Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит Јован рекавши да:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Данашње Јеванђеље нам говори, како је Господ наш Исус Христос стао на једном равном месту. И зашто овде баш јеванђелист Лука наглашава то равно место? Из разлога, што је са Палестина брдовита. А Господ је тражио равно место, где би се могло да се сабере мноштво народа, јер, како каже данашње Јеванђеље, да је народ дошао из све Јудеје и Јерусалима. И они су дошли, а Христа је стално пратило мноштво људи. И они су дошли ради чега? Да слушају реч Божију, да се хране речју Божијом. А и доводили су своје болеснике и Христос их је, иако су били од разне болести боловали, Христос их је исцелио. И том приликом Господ наш Исус Христос изговорио је своју дивну, како бих рекао, науку, која је сажета у заповестима блаженства, односно у тим предивним хришћанским врлинама. Имамо декалог заповести Божијих од 10 заповести. Овде имамо блаженства од 9 и зашто Господ заиста понавља на неки начин, али у другом облику, у другом виду, у другом смислу, ово је заповести у блаженству, зато што Господ хоће да нам каже, ко живи у овим врлинама о којима говори данашње Јеванђеље, тај човек је у ствари блажен.

Тај човек је смирен, тај човек је радостан. И ко усваја ове врлине из данашњег Јеванђеља, он је сав у радости, јер испуњавајући врлине хришћанске, значи живи по тим врлинама. И ко у ствари, живи тим врлинама, ко те врлине носи у своме срцу, у својој души, тај прима бесмртне божанске силе, које га, не само да га исцељују, од свих болести и немоћи, него га претварају у биће бесмртно, у биће вечно. Када читамо Свето Писмо, видимо да је Господа Христа увек пратило мноштво људи, а исто тако, видимо како је Господ саосећајан. Како Господ осећа и нашу радост, кад се радујемо у Богу, али и осећа када ми патимо. Осећа, браћо и сестре, кад ми болујемо, кад ми страдамо, он је тако заиста саосећајан, према њима, према људима, и видимо како Господ брине о њима и у пустињи. Ако се сећате кад је отишао оно мноштво народа у пустињу далеко, а дуго су остали, слушали Христа, а нису имали ни хлеба. И Господ их храни у пустињи. Сећате се оних пет хлебова, пет хиљада људи. Значи, Господ брине не само о нашој души, а највише о души, како да је спасемо, него Господ, брине и о нашем телу. Дакле, сви они људи који су пратили Христа, најчешће нису ни размишљали да треба да иду негде да купе храну, зато што су се они хранили речју Божијом. А човек се храни речју Божијом када слуша реч Божију, и не само када слуша, него када испуњава, када претвара то слушање његово у живот. И можемо сад и поставити питање, шта је то што толико народа га привлачи Христу, шта је то што га вуче Христу? Једноставно речено то је била њихова вера. Вера њихова, а својство правих хришћана свих времена, јесте управо вера. Вера у Христа као сина Божијега, као вечно слово Божије, кроз кога је све постало.

Вера, браћо и сестре, пак у Сина Божијега, Христа Господа, она нам открива, открива нам кроз Нега, још већу, још чудеснију тајну, а то је тајна зашто је Господ, наш Исус Христос, Син Божије, послан од Оца Небескога, да дође у овај свет, да се роди у овоме свету, да живи са људима. И управо баш зато што он живи са људима, он, браћо и сестре, све више осећа људске невоље, људске патње, понављам, и људску радост. И зато, тако Вера у Господа Христа, сина Божијега, представља нам, у ствари, и Веру у Бога Оца Небескога и Бога Духа Светога, то јесте Веру у свету Тројицу. Ми, православни хришћани, када кажемо да верујемо у једног Бога, тако и гласи почетак Символа наше вере, ми, у ствари, тиме кажемо да верујемо у једног Бога, али и у Тројичног Бога, Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога. Значи, верујемо у свету Тројицу. Отуда ми, православни, када кажемо, да верујемо у свету Тројицу, значи да верујемо у све оно што је домострој свете Тројице, а домострој јесте спасење, план спасења, како се човек спасава. И то је, у ствари, суштина вере хришћанске, веровати у Свету Тројицу. Без вере у Христа, као Сина Божијега, без вере у Оца Неговог Небеског, без вере у Дука Светога, у свету Животворну Тројицу, без те вере нема хришћанина, јер тај човек није у заједници, а онај који није у заједници, он не може бити спасен. И зато би требало да људи живе на Земљи онако, како живе света Тројица на Небу. Како она живи у миру, у слози, у љубави, у поштовању, у поштовању браћо и сестре. Зато онај хришћани који право верује, за нега је могуће и оно што је немогуће, за оне који не верују. Зато Господ наш Исус Христос и каже, све је могуће ономе који има веру. Нама је вера потребна. Нас вера носи, браћо и сестре. Нас вера подиже када паднемо, када поклекнемо, када погрешимо. Вера је та веза између нас и Бога. И зато ми вером, као што често говорим, усељавамо Бога у себе. Зато ће Апостол Павле рећи, вером ходимо, а не знањем.

