је тако егоистично, то је тако самољубиво, да такав човек уопште не види себе. Браћо и сестре, зато на данашњи дан када славимо Светог апостола и јеванђелиста Марка који баш због тога што је као и остали апостоли имао веру живу могао је да буде онај који је управо написао прво Јеванђеље. Поједини Свети оци говоре да је то прво Јеванђеље, али немојмо сада ми да се оптерећујемо тиме да ли је оно прво или друго. Ми да верујемо у Јеванђеље, ако не верујемо Јеванђељу, не верујемо ни Богу, ако не верујемо Јеванђељу не верујемо ни једни другима. Браћо и сестре, ако имамо веру у Васкрслог Христа то је оно што нас чини да ће увек на крају правда показати своју моћ, своју снагу и у нашим животима. То је оно што нам гарантује да смо живи већ сада и овде, јер ми не верујемо у неко апстрактног Бога, неког далеког Бога, неку далеку Моћ, неку далеку Силу, не, ми верујемо у живога Бога, Оваплоћеног Бога. Онога Бога кога су нам апостоли, Свети оци, пророци описали. Зато су апостоли могли да кажу: „Оно што очи наше видеше и руке опипаше, тог вам Бога ми проповедамо.“ (1Јн 1,1) Значи очовеченог Бога, Бога који је примио тело наше, природу људску и постао човек, али је остао Бог. Зато ми верујемо у Васкрслог Христа, ако не верујемо у Васкрслога Христа не верујемо ни у своје спасење, не верујемо онда ни у живот после ове телесне смрти. То је темељ и питање које треба да постављамо себи, а то је да је наш Бог управо Господ Исус Христос који је Распет на Крсту и Васкрсао, Који је Победник смрти, греха и ђавола, а тиме је дао и нама да и ми будемо победници са Њим, ако имамо веру. Браћо и сестре зато данас пошто смо се овде сабрали да се помолимо Богу и Светом апостолу и јеванђелисти Марку да на он својим молитвама помогне да примимо у себе Свето Јеванђеље и да живимо колико је то могуће по Јеванђељу. Читајмо Јеванђеље и увидећемо да је љубав, а не мржња оно што је наш пут. Нека вас све Господ благослови. Нека је срећан и благословен данашњи празник и да нам Свети апостол Марко буде свима заступник пред Богом, али и да се угледамо на његову веру. Како је он веровао, тако је живео. То је вера која се доказује делима, не речим, не устима, него вера преточена у дела, а „вера без дела је мртва, као и дела без вере“, каже Свети апостол Јаков (Јк 2,17) Браћо и сестре да се угледамо на њега и на његову веру и да своју веру чувамо да би нас вера чувала. Да своју веру, не дај Боже, никада не продамо, да се над нама понављају оне речи: продао је веру за вечеру! Нема те вечере која може заменити веру. Где је вера, тамо је Бог. Где је вера, тамо је хришћанство. Према томе, без обзира ко сам и шта сам и ја као владика. Ако немам веру, хоће ли ме владичанство спасити? Боже сачувај, него ће ме још више осудити, зато што веру нисам потврдио својим животом. Дакле, немојмо се доказивати пред другима да смо нешто мудри и паметни, да имамо неку власт, неки положај, неко звање, неки чин. Гледајмо, браћо и сестре, да се доказујемо кроз веру, наду и љубав. Ако имамо ово троје онда имао Бога у Тројици у нама. Нека је срећна слава данашњем колачару, нека је срећна слава вама свима, срећна слава онима који данас славе Светог апостола Марка као своју Крсну славу. Требају нам молитве Светог апостола Марка, требају нам молитве свих светих. Требамо се молити да би могли да задобијемо љубав Божију.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

После опхода око цркве и резања славског колача, домаћин је припремио послужење и ручак за све присутне.