Обраћајући се сабрању литургијком беседом, владика Јован је осврнувши се на зачало Светог јеванђеља са ове Свете литургије, подсетио на веру, веру као основ хришћанског живота. ''Христос је био задивљен вером, коју су показали они који су носили узетога на носилима. Та вера је била толика, да они нису ни једног тренутка помислили да одустану од своје намере, да свог болесног пријатеља донесу Сину Божијем, иако су морали да пређу многе препреке и да се пробију кроз мноштво народа да би у томе и успели''. Владика је, указујући на слабости сваког човека, рекао да човек без вере није способан да превазиђе искушења и одупре се греху да не би постао раслабљен, јер грех је тај који раслабљује човека и који уништава веру у човеку и удаљава га од смисла и циља живота. ''Човек је слабо биће, у смислу да човек сам није способан да победи сва искушења која на њега долазе током живота. Човеку је то могуће једино уз помоћ Божију.'' То објашњава и Христов приступ и начин излечења оних који су Га походили у својим немоћима, где углавном можемо чути да опраштањем греха нестаје и свака немоћ у човеку, који кроз тај опрост бива исцељен. Такво исцељење, Владика је назвао ''измирењем'' са Богом, људима и самим собом. Вера као начин постојања, ствара се и расте у човеку, у искуству нас Православних, пре свега, кроз литургијски живот. Литургијски живот је живот заједнице и остварује се само у заједници. Они који себе лишавају таквог искуства, из разних разлога, а углавном је то егоцентризам и таштина по мери овог света, не могу познати Бога, јер нису способни за однос. Управо ове слабости, са којима се свакодневно срећемо, а такве човека најчешће успавају, па их није ни свестан, говоре о томе да је себе најтеже победити, много теже неголи читаве војске и државе. Говорећи о значају живота у заједници, владика је направио поређење са породичним ситуацијама, где појединац дозволи себи да се удаљи од породице, на неки начин се издвоји и недуго затим неминовно осећа последице таквог, својеврсног, отпадништва. ''У оваквим примерима, треба, пре свега потражити разлоге посртања и недаћа са којима се свакодневно срећемо'', рекао је владика Јован.

Беседа

После Свете литургије, домаћини су приредили трпезу љубави у недовршеном парохијском дому. Том приликом су замолили Владику да их у што скорије време поново удостоји архијерејског служења и благослова, а да ће се они потрудити да што пре доврше парохијски дом.
Наш епархијски архијереј је, на одласку, захваљујући се верном народу на љубави коју су показали у заједничарењу и љубазном дочеку,  као и показаној жељи за поновним скорим виђењем, обећао да би могао чак и да промени распоред служења у свом редовном годишњем календару, уколико се испуне заједничке жеље и планови за скори завршетак радова на порохијском дому,  и да би могао доћи већ на дан храмовне славе, на Свету Мати Параскеву - Свету Петку.