Велико је питање када се деда Драгослав последњи пут насмејао. Притиснут бедом и немаштином, болом савијен толико да је међу децом једва уочљив, овај човек био је дирнут даровима малишана и њиховом несебичном љубављу. Само он зна колико му недостаје дечија граја, пуно двориште и лоптом разбијен прозор. Ни хладно време ни тмурно небо нису спречили овај излив човекољубља и узајамне радости.
Свесни да су учинили велико дело милосрђа, да су неког обрадовали и некоме помогли, ђаци су се вратили својим школским клупама да на часовима веронауке кроје план за наредну добродетељ.
Урош Костић, ђакон