Извињавајући се што је дошао мање припремљен на предавање, јер је у последњи час ускочио као замена, владика Григорије је истакао да, ипак, свештенослужитељи морају да буду стално спремни да говоре о Светој литургији.  

- Света литургија је као што знате, и као што вас ваш владика учи и речју и делом – простор слободе. Она је земља живих, како воли да каже владика Атанасије. Она је наша права отаџбина. Она, једина на овом свету, створеном и смртном, има моћ и дејство, које тако жељно сви ишчекују и траже, да објави да се јавио Син Божји и да је сваки човек на овом свету њиме нашао спасење.

Позивајући се на јеванђелску причу о Блудном сину, владика захумско-херцеговачки истакао је да се у ову тајну спасења улази „срцем смиреним и душом скрушеном”.

- Враћамо се из земље далеке у земљу животну. И примамо лек бесмртности -  хлеб живота -  јер је то Божанска литургија.

- Надамо се да сте се предавањем владике Григорија још више учврстили у разумевању да је литургија предукус Царства Божјег и да ако нас нема у овој Светој литургији не може нас бити ни у оној небеској.

Литургија је, нешто из чега треба да се учимо како треба да живимо и да се молимо, да праштамо, да се уграђујемо у грађевину Царства Божјег, додао је домаћин вечери Његово преосвештенство епископ шумадијски г. Јован захваљујући госту на његовим предивним речима, као и за љубав и жртву коју је учинио да дође уместо владике Атанасија.

Вече је завршено разговором између епископа Григорија и публике. Одговарајући на бројна питања, овај епсикоп Српске православне цркве поучио је присутне да су за учешће у литургији потребни љубав и покајање, да је „достојан” за причешће свако ко се каје, као и да они који оспоравају „права” на причешћивање треба да преиспитају није ли њихово срце охладнело у љубави према себи и другима, јер, како је рекао - „литургија нас учи да сами себе и једни друге, Христу Богу предајемо”.

Епископ Григорије (Дурић) на духовној трибини у Крагујевцу

ЛИТУРГИЈСКА ДРАМА СПАСЕЊА

Јесењи програм Духовног центра Саборне цркве у Крагујевцу “Свети новомученици крагујевачки” отворио је 9. октобра епископ захумско-херцеговачки Г. Григорије предавањем о Светој Литургији које се налази у даљем тексту:

Света Литургија је простор слободе. Она је земља живих. Она је наша права отаџбина, она има једина на овом свијету, створеном и смртном, ону моћ и оно дејство, које тако жељно сви траже и ишчекују - да се јави Син Божији и да се сва творевина, у којој је човек створен као најважније створење Божије, спасе и да нађе излаз из ропства гријеха и смрти.

Неко је већ рекао, да ако бисмо Јеванђеље и све јеванђелске приче игубили, а сачувамо само причу о блудном сину, знали би смо све тајне и поруке благе вијести животворне, ријечи светог Јеванђеља. То је прича, како бисмо је радије превели, о радосном повратку, то је прича о повратку из земље далеке у земљу живих. То је прича о нашем спасењу. Као што знате, отац имађаше два сина и један од њих, кад им отац раздијели своје имање и своје наслиједство, отиде рекавши - дајте ми што је моје. Овдје наглашавам - дајте ми што је моје. И отиде и потроши све имање живећи распусним животом. На крају, огладнјевши и сијетивши се љубави свога оца, одлучи, сабравши сво своје биће у једно - вратићу се оцу своме. И као што каже један од најпознатих и најпризнатијих духовника нашег времена, отац Василије Кондикакис са Свете Горе, љубав очева вратила га је дому очевом. Ова чудесна прича развија се на још чудеснији начин: када се блудни син вратио потрошивши сво имање које није зарадио него добио од оца свога, отац изађе пред њега и не рјече му ништа, ни где си био, ни шта си радио, ни што си то урадио, него га загрли оним загрљајем слободе, оним загрљајем који је препун љубави и у коме онај који је загрљен никад се не осећа заробљеним, него управо ослобођеним. И још рече отац, да му донесу најлепше хаљине, да му ставе прстен на руку и закољу теле угојено и направе - гозбу. И сад пазите на очеве речи - овај син мој бијеше изгубљен и нађе се, бијеше мртав и оживе. Каква је то гозба и које је то теле угојено? Та гозба, браћо и сестре, јесте Света Литургија, а теле које отац даде да се закоље на тој гозби за живот свијета, јесте сам Син Божији. И настаде велико славље. Света Литургија је идентична овој јеванђелској причи. У Светој Литургији догађа се управо оно што се догодило између оца и сина: драма, драматичан однос или, како је неко већ рекао, драма спасења која се завршава увијек прослављењем Бога и човека.