Тај који верује и живи вером, и који веру претвара у дело, то је човек Божи, браћо и сестре. Не можемо да се ослањамо на то, шта ћемо казати, изговарати, верујмо. Не можемо се на то ослањати, што ће наша вера само бити на језику и на нашим устима. Ништа нам то неће помоћи, ако то што изговарамо, а не живимо тиме. Односно, не живимо вером. Ако је само вера на језику, ако је нама Бог само на зидовима, а није у нама, и ако та вера није у нама, онда ми никад нећемо спознати Бога, браћо и сестре. Нама вера открива оно и онолико, колико је потребно нама за наше спасење. Тамо где стаје разум људски, а разум људски је ипак ограничен, тамо где стаје разум људски, ту настаје вера. Значи, она нам открива и оно што је надразумно, ако могу тако да кажем. Дакле, браћо и сестре, зато можемо и поставити питање, шта је то вера? Шта је то значи веровати? Веровати значи, браћо и сестре, бити за другога. Христос, он је живот свој дао за нас, за другога. Он је положио живот свој за нас. Он је све подносио ради нас. Он Бог, Бог који је сишао са неба и са собом снео и веру, и наду, и љубав, и целим својим животом и устима говорио о љубави. Али, људи нису разумели, нису разумели ту реч љубав, него су чак ту реч Христову о љубави претворили у мржњу и осудили Бога. Бога љубави. Погледајте шта то значи када се помути разум људски. Кад је помућен разум људски, он не уме да разликује шта је добро, а шта је лоше. Шта је истина, а шта је неистина. Помућен разум не може ништа да схвати оно што је добро. И зато је веровати значи бити за друге. А ко верује, тај у свари не припада себе. Него ономе у кога верује. И ми када верујемо у Бога, ми тиме кажемо ја припадам Богу. Веровати значи у дубини своје душе и срца свога. То значи срести се са Господом. Права вера је слободна. Како? Па тако што нас прво, вера нас ослобађа од самих себе. Да изађемо из себе и да управо припадамо ономе који верује. Значи, права вера, браће и сестре, ослобађа човека од самога себе, од свих ствари које нас тако често притискају и ремете, али вера нас ослобађа и од предмета које нам нису потребне у смислу спасења. Вера је принос. Односно, вера је даривање. Зато је вера дар Божији.

И љубав, и нада, све су то дарови Божије. Е само је сада питање у шта ми и на шта ми те дарове Божије испуњавамо и чинимо. Да ли тим даровима које нам је Бог дао, да ли их умножавамо? Ако их умножавамо, онда умножавамо за добро себе, за своје спасење, али их у исто време умножавамо и ради другога. Јер ако нешто умножавамо у себе, онда значи да имамо нешто да можемо и другоме дати. Може ли скучен човек, саможив човек, себељубив човек, да ли он може шта да другоме? Не. Он све мисли да ће се истрошити ако нешто да другоме. А зашто? Па зато што није умножавао дарове Божије. А нама су дарови дао и не да их злоупотребљавамо и не само за себе, него да их умножавамо и да делимо. И човек је, као што чешће говорим, онолико велики колико се он дели ка другоме. Колико се даје за другоме. Дакле, ко највише верује, тај у ствари највише и даје. Вера је као и љубав. Она ништа не тражи. Љубав ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, онда се и губи и оно што се даје. Ако ја дајем веру да би ми се узвратило, онда значи то није она љубав. Односно љубав. Онда није љубав, то је интерес. Дам ти, дај ми. У хришћанству то не треба да постоји. Не сме да постоји. А онај горе који све види одозго, он ће ти узвратити стоструко на оно што си дао. Али кад даш, како каже наш народ, ево, дајем ти, каже о срца. Или тако каже наш стари народ. То значи дајем ти срце, дајем ти део себе, дајем ти део свога срца. Пази, како ћеш се понашати са тим делом мога срца. Али исто тако ја треба да знам како да понашам се кад ми други даје део срца свога себе. Зато, да се Господу молимо, да нам Господ помогне, да, браћо и сестре, се потрудимо да испуњавамо ове хришћанске врлине о којима нам данашње Јеванђеље каже. Па ево, чули смо које набраја. Ево, на пример, да кажемо само благо онима који су милостиви, јер ће бити помиловани. Благо онима који су чистог срца, они ће Бога видети. Па каже, и благо онима који плачу, јер ће се зарадовати. Како то? Па благо онима који плаче за своје грехе, који оплакује, боље речено, своје грехе. И у тој сузи покајничкој, ту је Господ, у њој је Господ, браћо и сестре. Али имамо неколико врсте плача, на пример. Проливамо често сузе, зашто кажу, као реку, и мислимо да ће нам Бог примити те сузе. А највише човек плаче кад му је повређена сујета. Е, тада лије сузе. Бесконачно. Али суза покајничка, нека је једна, она је спасоносна. Зато ће свети Владика Николај у једној дивној песми о тој сузи каже, у тој сузи покајања заблистаће Христов сјај, имај у њег поуздања, отвориће теби рај. Отвориће нам Господ, не само отворити, него ће нас увести и даће нам рај. Ако се потрудимо да ове врлине, о којима, као што рекох, нам говори данашњи Јеванђеље, ако и применимо и ако живимо онда ћемо бити у миру и у спокоју. Бићемо у миру са собом, са другима, а на првом месту бићемо у миру, са Богом и са миром Божијим.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.

протођакон Мирослав Василијевић