Имајући у виду начин на који су састављене Литургије Светог Василија Великог и светог Јована Златоустог, наша црква зна за Литургију Светог Јакова као древну Литургију и зна да је ова Литургија у старини била распрострањена на истоку и то приближно до IX века. Она се сачувала у Палестини, на Кипру, Закинту, на Синајској Гори и у јужној Италији. Ипак, постепено је почела да излази из употребе, јер је Литургија светог Јована Златоустог, захваљујући уздизању Константинополиса, временом постала опште прихваћена. Овиме је редукована литургијска свест источних хришћана, те је сва прилика да у пракси наше Цркве ова Литугија заузме место које јој природно припада, тј. да буде служена на дан Светог апостола Јакова, брата Господњег, као и у недељу по Божићу (Богоотаца).
Беседећи верном народу Владика Јован је говорио о страдањима у животу, како грешника, тако и праведника, покушавајући да помогне да лакше разумемо смисао свих недаћа које нас сналазе и да свагда на уму имамо да се ништа не дешава без Божијег присуства.
Беседа епископа шумадијског Г. Јована у Старој цркви у Крагујевцу
„Ко каже за страдање другога: То је и заслужио! Tај је далеко од хришћанског живота, јер једино Бог зна ко и како живи. Да ли то треба да значи да би Бог требало да суди спрам њихових, људских расуђивања? Бог суди по Премудрости, зато страдање води у живот вечни“, поука је Владике вернима.
Још Владика каже:“Свето Писмо наводи »Ко је тебе поставио за судију над људима«. Ми незнамо како ко подноси страдање, било да је праведник или грешник“, алудирајући да се не упуштамо у вредновање туђих страдања да ли су она заслужена или не.
Владика Јован је навео пример из житија светог Евстатија Плакиде, који када је примио крштење са свом својом породицом, најпре захвалио Господу, предавши себе на служење. Бог је рекао Евстатију:“Потребно је да покажеш усрђе, праву љубав и веру“. Будући да то није могуће показати када човек изобилује у благодатима живота, било је неопходно Евстатијево страдање да би се његова спремност на служење Господу, пројавила. Знајући да Бог све чини с милошћу као Отац, Евстатије подноси личну трагедију, губитак породице, жене и своје двојице синова, не одустајући од вере у Бога, али инсистирајући само на једноме: да га Бог не остави без своје благодати.
Након времена патње, Бог на чудесан начин Евстатију враћа све чланове његове породице и њему лично компензује статисфакцију за сва страдања која је поднео, показујући као поуку за нас хришћане, да ми нисмо власни да разумемо смисао и потребу страдања, али да она по Божијој милости не значе патњу и казну, већ да су она почетак нашег пута у Цраство Божије, била је мисао водиља Владике Јована у свој беседи вернима Старе Цркве.
Након одслужене Литургије, Владика Јован је обишао фрескописне радове на капели Часног Крста.
ђакон Мирослав Василијевић