Та драма је у исто вријеме и увијек сабор, сабор на коме је Бог међу боговима, Бог Господ и на коме људи имају могућност да приме Тајну Обожења. Ево и друге јеванђелске прича коју бисмо хтели да истакнемо као увод и као објашњење онога што желимо да кажемо. Човијек господар направи гозбу и позва многе, али неки се изговараху да не могу да иду на свадбу царева сина, неки рекоше да су управо купили волове, неки рекоше да имају посла на имању а свадба је била готова и ове званице не показаху се достојне. А онда нареди господар да се сви који се нађу на раскршћу позову на свадбу. И пазите сад шта пише, што врло често заборављамо: "И изашавши слуге оне на путеве, сабраше све које нађоше, и зле и добре; и напуни се свадбена дворана гостију. А ушавши цар да види госте, угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута. Тада рече цар слугама: Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба". Врло често смо слушали тумачења ове јеванђелске приче, али ја сам је тек скоро научио, схватио, чуо и почео да се питам, ко је овај који није имао свадбено одијело. Јер смо увјек мислили да је то неки од оних који не испуњавају закон, да је то неки од оних које називамо злима или неморалнима. Али видесмо да пише "и зле и добре". Сигурно је да се на гозби нашло много и злих и добрих, па ко је онда овај коме онај који је сила каже: зашто си дошао без свадбеног руха? Ја мислим и тако вијерујем и могу то и да објасним: то је онај који нема покајања, то је онај који нема смирења. И зато ћемо у литургијској молитви која нас уводи у најдубљу тајну службе, богослужења и служења, у оној молитви "Боже свети који живиш међу светима" прочитати реч која каже - ти онима који те моле дајеш мудрост, а за спасење си одредио покајање. Свима нам је неопходно покајање, да се вратимо оном распусном сину и да схватимо и видимо како је он могао да прими такву љубав очеву иако је био сав грешан. Срцем смиреним и духом скрушеним које Бог никада неће одбацити, улази се у ову Тајну, Тајну спасења. И враћамо се, као што пише у тој јеванђелској причи, из земље далеке у земљу живих, у земљу живота. Примамо лек бесмртности, хлеб живота, а то је Божанска Литургија.

Зашто је ово важно? Важно је зато јер сви ми који живимо у овом свијету, имамо разнолике проблеме, али сваки од нас који живи и који је рођен на земљи, не може да каже да нема онај јединствени и најстрашнији проблем, проблем који се зове смрт. И сијећајте се, јер знате како је смрт страшна. Наручито је страшна, када изгубимо некога кога волимо, а наручито је страшна смрт кад помислимо да нас чека, јер нема тог човека који је омрзнуо себе и своје тијело. Када се сетимо трулежи и оног страшног задаха смрти, потребно нам је свима да нађемо лијек против смрти. Па зато је и онај блудни син, живећи у оној земљи далекој, гледајући свиње како имају хране, у великој глади и жеђи сваке врсте, и телесне и духовне и умне, и оне највеће жеђи - жеђи за љубављу, рекао: вратићу се оцу своме и рећићу му "прими ме као једнога од најамника својих". У смирењу и искушењу срца десиће му се оно што се догодило и догађа свима нама - добиће изобиље љубави, радости и онога што је најважније - живота.

Света Литургија, браћо и сестре, драги оци свештеници, јесте давање нама Сина Божијега ради нас и ради нашег спасења. Као што је у оној ноћи самога себе предао за живот свијета, тако сваки пут на Светој Литургији, Он се увијек и изнова даје нама као Хљеб живота. То је исто рекао и научио нас у Светом Јеванђељу, говорећи: "Ја сам хљеб живота: који мени долази неће огладњети, и који у мене вјерује неће никада ожедњети... Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла. А ово је воља Оца који ме посла, да све што ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у последњи дан... Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. Јер тело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће". Како да изразимо људским језиком ову Тајну спасења, како да објаснимо другачије осим да опоменемо сами себе и један другога да нам је Господ даровао живот, и то од онога часа кад смо се родили. Сваки пут кад се роди нови човјек, Бог Господ Сведржитељ исповеда своју вјеру у човјека и шта треба да урадимо у овом свету. Треба да исповедимо савоју вјеру у Бога. Како то чинимо? Тако што се крстимо и обучемо се као што певамо - Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте. А како се облачимо у Христа? Опет покајањем, опет смирењем. Погружавамо се у воду три пута и излазимо из воде три пута, да би се показало да је оно погружење у воду смрт, а излазак из воде живот.

