Др Жељко Ђурић у својој књизи Служење епископа – канонско предање, користи традиционална тумачења и не упушта се у расправе са савременим протестантским и римокатоличким богословима и истраживачима. Аутор избегава да се упусти у један вишевековни рат у оспоравању ауторитета Рима или Цариграда, вешто се позивајући на признате васељенске и помесне саборе, тако да синтагмом канонско предање у својој књизи заокружује простор свог истраживања на период поменутих сабора, а не на договоре и саопштења са разних конференција под окриљем Западних или Источних црквених јурисдикција.

Савремене расправе о службама које се стичу рукоположењем, заступљене су у свим екуменским разговорима, баш као и у решавањима различитих проблема који су настали у једном временском тренутку, и у богословским достигнућима у оквиру различитих хришћанских традиција, а изнад свих, на Другом ватиканском концилу. Један исход свих ових разматрања је довео до слагања у научно-богословским круговима, а тицао се многих аспеката историјских путања служби од Новог завета кроз светоотачког периода (посебно доникејског), до западног Средњег века и спорова у доба Реформације.

Новозаветна сведочанства сугеришу да је Црква од најранијих дана позната као структуирана званична служба оних које “Бог постави и Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитеље” (1. Кор 12, 28); особе које се ословљавају као “епископи и ђакони” (Фил. 1, 1); “презвитери рукоположене за сваку Цркву” (Дап. 14, 23); особе које се труде међу вама, и вашим претпостављеним у Господу и онима који вас поучавају, и да их поштујете веома много (1. Сол. 5, 12-13). Аутор је требало да се бави и овим исказима апостола и апостолским мужева, како би предања континуирано пратио и тражио везу између дела из Светог Писма и корпуса Светих Отаца која су се врхунила у појединим канонима; а са друге стране и да прати историјске прилике које су допринеле до стварања канона, а затим и измена – односно допуна – истих. На пример, аутор врло добро анализира постанак и али не и опстанак и затирање службе хорепископа, већ само констатује да је служба хорепископа нестала да постоји и на Истоку и на Западу – између X и XIII века.

Функционално разумевање хиротоније често је било супротстављено онтолошком схватању, што је аутор врло добро на неколико места образложио. Као што о. Томас Тали уочава Црква је искусила и схватила неколико аспеката епископске “предстојатељске улоге” као објаве његовог места у “социологији црквеног тела”, а не аутономне светотајинске моћи коју он поседује као личност. У својој Цркви, која је сажета у евхаристијској заједници, епископ није схваћен као “јединствена света личност, чија свештена служба јесте изнад и против профаног стања лаика.” Ипак, он, у заједници са презвитеријумом окупљеним око њега, “ јесте предстојатељ свештеницима, објављујући у једном свештенички карактер тела и главе, односно Исуса Христа.” Тако, гледано у контексту ван помесне Цркве, епископ није аутономан. На рукоположењу не постаје само глава помесне Цркве, већ је такође примљен у свештенички ред, ordo episcoporum, континуирани сабор сличан апостолском сабору. Било у или ван помесне Цркве, епископска службе је “односна” и у сарадњи је са другима како би се направила Црква у јединству и верности апостолској вери. Док извори из II и III века које најчешће наводе савремени еклисиолози истичу средишњу улогу епископа у Цркви, то не би требало да нас наведе да претпоставимо да су други дарови Духа Светог заташкани, замењени или једноставно занемарени.

Књига Жељка Ђурића представља веома велики допринос српској савременој теологији, јер је мултидисциплинарна, односно прати неколико дисциплина богословске науке: догматику, канонско право и историју Цркве. Ова студија треба да буде подстицај да се новије генерације српских теолога задрже на истраживањима која су везана за практични живот Цркве како не би дошло до размимоилажења служби у било ком контексту, и на било ком нивоу. Као свештеник, о. Жељко Ђурић је у сталном контакту са народом, али и са својим епископом; тако да је у свој рад унео доста тема које су вапиле за анализом и за преиспитивањем. Са друге стране, аутор није побегао од савремених проблема у Цркви, те је обрадио и питања да ли епископ може поднесе оставку на своју катедру, затим и о притужбама на епископа, и друга актуелна питања. Јасним стилом и прецизним реченицама аутор је изразио своју веру и своја сазнања аналитички и врло упечатљиво. Књига је подељена у три засебна дела: Суштина епископске службе (догматско-правни аспект проблематике); Институција и заједница (историјско-догматско-правни аспект проблематике) и Дисциплинарна питања (историјско-правни аспект проблематике). На крају књиге су општи закључци и библиографија са посебним делом за проучавање канонских питања, што је корисно за касније истраживаче, јер може да буде основ за даље анализе поменутих проблема.

Извор: Висока школа - Академија СПЦ за уметности и консервацију