Као што пчела сабира мед са разних цветова тако је и отац Алексеј водећи разговор са Радом Мишев о старцима, духовницима, својим савременицима, сабирао њихове медоточиве мисли. Открио нам њихове светле ликове и нахранио нас сладосним опитом њиховог Христоликог подвига.

Први је учеснике трибине и све присутне поздравио Владика Јован, изражавајући захвалност свима који су се окупили у Владичанском двору Епархије шумадијске, истакавши да нас је вечерас је у овом дому окупила, сакупила, сабрала, књига архимандрита Алексеја, „Сусрети са старцима“. О дугогодишњем познанству са оцем Алексејем Епископ шумадијски говорио је са дубоким емоцијама, уз сећање на његове монашке дане из манастира Студенице, и на монашке дане оца Алексеја, који је у то време као млад монах боравио у манастиру Дечанима.

То су била времена када су заиста манастири сматрани, без обзира што су се налазили у разним епархијама, на разним странама, једном кућом. У то време, више смо се посећивали, одлазили једни другима и више смо разговарали о монашком животу и мењали искуства. Познавајући оца Алексеја просто сам очекивао да ће једна оваква књига видети светло дана. Ево, Богу хвала, она је изашла на основу опита, искуства, који је отац Алексеј имао са својим духовником оцем Макаријем игуманом Дечана. А затим је оца Алексеја водио пут и до других светиња, не само у Српској цркви, него и до Свете Земље, где је срео многе духовнике. Он је на том извору хришћанства, додиром, и срцем и душом и рукама и ногама додирујући та света места, целивајући их, ходећи по Јудејској пустињи, као да је он већ и тада пабирчио, сакупљао та зрневља, да би их преточио у ову књигу о којој вечерас говоримо. Поред светиња у Палестини, отац Алексеј има једно дивно искуство Свете Горе, и тамо је имао прилике да се види са старцима, духовницима. Он је то тако дивно описао, истакао је Владика Јован.

Отац Зоран Крстић је истакао да издавачка кућа Каленић, Епархије шумадијске ради већ 40 година, и да је за то време било доста издања. Оно што је циљ Издавачке куће јесте мисионарска активност и мисионарска делатност. Оно што се можемо запитати јесте, зашто је потребна мисионарска активност. Да ли је простор наше Цркве, је ли Србија мисионарски простор. Да ли је потребно после толико векова хришћанства мисионарити? Итекако је потребно. Зато што се променило време. Ми више не живимо у патријархалном друштву, начин живота људи се променио. Тиме су се променила схватање и доживљај и живота и искуство живота. Самим тим у том новом кључу потребно је објашњавати и тумачити веру. Вековима су сва друштва европска била патријархална и преносиоци хришћанске поруке биле су породице и парохија. Међутим, свесни смо колико данас има проблема породица и наш парохијски живот. Зато је потребно на један другачији, нови начин људима преносити хришћанске поруке. То је оно што је Издавачка кућа покушава, и надамо се да нећемо стати на тим издањима.

Оно што могу рећи о оцу Алексеју и књизи, јесте топлина. Сусрет његов са духовницима јесте људска топлина. Ако овом књигом преовладава атмосфера топлине, то значи да је она усмерена на другог човека и да нам открива на неки специфичан начин ближњега. А Христова порука је управо та, да нам се Бог открива преко ближњега. Пут ка Богу је преко ближњега. То је новина хришћанске поруке. Ако си видео брата свога, видео си и Бога. Брата срећемо у сусрету и ето опет долазимо до самог наслова ове књиге, „Сусрети са духовницима“. Ту нам се открива дубина и значај свих наших сусрета. Наш се живот састоји од разноразних сусрета, жељених, нежељених, планираних, непланираних, итд. Сви ти сусрети играју некад значајну, некад безначајну улогу. Али, сваки сусрет са човеком, са ближњим јесте прилика коју нам Господ даје, и може да се покаже као јединствена прилика која се никад више неће указати, а мићемо је можда пропустити. Сетимо се само од чега се јевнађеља састоје. Она се састоје од сусрета Господа са најразличитијим људима и из тих сусрета видимо како Христос користи сусрете. На пример, сусрет Христов са Закхејем или са женом прељубницом, са женом Самарјанком. Сусрети јесу прилика за наше спасење, али могу да буду и пропуштене прилике. У овом смислу ова књига може да нам буде драгоцена, јер говори о томе колико су сусрети утицали на оца Алексеја.

Приређивач ове књиге Радмила Мишев, рекла је да је ова књига почела да се пише давно, када јој није падало напамет да ће то икада бити књига. Како је отац Алексеј, кога она зна од његове непуне 12 године када је дошао у манастир Дечане, како је растао, одрастао, школовао се, путовао и са тих путовања доносио нешто најлепше и најдрагоценије, а то су биле приче. Приче о Светој Гори, о Светој Земљи. После много година, замолила сам оца Алексеја, да те приче запише, да се не забораве. Због обавеза отац Алексеј није могао да пише, јер је зидао манастир. На крају га замолим да прича, и ја то снимим, и почнемо од Дечана и оца Макарија. Ова књига је за савременог човека драгоцена због садражаја, поруке, љубави и због тога што је све из кратких делова који се лако читају.

На крају је отац Алексеј рекао да су за њега старци, њих тринаест на броју, као једна огромна кула, пирг, огромно дрво, плодно, сваки је за мене део тога, да ли темељ, камење, малтер, или кровна конструкција. Где сам ја у свему томе? Сусрети са старцима, заиста су ми значили. Било да је то старац Макарије или Тадеј или Пајсије, Григорије, сви су уткани у мене и нисам ни једног заборавио, а надам се да неће ни они мене. Они су пред Лицем Божијим, и заиста су постали живе иконе Божије. Циљ живота по Серафиму Саровском је задобијање благодати Божије, а ја сам се уверио да су сви они били заиста храмови Духа Светога. И онда када сам ходио поред провалије или путем безбедним, ја сам осећао да су они ту негде. Нису ме спутавали у ничему, а опет су били ту да ме својим ћутањем опомену ако сам негде прилазио провалији. То је за мене битно, сачували су у мени ону охристовљену слободу, слободу избора коју су и они имали. Иако су ти старци били и Грци и Руси и Срби, у књизи се то неће приметити, неће се приметити та разлика.

Представљање књиге „СУСРЕТИ СА СТАРЦИМА“ завршено молитвом – песмом Пресветој Богородици.

јереј Срећко Зечевић