Очински, са речима пуним утехе и љубави, Владика Јован је након прочитаног Јеванђеља одржао беседу. Господ је дошао у овај свет, Страдао, Васкрсао и победио смрт. Владика је подсетио да време живота није у нашим рукама. Да Онај који је нас створио управља нашим животом. Смрт је тешка када нас одваја од наших најмилијих., али смрт није последња тачка у нашем животу. Господ нас је утешио да ћемо се по свеопштем Васкрсењу срести са нашим најмилијим. Говорећи о Драгановом животу, Владика Јован је упоредио свештеничку службу са службом вероучитеља. Иако Драган није био свештеник, живео је животом свештеника. Учио је децу вери и смислу живота. А живот у овом свету без Бога, је промашен живот, речи су Владике Јована. Најбољи вероучитељ кога је имала Шумадијска епархија сахрањен је у порти Сарановачке цркве уз црквену песму Христос Воскресе, песму победе живота над смрћу.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

Драган је слушао Реч Господњу и веровао је у Онога који је послао Оваплоћеног Богочовека да покаже пут свим његовим следбеницима, а онај који прелази из смрти у живот јесте на путу Господњем. Од рођења је гледао живот свог оца, угледног свештеника, који му је био путоказ у узрастању и образовању, а онда му је блаженопочивши Епископ Сава Вуковић благословио пут у Богословију, те је родну Шумадију заменио српском престоницом. Ту је Драган осетио призив Господњи и почео да узраста у вери упознајући се са догматима Цркве Христове, па је после матуре коју је положио са одличним успехом уписао Богословски факултет. Његову љубав према људима и Богу, ту крстолику хоризонталу коју је носио до последњег откуцаја срца, Епископ Сава је препознао и зато је његове таленте желео да умножи. Послао га је у школу иконописа у грчком Волосу, код Митрополита Христодула потоњег Архиепископа атинског и све Јеладе. Уз Богословски факултет који завршава у року, научио је и грчки језик и византијско живописање, а онда се отиснуо на далеки пут – до Лондона где изучава енглески језик и где се – током десетогодишњег боравка на Острву – упознаје са западним схватањем богословља. Тако Драган постаје теолог "par excellence" и ставља се у службу Епископа шумадијског Г. Јована који је у њему препознао комплетно богословско знање и видео Христоносца који ће му помоћи да покрене обнову црквеног живота у Шумадији. Наш Владика му даје благослов да предаје православни катихизис у елитној првој Крагујевачкој Гимназији, где постаје омиљен међу децом и професорима. Управо је на тој служби показао своју свестраност и мултидисциплинарност, што је пријало његовим ученицима који су после предавања излазили надахнути и у посебном расположењу. Истим Духом је одисала и атмосфера међу порфесорима у зборници. Био је то Дух Божји, јер Дух дише где хоће… Његова методологије и дидактика биле су узор за разумевање православног катихизиса, а из тога се родила и способност лагане комуникације коју су сви препознавали на таласима Радија Златоусти, а можемо – нескромно рећи – да је и Драган био богослов златних речи… Његови разговори су пленили знањем и способношћу да знање пренесе на друге. Зато можемо да кажемо мирне душе да је Драган утицао да се црквени живот међу младима обнови у срцу Шумадије…

Шумадије коју је волео, од рођења, коју је носио у срцу док је београдске улице мењао лондонским метро станицама. Док је у енглеској Националној библиотеци читао књиге светских умова, сећања су га водила у воћњаке које је увек посећивао. Сваког дана… Стално је долазио у породичну кућу, обилазио имање и оне исте воћњаке којих се сећао целог живота…

Не, нема у овим речима патетике и пијетизма, ово је сећање на поштеног човека, верног хришћанина, човека светских манира, богате културе и свеопштег знања. Ово сећање може само да нам укаже на Драганову будућност, јер је он знао колико је важно бити у есхатону, на свакој Литургији. Своју децу је доводио стално на Свету Службу Божију учећи их колико је важно да се причешћују из једне Чаше, да улазе у заједницу са Живим Богом, да саваскрсавају на свакој Евхаристији као удови Божји, као Синови Божји. Призив који је осећао преносио је на младе Шумадинце, али – посредно – и на њихове родитеље, комшије, сабирајући све око Једног Епископа у Једној Цркви да се сви причесте из Једне Чаше. Баш као што су Лука и Клеопа на путу за Емаус препознали Христа док је ломио Хлеб, тако је и Драган својим животом проповедао Богопознање, али не неку пуку веру у нешто безлично, онострано, већ веру у Оваплоћеног и Васкрслог Богочовека, који се свима објавио, кога је сликао на иконама, на фрескама у Црквама, кога је проповедао на веронауци, кога је сведочио својим животом, који није био нимало лак и безбрижан…

Драган је слушао Реч Господњу и веровао је Ономе који је послао Јединородног Сина да укаже људима на узак пут ка Царству Небеском, на узак пут којим је ходио наш Драган. Занимљиво је да је последња методска јединица, коју је уписао у дневнику била Тамо где је Христос тамо је Царство Небеско. Бог га је дакле узео баш у своје време. Рећи ће неко: узели су нам га. Али га нису узели, јер је он дао упут, својим животом и својим трудом, до сада. Колика понизност, какав аскетизам, испосник Светосавски, какве молитве, дечије милине!

Горан Мићић, протонамесник