После прочитаног Јеванђеља по Луки, Епископ се обратио сабраном народу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, ево приближавамо се великом и значајном празнику. Празнику који је темељ свих осталих празника, како кажу Свети Оци. Јер да није било Божића не би било ни других празника. Зато је овај празник значајан за нас и можемо схватити смисао и значај овога празника уколико смо се, бар у ових четрдесетак дана, припремали првенствено духовно, а и телесно, да дочекамо празник. То је празник када треба заиста да се запитамо зашто се Господ родио, зашто је дошао у овај свет, зашто је страдао и зашто је васкрсао? Ради нас и ради нашега спасења. Овај празник треба да нас подесети на наше духовно рађање. Ми смо се једном телесно родили али ако свакога дана или тренузтка се духовно не препорађамо и рађамо онда нећемо осетити значај рођења Христовога, а то значи да Христово рођење није ништа у мени пробудили да постанем другачији и бољи човек. Не би смели да духовно успавани дочекујемо овај велики празник. Да човек дочека у духовном расположењу празник он треба да види да ли се за једну јоту, за један милиметар исправио или да ли је променио и проверио себе или пак мисли да оно што је зацртао је само исправно. Дакле, морамо стално бити будни и зато и празници јесу ту да нас пробуде и у нама изазову искрено смирење. Апосто Павле каже у Посланици Ефесцима: „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих и обасјаће те Христос Господ“. О каквој смрти нам говори Свети апостол Павле? Говори нам о духовној смрти. Духовна смрт иде увек испред телесне смрти и то је најопасније за човека, ако духовно умре пре телесне смрти. Шта сачињава нашу духовну смрт? Наши греси. На првом месту наша гордост, сујета, охолост и када смо у њима ми смо духовни мртваци тј. мртви смо за све оно што је божанско, све оно што је узвишено, бесмртно и вечно. Зато се човек бори да докаже да је само он у праву али да послуша никако, а од послушности нам зависи спасење. Све оно што је божанско, узвишено и вечно смо сазнали од Господа нашег Исуса Христа и да треба да пођемо за њим. Он никога не прииморава од нас да идемо за њим. Бог је човека створио слободним да живи како хоће и да се понаша како хоће, а наш народ каже: „Можеш како хоћеш али не можеш докле хоћеш“. Слободом којом нас је Бог обдарио изједначио је нас и Њега али баш зато што нас је створио разумним бићима треба разумно и да се понашамо. Када је Апостол Петар рекао Христу да хоће да иде за њим али само да му остави време да оде и укопа оца свога, Христос му каже: „Хајде замном, а остави нека мртви укопавају своје мртве“ – а ми смо од Христа сазнали још и ово – да Он има силе којом васкрсава све мртве и духовне и телесне. То је само у сили и моћи Божијој. Зато Апостол Павле и каже „устани ти који спаваш и васкрснућете Господ“. Стање спавања није стање будности, а будан је онај који духовно стално устаје и сеже да чини оно што је добро, честито и поштено. Христос нам каже, браћо и сестре, „ јеси ли грехољубив? Гле, ти стално спаваш“- спаваш у духовној смрти, а то значи ниси будан за оно што је божанско и оно што је вечно. Несвесан си за прави смисао и истинску радост живота. Истинска радост живота може бити само са Богом. Греси у нама успављују богочежљива осећања и оно што нас покреће ка Богу. Управо, светлост Христова, која је засијала из гроба Господњег, нам обелодањује и показује да су греси смрт душе, аБог да је живот душе. Смрт је пакао, живот је рај. Шта је рај? Живот у Богу и живот по Богу. Пакао је живот без Бога. Шта ћемо ми одабрати то све зависи од нас. За богочовека Христа смрт је сан из кога Он буди свакога који жели да се пробуди. Христос спасава онога који жели да се спасе али на начин како учи Црква и како учи Јеванђеље. Заиста сваки човек је духовни мртвац кога Христос није пробудио својим Јеванђељем. Хоћеш да видиш какав си, завири у Јеванђеље. Читај Јеванђеље као да разговараш са Богом јер је Јеванђеље биографија Бога. У Јеванђељу ћеш сагледати себе у Истини. Свети апостол Павле нас упозорава да је куцнуо крајњи час да се пробудимо из духовне смрти и позива нас на покајање као васкрсење из греховне смрти. И ето, браћо и сестре, ми идемо, као што рекох на почетку, у сусрет празника рођења Христовога. Идемо у сусрет празника Светлости. Идемо у сусрет живоме Богу. Да се измиримо са Богом и са другима и са самим собом. Рођење Христово је помирило Бога и човека, небо и земљу. Идући ка том празнику не смемо да идемо невољно и тромо него ако смо постили и душом и телом и појачали молитве, ако смо ускратили себе од онога на шта нас наводи онај куси, морамо почети испочетка и од оног основног. Да желимо да будемо спасени. Да празник ка коме идемо буде богослужбени сусрет. Да га дочекамо литургијски и саберемо се на Литургији јер нам Литургија Христа даје. Зато и певамо на Светој Литургији „ Видесмо светлост Истине, примисмо Духа Светога“- е без тог Духа Светога не можемо осетити радост празника рођења Христовог. Дух Свети је у нама ако живимо Духом Светим, а живећемо ако се одрекнемо свога духа. Зато Апостол Павле каже: „Духа Божијега не гасите у себи“ – угасимо ли Духа Божијега у себи ми смо већ духовни мртваци. Дух Свети је тај који нас оживљава и чисти.

Нека нас Господ спасе и да нам овај празник, који је испред нас, донесе радост у ову нашу земаљску тугу и живот. Тамо где је Христос туге нема, тамо је радост. Зато је и Литургија радост. Свети преподобни отац Јустин ћелијски каже: „ Не могу да замислим тужног човека тамо где постоји Литургија“. Ми треба да будемо литургијски народ, а то значи да будемо у богослужењу и да будемо у молитви. Бог вас благословио.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић