Епископ нам у беседи говори колико је Спаситељ ненаметљив, колико жели да нико не поверује у Њега под притиском, или из страха, или механички, аутоматски, доказ су Његова браћа: „ни браћа Његова не вероваху у Њега“. Он једино не жели: да учини насиље над слободом људском. Зато свакоме препушта да се слободно определи за или против Њега, и то на основу личног искуства. Свему има своје време. У божанском промишљању Свом о људима, Господ Христос устројава спасење људи на Своме човекољубљу и човековом христољубљу. Његово човекољубље увек бескрајно, увек ту, за свакога човека, али људи немају потребно христољубље да би поверовали у Њега. Откуд то? Од злих дела. Зла дела људска израз су њиховог злољубља; а зло увек мрзи на добро; злољубље је сушти непријатељ христољубља, јер је христољубље – доброљубље. Господ Христос зна зашто свет који у злу лежи мрзи на Њега: „Свет мрзи на мене, јер ја сведочим да су дела његова зла“.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

Епископ нам на крају каже да с правом се може рећи да дo Богочовека Христа људи уствари нису тачно знали шта је добро а шта зло. Он је богочовечанском светлошћу Својом први јасно осветлио граничну линију између добра и зла.

Ђакон Милутин Гашевић