Наша вјера, браћо и сестре, јесте вјера у живот и зато је главна карактеристика која би требала да се види на лицу сваког хришћанина, и доброг и грешног и праведног, да има живот у себи и да носи радост живота. Зато је Света Литургија увијек радост, и зато је она увијек тако величанствена. Зато је у њој важно све, и естетика ако хоћете, зато је важно и место на коме се служи. Зато је уијвек било важно да љубимо красоту дома Божијег, зато је увијек било важно да свештеници буду обучени у предивне одежде, зато су и наши стари знали да постоји црквено рухо и зато су се свечано облачили када крену на Свету Литургију, јер тамо је највећи сусрет који може да се догоди на земљи, сусрет неба и земље кроз Онога који је сишао са неба и који је испунио вољу Оца небескога и који је умро ради нас и ради нашега спасења и који нам је оставио то за свој спомен рекавши – Узмите, једите; ово је тијело моје... Пијте из ње сви. Јер ово је крв моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова. И још им је рекао да кад год ово чине, смрт Његову објављују и васкрсење Његово исповедају. Шта још чинимо сједињујући се са Њим? Шта бива тад? Његова смрт постаје наша смрт, и Његово васкрсење постаје наше васкрсење. И Његова побједа постаје наша побједа. И Његова слава постаје наша слава. И Његово наслеђе постаје наше наслеђе, тако да нисмо више синови овога вијека, него синови Царства. А пошто смо синови, онда нисмо најамници. А пошто смо синови а нисмо најамници, онда смо и наследници. Каква слава, каква част, какво богатство, какво достојанство - да сваки од нас може да je једно са Сином и да га Бог познаје. Да га Отац познаје кроз Сина свога као Сина свога. Велика је ово тајна побожности.

Међутим, да се сијетимо у шта ми тако често упадамо, у какво искушење, у какво заслепљење? У исто оно заслепљење и искушење које се десило оном другом сину који се вратио са поља и који није могао да слуша играње и пјевање, коме је сметала слава, коме је сметало што се изгубљени син нашао и што је онај који бијеше мртав оживео. Оном који почиње да испитује никог другога него оца свога (толико те служих а никада ниси за мене направио овакву гозбу). А шта му каже отац - сине мој, требало је да се обрадујеш и да се узвеселиш. Говораше му да није добро да се тако понаша. Међутим, то тако бива, како каже отац Василије, и врло је тешко изаћи на крај са таквим људима, са онима који знају шта би требао да ради и Отац небески. Они увек имају један те исти стил, и брзо вам изређају своје безбројне врлине и злодјела других и врло тешко мењају мишљење. И оно што је најстрашније, не воле да се кају. Љубити и волети страно је њиховој природи, то је, браћо и сестре, пакао. Немати љубави, то је пакао, мржња је пакао који нас изнутра разједа. А божанска љубав је та која нас оживотворава.

Када би смо били на Божанској Литургији, није лако бити без љубави. А шта ми учимо, ако ишта учимо, на Светој Литургији. Учимо се тој љубави и припремамо се за онај вечни сабор. Учимо се да примамо љубав. Рај је управо то - имати божанске љубави. Рај је управо оно што се десило у овој јеванђељској причи, да отац излази пред нас и грли нас и говори нам: хајдете у радост коју сам вам припремио. Онај који је срца смиреног и духа скрушеног, који прима дарове који су нам остављени за смирење и покајање, он улази у радост очеву. А онај други, који је и испунио закон, отима се из загрљаја очевог и тражи објашњење. Уколико се налазимо у стању млађег сина који се вратио или се враћа, који је на путу повратка, тад можемо да прихватимо другога. А у другоме је, тако је Господ оставио, наше спасење. И зато толико пута говоримо: сами себе и један другога и сав живот свој Христу Богу предајмо. И на Светој Литургији догађа се управо то, јер ми не можемо да живимо један без другога. Ако питате човијека овде на земљи, било да живи у породичној заједници, било да живи у монашкој заједници, било да је младић, било да је дијевојка, било да је дете - шта је најтеже, шта је највећи подвиг, шта је најважније за њега, видећете и брзо ћете истражити да је то заједнички живот без кога не може нико да постоји. Наше постојање увијек је пуно чежње да буде потврђено од другога. Ако неко други не каже да ти постојиш, а наручито неко до кога вам је стало, а увијек нам је стало до некога, онда ви и не постојите.

