У Светој Божанственој Литургији у манастиру Троноши у препуној цркви која је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, судећи по престоној икони за целивање у централном делу наоса цркве, саборно учествовасмо са верним народом овога краја, пратећи испрва, мало какофонично, па све усклађеније и једним срцем и устима како је Литургија врхунила ка Канону Еваристије, појање сестринства троношког. Већина поклоника се сјединила са Господом у Светој Тајни Причешћа.

После Литургије од служашчег свештеника који је, надахнут приликом да пред поклоницима из Шумадије представи свој манастир, његову историју, страдања и васкрсавања кроз векове, ктиторе, игумане, братства и сестринство у новије време, сазнадосмо и причу о чувеним троношким ратарским свећама постављеним са обе стране иконостаса. Добисмо и позив на прославу седамстогодишњице оснивања манастира које је заказано за септембар ове године, а на коју је позван да служи и поје и наш Епископ. Посетисмо и манастирску продавницу, где је свака икона изабрала себи достојног новог власника, музеј раног школовања Вука Караџића, и поклонисмо се у капели Светог Великомученика Пантелејмона икони Светог Кнеза Лазара заједно са болесном дечицом и њиховим брижним родитељима, док нас је све заједно обавијало благоуханије истог мириса, као што је оно које је дисало из моштију Светог великомученика Пантелејмона у манастиру Светог Павла и манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори, а које је писац ових редова имао милост од Бога да их целива прошле седмице на Светој Атонској Гори.

Ту начинисмо и заједничку фотографију испред темеља капеле из којих избијају млазеви целебне воде - чувена Чесма Југовића да се сетимо ових тренутака када прође неко време.

Владика Николај Охридски и Жички дочекао нас на улазу у виду своје фигуре извајане у природној величини у свом манастиру Соко између Крупња и Љубовије. Манастир је, по сањаној жељи из свог детињства, а по промислу Божијем, подигао недавно владика шабачки Лаврентије који је, видевши у свом пастирском служењу по белом свету да нам српска деца заборављају и језик и обичаје у туђини, желео све да их скупи, као брижна мајка своју залуталу децу и покаже своју љубав, љубав Отаџбине и Цркве према њима у манифестацији за омладину из дијаспоре под називом "Моба" да одрастају са спознајом ко су и где и одакле су им корени.

Уз не мала искушења приликом вијугања превеликог аутобуса уским асфалтним путем уз Поднемићке планине ка манастиру Свете Тројице у Бјелим Водама код Љубовије и бес возача који није имао куд до напред, јер је и не знајући, био на испиту, као и сви ми, јер идосмо ка тајном српском Острогу, стигосмо и у умиљењу саслушасмо о. Поликарпа који нам је детаљно исприповедао каква блага у виду моштију и мироточивих икона овај манастир поседује. Настојатељ манастира о. Серафим Петковић био је оправдано одсутан, али га је достојно заменила братија која, после оснивања манастира половином деведесетих година прошлог века, већ броји осам монаха ( од њих један је схимонах и четворица су јеромонаси) и више искушеника, па и искушеница, што се за, наше услове, како то о. Серафим у шали каже, већ може сматрати лавром. Свима је већ познато ко је о. Серафим и његова група "Србче" која на специфичан начин духовно својом музиком на стихове некад студеничког схимонаха, старца Симона, а сада сабрата ове обитељи, крепи и теши, нас маловерне.

После молитве за здравље, помазивања јелејем са Свете Тајне Јелеосвећења које се сваког петка у време поста, а сваког другог ван поста, служи у овом манастиру, кретосмо назад, кући.

Кроз маглу и кишу, али и испод дуге као символа особитог Божијег благослова над ходочасницима, преко чувеног Дебелог Брда, Ваљева и Лазаревца, стигосмо у наш арханђелски град, уморни, пуни до врха благодати и свесни да без архијерејског и пастирског благослова ниједан подухват не бисмо требали чинити. Нека нам је свима да душевну и духовну ползу, уз жељу да оваквих ходочашћа буде и више.

Срећко Урошевић, члан Црквеног одбора Врбичке цркве посвећене Светом Арханђелу Гаврилу, најнедостојнији од свих