Молитвено сабрање је својим слаткопојем улепшао хор “Свети кнез Лазар“, под вођством Ружице Вешковац.

По прочитаној Јеванђелској причи Високопреосвећени је своју Архипастирску беседу започео речима:

“Браћо и сестре, сабрали смо се данас, у ову свештену обитељ манастира Каленић, у дом мајке Божије, да служимо божанствену Литургију, да се молимо Богу. Да прославимо Бога и мајку Божију којој је ова Светина и посвећена и да у исто време прослављамо све угоднике Божије и да их замолимо да се и они моле за нас.

Заиста, нам су потребне молитве свих нас, а посебно су нам потребне молитве Светихугодника Божијих, јер они су пред престолом Божијим, Њихове су молитве веике, зато не смемо ни Бога заборавити у молитвама, ни мајку Божију, ни Свете угоднике Његове.

Ми смо се такође данас сабрали да прослвимо мајку рода Српскога, Свету Анастасију, мајку нашег Оца, Светог Саве. Она нам је родила, као што ви то боље знате од мене, нашег просветитеља, нашег учитеља, првог Архиепијскопа Светог Саву, који нас је родио и сродио са Христом који нам је дао Христа и нас ородио са Њим. Који нам је дао нашу помесну Српску Православну Цркву. Који нас је увео у веру, али нас је увео у Цркву Христову, родивши нас за Цркву, као лађу нашег спасења. Света Анастасија оставила је заиста дубок траг у нашем роду, у нашем народу, и њен живот је био заиста испуњен врлинама хришћанским, врлинам Јеванђелским. Њено кандило вере увек је горело у њој, у њеној души, у њеном срцу. Она је увек доливала уље да се неби кандило вере случајно угасило у њој, то јест, она је стално из врлине у врлину напредовала. Њен живот је био испуњен врлинама и посвећен вером и љубављу према Господу и према роду нашем. Она је посала узор нашем народу, а посебно мајкама, како требају да рађају, да васпитавају и да подижу децу. Погледајте колико од њене породице ми данас прослављамо као Светитеље. Ту је најважнију улогу одиграла Света Анастасије, наравно и са својим мужем Стефаном Немањом, потоњим Светим Симеоном. Она је кроз непоколебљиву веру и преданост сва остала светионик наш, показујући снагу и лепоту љубави богољубља мајке која је водила своју породицу путем вере и љубави путем Јеванђеља. Света Анастасија Српска је мајка Светог Саве својим постојаном љубављу својом, постојаном вером непрестано је исијавала, али и данас исијава светлос и тако нам даје пример да смо и ми позвани на Светост, да и ми треба да исијавамо благодаћу Божијом која је у нам ида ту светлост, живећи у Христовој светлости, и ми сами ширимо светлост Христову око нас, јер светлост Христова просвећује сваког човека који долази на Свет.