У Светој Литургији догађа се да ми говоримо Господу, и један другом, да ти постојиш и Он говори нама да постојимо. И ја сам ради вас све ово учинио и ја вам дајем и узмите и једите и пијте и сјећајте се свега што сам учинио за вас, и крста и гроба, и Вазнесења и Васкрсења, и седање с десне стране, и другог и славног доласка. Нико не зна дана ни часа у који ће Син Божији доћи. Зато и служимо Божанску Литургију стојећи, треперећи, чекајући, примајући, предокушавајући оно Царство које нам је обећао, не лажним учитељем, не лажним царем. Већ оним који нам је потврдио сваку своју ријеч својом крвљу, својом смрћу и својим васкрсењем. Зато вас подсећам да покајање, за које смо рекли да нам га је Бог оставио за спасење, није оно што су људи, под утицајем римокатоличке и протестанске теологије, наметнули. Покајање није очајање, покајање није разочарење. Покајање је уношење свјетлости у таму нашег бића, покајање је онај час кад блудни син, у свој тами својој, сав разапет страстима, чувајући свиње које су страсти наше, каже једну једину реч - вратићу се оцу своме. У том тренутку пали се светиљка, свећа, кандило у његовој души и сва тама нестаје. И сва туга нестаје, и он иде оцу своме и све бива испуњено великом славом и великом гозбом. Зато, да не мисли нико, био он побожан хришћанин, био он побожни монах, побожна монахиња, да може да се спасе без покајања. Али, да не мисли нико, да може да се спасе самим покајањем, јер је покајање предуслов за улазак у Тајну спасења, у Свету Литургију. Кад је загрлио отац сина и кад је почело славље и гозба и играње и пјевање, тада је покајање било испуњење повратка из изгубљених, мртвих и умрлих, син је нашао живот. И зато Света Литургија, а то је нарочито важно да научимо, није средсво, него циљ нашег живота.

Нећемо ми Литургијом учинити оно што чинимо покајањем, него је Литургија већ овде и сада Царство Божије, педукус Царства Божијег. Све оно што се збива на Литургији, од онога који служи до оних који саслужују, од оних који учествују у Божанској Литургији до свега онога што се приноси на Божанској служби, све је то икона Царства Божијег. Зато је, браћо и сестре, толико важна и толико спасоносна ова чудесна трпеза, коју је Отац небески оставио преко Сина свога. Оставио нам је да се спасавамо кроз њу и у њој, у Царству Божијем. Зато ни Марија Египћанка, жена грјешница која је живела четрдесет година у пустињи и молила се непрестано, која је имала такву молитву да је и у ваздуху лебдила, није могла наћи спасење док није дошао онај свештеник који се зове Зосима и дао јој Хљеб живота који се даје на Светој Литургији.
Немој да каже нико на овом свјету, да је могуће мимо Бога и без Бога, мимо Христа и без Христа. Христос је, уствари, земља живих. Христос је, уствари, све оно о чему говоримо у Светој Литургији. Зато је и сваки епископ и свештеник, и сваки од нас, ни мање ни више, а уствари највише, икона Христва. Зато је сваки онај који служи и који учествује у Божанској служби позван и призван на велико славље. Не по својим заслугама, него по неизрецивој љубави Божијој из које је дошао Син Божији у овај свијет, да спасе оно што је изгубљено, да спасе оно што је мртво. Зато, браћо и сестре, поново кажем: бити хришћанин, бити свештеник, бити епископ, велика је слава и част. Наравно, у исто вријеме и велика одговорност. Због тога је начин нашег живота покајнички. И ми увек стојимо на путу и говоримо: вратићу се оцу своме и враћам се оцу своме. Као оној тројици апостола, кад им је Господ рекао - пођите са мном на ону гору Таворску, догађа нам се, дошавши тамо и видевши чудо, чудо живота, чудо спасења и преображења и прожети светлошћу, да пјевамо на крају Свете Литургије: Видјесмо свијетлост истиниту, примисмо Духа. Кажемо, Гоподе, добро нам је овде бити. И примивши милост мира, и приневши жртву похвале и узневши Њему од Његових дарова, ми примамо Духа Светога Животворнога и постајемо духоносци и богоносци и христоносци и идемо у овај свјет као свјетлост свјету и као со земљи, јер смо примили свјетлост која просвјећује све, а то је Христос Господ. И онда се ту дарује, на том месту, на тај начин, тим чудесним догађајем, догађајем у коме ми имамо активно учешће. То је рај који смо назвали драмом спасења, догађајем који јесте и наше распеће и наше распињање, али који је и наше васкрсење, догађај без кога нам нема лека за бесмртност. Зато је важно и преважно да у том догађају учествујемо, да се у ту земљу вратимо, јер свака земља изван те земље је земља далека. И у свакој земљи изван ове земље, завидићемо чак и свињама, а унутра, примићемо дарове неизрециве, постаћемо синови и наследници Царства, видећемо светлост истиниту и обрадоваћемо се, и наћи ћемо радост живота.