Чтецирао је господин Владан Степовић и господин Милан Ђоковић док је за певницом појао протојереј Драгослав Милован.
Епископ је после прочитаног зачала, Јеванђеља по Матеју произнео беседу:
“Браћо и сестре, Господ наш Исус Христос је у свом Јеванђељу рекао: “Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем својим Небеским. А ко се одрекне Мене, одрећићу се и Ја њега пред Оцем својим Небеским”. Шта то значи признати Господа? Значи веровати у Њега. Прихватити све оно што нас је Господ учио. Прихватити Његово цело Јеванђеље. Признати Господа значи унети Бога у себе и живети Богом, а човек не може да живи Богом ако не може да живи Јеванђељем. Зато је веома важно то признање које признаје Њега пред људима. Признање је и храброст. Поготово у оно време када који је год признао Христа за спаситеља био је краћи за главу. Онај који носи Бога у себи, и носи га онако како треба, он се ничега не страши. Не плаши се телесне смрти јер зна да после смрти он задобија живот вечни и гледаће лице Божије. Дужни смо, управо ради тог вечног живота у Богу, не само да верујемо у Христа васкрслога него и да јавно, пред свим људима, а и непријатељима, признамо Христа за Господа и Спаситеља. Спасење је тамо где је Спаситељ. Који вером не унесе Бога у себе он и неће много марити за своје спасење. Прави хришћанин се никада и ни пред ким несме застидети Христа. То не значи да ми сада треба да само причамо да је Христос Бог и да ми сада идемо да се намећемо свакоме и говоримо о Христу. Мудар човек зна када и шта треба да каже и кад и коме треба да каже. Мудар човек зна да ли је тај други човек је заиста у стању да прихвати шта му се говори. Говорити о Христу, а не проверити себе и своју веру, је само показивање само празне приче. Показивање себе како зна више од другога. Потребно је да ми делима посведочимо Христа. Хришћанин је дужан душом и телом да прославља Господа Христа да би на крају био сав Њиме прослављен и да би вечно живео у Њему. По речима Светог апостола Павла који каже: “Ако исповедаш устима својим да је Исус Господ и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен”- али ако верујеш, и не само ако верујеш устима и срцем него да веру потврдиш делима својим и делима својим највише проповедаш, више него ли језиком и речима. Вера у васкрсење Христово пројављује се по неопходности кроз јавно исповедање Његовог божанства. Вером својом у Христа богочовека хришћани исписује по срцу своме сав божански морални закон, сав живот Спаситељев, сву праведност Његову. Све то човек исписује у своме срцу. Наша вера у богочовека и безгранична наша љубав према Христу, безрезервно идење за Спаситељем, показује да ми Христа предпостављамо свима и целоме свету. То је оно што је говорио и писао често преподобни Отац Јустин ћелијски: “Све дајем за Христа, Христа ни за шта”. Ако се човек не даје Христу, он се онда даје самоме себи. Безгранична љубав према Христу и другоме човеку предпоставља самоодрицање себе и прихватање љубави Божије. Другим речима, нашим односом према Христу овде на земљи одређује се наш живот у будућем веку. Ми овде и сада започињемо да живимо вечни живот. Ако овде и сада не живимо Христом, немој да се надамо да ћемо живети на оном свету са Њим. Нисмо ли Христа исповедали овде, како ће нас онда Христос признати пред собом и пред Оцем небеским. Нисмо ли сведочили Христа, како ће да сведочи Христос нас пред Оцем својим небеским. Дакле, браћо и сестре, од такве наше вере зависи наш удео у вечном Царству Христовом. Како се будемо односили овде према Богу, Цркви и људима, такав ће бити однос и горе. Ако Господ види да ми заиста живимо и исповедамо Христа онда ћемо чути оне речи: “Добри и верни слуго, у малом си ми био веран, над многима ћу те поставити; уђи у радост Господа свога”. Зато човек који носи Христа и Христом живи, он је христоносац и живи у радости без обзира шта га тренутно или сутра снађе у животу. Он се радује у Богу зато што и муку и страдање прима са благодарношћу. Кад човек прими крст Христов и свој и носи га са благодарношћу он је примио силу Крста. Христос нас учи да за спасење није довољно само у души да поседујемо веру већ је треба јавно исповедити. Имамо примере таквог исповедања у хришћанској цркви. Ђакону Авакуму су претили смрћу и набијањем на колац али се он није одрекао Христа. Он је и колац носио на свом рамену са радошћу и благодарношћу што ће живот свој положити за Бога јер зна ако га положи на прави начин вечно ће живети. Апостол Павле у данашњем Апостолу који смо чули каже: “Војник који се не бори на прави начин не може да добије награду” – другим речима ако не верујемо како треба да верујемо од вере нећемо имати користи. Ако се не молимо како нас учи Црква онда ми од те молитве нећемо имати користи. Свети Оци кажу да је послушност изнад поста и молитве. Не смемо да се стидимо Христа и требамо да признамо Христа. Ево, данас наша Црква слави оног капетана Лонгина који је био постављен да чува стражу приликом распећа Христовог. Био је многобожац. Није веровао у Христа али када је видео шта се догађа. Да се земља тресе кад Христос издише, да се гробови отварају, мртви устају, да звезде падају са неба, шта је рекао: “Заиста ово беше Син Божији” – и ту веру на какав начин је он исповедио, Господ га је признао. Данас га ми славимо као светитеља, а био је незнабожац. Такорећи за тили час задобио вечни живот али је исповедио Бога неустаршиво. Зато што је исповедио Христа они су га убили, и зато га ми славимо као мученика. Имате пример оних разбојника. Један хули на Бога па каже ако си ти Христос сиђи са крста па ћу ти тек онда поверовати, а овај други, благоразумни разбојник, прекорева овог првог разбојника молећи Христа да га се сети када дође у Царство своје. И шта му Господ каже: “Заиста ти кажем данас ћеш бити у рају”. Све ово могло би да значи да ми у једном тренутку и можемо задобити Царство небеско али у истом том тренутку и да га изгубимо. Опет по речима Светога Писма: “У чему те нађем по томе ћу ти судити”.
Браћо и сестре, молимо се Богу, верујмо у Бога и тражимо да нам Бог да моћи, снаге и храбрости да признамо Христа. Али га прво признајмо у себи, а онда и пред другима. Доста се њих, на жалост, у српском народу постидело Христа. Имали смо ту несрећну идеологију па смо се и одрицали. Али браћо и сестре, ако се и одрекнемо да се вратимо на пут. Да тражимо покајање баш зато што смо се одрекли. Није само одрицање Христа тако што кажемо себи “Ја не верујем”. Ми се одричемо Христа када не прихватамо Христа. Када не прихватамо Цркву и Јеванђеље. Зато нека нам нам Господ помогне и нека нам буде и пример овога Лонгина капетана да исповедимо тако што ћемо осетити присуство Бога. Када човек осети присуство Бога он све осећа да је радост. Зато и каже Апостол Павле: “Радујте се у Господу, и опет кажем радујте се”. Да се радујемо што нам је Бог дао живот и што можемо да долазимо на Литургије, на богослужења, да се сједињујемо са Богом. Куд ћеш ти већу радост – да се исповедиш, да се покајеш, да се причестиш и да примиш Христа у себе. Бог вас благословио”.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио светим тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/7921-sveta-arhijerejska-liturgija-u-vinogradima#sigProId838c52fd01