На Јеванђеље по Марку, Преосвећени Владика је изнео проповед у којој је истакао да Господ говори ако саблазнимо једнога од ових малих, обесимо себи камен о главу и бацимо се у море. Зашто Господ тако строго говори? Саблазан је тежак грех, и велики грех. Он је и већи од личног греха којег човек учини. Ако човек учини лични грех он може да се покаје, али како ми да знамо да ли ће се тај којег сам саблазнио, може покајати? Сви смо као хришћани одговорни једни за друге. Зато Господ каже да је боље тај човек сам да пропадне него да повуче у пропаст са собом и друге. Као што је камен тежак и пада у дубину, тако исто и човек када пропада он не пропада сам, он са собом вуче и друге. Када се подиже, човек онда са собом подиже и друге. Даје пример другима. Зашто је тако страшно када човек саблазни једног од ових малих? Зато што се исто то односи и на речи Господње: "Који напоји чашом другога у име моје, неће му плата пропасти". Опет ми стичемо добра, којим не треба да се хвалимо, већ да ћутимо о њима. Кроз та добра дела ми подстичемо да други чине добра дела. Господ хоће да каже да ни најсиромашнији немају изговора да дају другима. Ако немаш новца, имаш макар чашу воде. Свети Јован Златоусти каже: "Немаш хлеба, немаш новца, немаш ништа да даш другоме, имаш. Немој да се изговараш да немаш. Шта? Имаш молитву. Имаш сузе. " Видимо како Господ даје дивне поуке. Само је потребно да слушамо и да знамо да слушамо. Није свако слушање на добро. Шта може више човека променити ако не наука хришћанска. Даље у Јеванђељу се говори о томе да је човеку боље ући са једном руком него ли са две у пакао. Господ нам говори да је боље одсецати то што нас саблажњава и ако ми саблажњавамо тиме другога. Господ поучава оне који бивају саблажњиви. Ако те око саблажњава и рука, одсецај то. Ако те саблажњава и твој најрођенији, да те наводи на грех, одвајај се од тога. Ми родитеље морамо поштовати све дотле ако нас они не наводе да престанемо да верујемо у Христа. Једино тада можемо да одбијемо послушност, али и тада поштовање према родитељима остаје. Шта је со, или својство соли? Она чува од кварења. Треба себе да посолимо том науком, ако се не осолимо науком Христовом, онда ћемо оном другом науком. Господ нас опомиње да немарно не приносимо жртву. Сољу Бог назива апостоле, јер су проповедали Јеванђеље. Оно чува човека да се не поквари и исквари. Када смо у Богу ми смо у исто време у Јеванђељу. Ако имаш благодати преносићеш на друге благодат, ако немаш онда немаш шта да пренесеш. У данашњем Јеванђељу спомиње се огањ вечни који се не гаси. Који се огањ не гаси? Огањ савест, која нас гризе ако смо чинили зло. Народ каже да је савест неумитни судија. Да живимо тако да не саблазнимо другога. Ако ја пропадам онда да не повучемо друге да пропадају. У заједници Божијој је као и у породици. Ако пропада родитељ и деца пропадају. И када се исправљамо онда морамо да проверимо да ли се исправно поправљамо. Зато, проверавајмо своје поступке, речи, дела, Јеванђељем, Богом и Црквом.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

ђакон Александар Ђорђевић