По прочитаном Јеванђељу по Јовану, који нам благовести причом о једном стаду и једном пастиру, Епсикоп Јован је произнео своју беседу истакавши, између осталог, да се Христос обраћа Јудејцима који су тражили спаситеља ван Христа. Јевреји су тражили више начина како да се спасу. Зато Господ каже у Јеванђељу: “Ја сам врата и сваки који уђе кроза ме и изићи ће и пашу ће наћи”. “Богочовек је за људско биће врата за бесмртност, и да је Он храна те бесмртности. Све оно што се не охристови не може бити спасено, не може наћи Царство Небеско, и неће стећи вечност, јер се само кроз Христа стиче вечност и спасење. Једино је Христос могао казати: “Ја сам пут, истина и живот”. Сваки човек који се охристови, који је богоносац, он на тај начин налази храну и пашу о којем управо говори ово данашње Јеванђеље. Која је то храна? То је мир Божији, вера, истина и правда, доброта и милосрђе Божије. Храна човекова јесте Јеванђеље Христово и Црква Христова. Зато је он у Цркви увек. Увек кроз Цркву и Христа налазимо спасење. Те хране никад не нестаје. Најбоље нам о томе сведоче речи свештеника на Литургији: “Ломи и раздробљава Јагње Божије, Које се ломи а не раздељује, увек се једе а никад не нестаје, но освећује оне који се причешћују”. Не само тиме што се њиме причешћујемо за опроштај грехова, него се освећујемо. Других врата нема до врата Христових, јер је Он сам та врата. Лопов не улази на врата, он прескаче јер се боји да има стражара на вратима. Човек треба да има свог стражара, то је наш Господ Христос. Стално Господ чека нашу промену, да променимо ум, мисли, ако смо мислили зло или говорили: овај човек не ради како треба. Данашње Јеванђеље нам говори још: “Ја сам пастир добри и пастир добри полаже живот свој за овце своје”. Ове речи да је Христос пастир, односе се на речи светога Прокла, којег данас прослављамо. Он је био ученик светог Јована Златоустог. Много се догодило у историји Цркве за време светог Прокла, али оно што је најзначајније, јесте да се у Цркви увело да се пева: “Свети Боже у Цркви”. Тада је био земљотрес у Цариграду и они су ишли у литију. У том једном тренутку једно дете је било узето у небо, и нестало је, и када се дете спустило, рекло је да је било међу анђелима и да је чуло да анђели певају: “Свети Боже, свети крепки, свети бесмртни, помилуј нас”. Почео је народ да пева и земљотрес је престао. Ето видите шта значи када човек душом и срцем призове име Божије. Зато је речено да ће се спасти онај који призове име Божије. Нека нам Бог помогне да призивамо име Божије и да се стално сећамо Бога и да се молимо као што оци кажу: “као што дишемо”. Јел ми размишљамо када дишемо? Ми не размишљамо, исто тако треба да нам је и молитва. Тамо где је молитва тамо је ускраћен језик да не говори што не треба. Бог вас благословио”.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

ђакон Александар Ђорђевић