Освећује човека који није угасио светлост Христову у себи. Како гасимо светлост Христову у себи. Гасимо је првенствено нашокм слабом вером, гаимо је нашом гордошћу, нашом сујетом. Гасимо је нашим егом, када хоћемо да истичемо себе, толико изнад сваког другог, да човек у свом безумљу, када тако чини он уствари жели да уздигне себе и изнад Бога. Иако нико од нас то неће да призна, али само погледајмо дела човекова, па ћемо видети какав је то човек, каква је то особа изнутра. Да ли има Бога? А ако има Бога у себи, онда има и љубав Божију. Ако има Бога у себи, онда има и царство небеско, а онај који има царство небеско у себи он живи и сада и овде царством небеским и он, такав човек, не поклања себи пажњу, него Господу и другом човеку. Онај човек, она особа, која стално на себе полаже пажњуне види другога поред себе, не види. Док је мајка, Света Анастасија, просвећена Духом Светим, и освећена Духом Светим, освећена животом Јеванђелским, она је увек више гледала на другога него на себе, јер је знала, онако као нас учи Јеванђеље да до Бога долазимо преко другог, а не преко самих себе. А до тог другога долазимо преко Бога, јер ако тако прлазимо другоме, преко Бога, онда ћемо тог човека заволети као икону Божију. Онда нећемо о њему говорити овакав је, онакав је, а човек увек говори о другом “вакав је, онакав је“ ако није видео себе, није сагледао себе, јер му не да тај оклоп његовог ега, његове гордости, неда да види другога, а уствари не види себе и ако је сав усресређен на себе. Зато је наш народ благословен, наш народ је срећен, наш народ је привилегован да међу Светима својим има једну од најмудријих девојака, мајки, жена, принцеза, преподобну Свету Анастасију. Њу мудру и премудру, мудру мајку, јер је мудрошћу Божијом живела и Божијом мудрошћу, не својом него мудрошћу Божијом просвећивала и освећивала своју породицу. Та дивна, мудра, девојка са Византијског престола долази у Србију. Удаје се за Стефана Немању и са њим израђа заиста Свети пород. Рађа Светог Стефана Првовенчаног-Светог Симона Монаха, рађа Вукана, рађа и пет кћери, и на крају, као круну свог рађања рађа Растка, нашег Светог Саву. Нашег Светог Саву који је постао темељ наше помесне Цркве. Преподобна Анастасија је била сасуд Духа Светог који је запечатила венцем светлости тим што је крај овоземаљског живота оставила све, као и њен муж, и отишћа у монаштво. Одрекли се свега и престола, и власт, и части, свега, и постали пример хришћанима, а на првом месту монаштву и свештенству. Тај Свети Симеон, њен муж некада велики владар, пред којим је и византија дрхтала, он све то оставља, монаши се у Студеници заједно са светом Анастасијом, Аном, одлази у Свету Гору, код сво мезимца, како су називали Светог Саву. И игуман манастира Ватопеда даје оца да буде слуга свом сину, а син му даје у послушање да чува мазге. Замислите тог сирења да владар ког су дрхтали и византија и многи други, сада чува мазге, и све то прихвата са благословом. Ко би то од нас данас прихватио? Свако би казао “нисам ја да чувам мазге, ја сам паметнији, школованији, ја сам образованији, ја поседујем ово, оно, положај, власт“. Али Свети Симеон и Света Анастасија су знале да све што су поседовали да је пролазно, али да су то пролазно својим животом претворили у вечност, и променили проланост за вечност. Тако је Света Анастасија постала узор да свакоме од нас буде тај светионик. Њено тело је било храм Духа Светога, у свом животу је она применила речи Светог апостола Павла који каже “мудро живите“, апостола који саветује сваког од нас да гледамо како живимо, како исимо, како осећамо, као поступамо, и понављам како мудро живимо. Зато апостол и каже мудро живите, немојте да живите као они немудри. А мудро живети значи бити у Богу, веровати у Бога, бити са Богом. Мудро живети значи да нам заиста треба мудрост у сваком тренутку нашег живота, па и у овом нашем тешком времену у коме се не само наш народ налази, него, рекао бих, цео род људски, зато нам треба мудрости. Али мудрост Божију да тражимо, а не да своју мудросрт уздижемо толико високо изнад других, па да чини нам се да хоћемо своју мудрост да уздигнемо изнад мудрости Божије. Хоћемо да неком својом мудрошћу променимо Јеванђеље, да дамо неки свој суд, своје објашњење Јеанђеља, а Јеванђеље нам протумачила Црква, протумачили Свети Оци. Али онај који није задовољан собом он стално хоће да завири тамо где му није место. Заиста, браћо и сестре, мудрост је живети Јеванђељски-уредно, тачно, док је лудост живети не Јеванђељски, расипнички, неуредно, трошићи душу на оно што је нечасно, на оно што је непоштено. Ко је мудар у очима Господа нашега Исуса Христа? О томе треба да размишљамо: да ли смо мудри у очима Господа Исуса Христа. А ко је мудар? Онај, како кажу Свети Оци, који зграду душе своје зида на вршењу добрих Јеванђељских дела. А ко није мудар? Онај који зида храм, дом, кућу душе своје, не на Јеванђељским начелима, него на својим начелима. На оном што је пролазно. Онај који не зида зграду душе своје на Јеванђељу Спасовом тај се не може урачунати у мудре, ма колико се он борио и доказивао да је мудар и паметан, јер све што се сзиде Господом Христом то је вечно, то не може ништа да сруши, никакве олује, никакве недаће, никакве наше људске немоћи. Свему томе одолева Онај који зида кућу душе своје на Јеванђељу, не могу му ништа ни искушења, не могу га поколебати. А све што се зида и гради без Христа и мимо Христа и против Христа лако пада, лако се распада и наиђе олуја искушења и страсти и он је уствари потопио себе. Време нашег живота на земљи нам је дато да га Јеванђељски и мудро искупимо, баш онако како је то чинила и Света Анастасија и Бог је њу прославио и за живота земаљског, а посебно у царству небеском. Прослваио је Господ Свету Анастасију тиме што је обдарио њено тело да буде нетрулежно. Ено га, и данас почива у манастиру Студеници. То тело које смо пронашли 1985. године ништа се није променило, јер оно што је добро оно се не мења. Оно што је вечно не подлеже пролазношћу. А ево имамо и тај благослов Божији да и ова Светиња Каленићка има овде део, честицу моштију Свете Анастасије. Зато и данас и увек замолимо је да се моли за нас. Да помогне нашим мајкама садашњим и будућим, да васпитавају децу, у духу Јеванђеља, у духу љубави, у духу смирења. Замолимо је да се она заједно са својом Светом породицом моли за нас Српски народ, који баш храмљемо, чини ми се. Гегамо, како би ми то на селу рекли. Али, иако гегамо иако храмљемо док верујемо у Бога, док живимо Богом, док се обраћамо нашим Светим угодницима из рода нашега, подићиће нас. Јер нема те провалије у коју човек може, због својих грехова, због своје гордости да потоне, а да се Господ неће сагнути да га подигне, под условом да онај који је пао је свестан да је пао, да призива руку Божију да би се подигао. Човек који не признаје да је грешан, који мисли да су сви други грешнији, неправеднији, неморалнији... Само не знам шта они подразумевају под моралом? Да су сви други већи грешници него ја, ти; е онда нам нема спасења. Зато замолимо Господа, Светог Саву, Светог Симеона, Симона, мајку Анастасију да нам Господ подари смирења, а у смирењу ћемо наћи и спасење.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По заанвоној молитви Високопреосвећени је пресекао славски колач, а након отпуста литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Нектаријом.

Александар Јаћимовић, јереј