У току Литургије, Епископ и сабрани народ су се молили и за душе упокојених, међу којима је и новопредстављена слушкиња Божија Стаја Сладојевић, мајка Епископа зворничко-тузланског Фотија.

Након прочитаног јеванђељског зачала, Епископ Јован се свештенству и окупљеном народу обратио беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, у ову суботу пред Божић, Црква је одредила да се чита одељак из Јеванђеља који говори о Царству небеском. Зашто је то тако? Зато што је управо доласком Господа нашег Исуса Христа у овај свет са њим сишло Царство небеско. Доласком Христовим, сваком верујућем човеку омогућено је да уђе у Царство Божије. Свако ко поверује биће спасен, а спасење подразумева задобијање Царства Божијег.

Заиста, браћо и сестре, када човек још у овоме свету размишља о Царству Божијем и труди се да га осети у себи, онда почиње другачије да живи. Такав човек се другачије понаша, другачије говори, другачије ради. На пример, ако човек размишља о Царству небеском, а то значи да размишља о спасењу, он ће променити себе и почети да се мења. Ако је човек постао зависан од алкохола, он ће, ради спасења и ради задобијања Царства небеског, престати да пије. Не само што ће урадити то, већ ће га и други другачије посматрати – неће бити унакажена пијаница, већ трезвењак.

Ето видите какву духовну корист нам доноси то размишљање од Царству Божијем. Заиста, браћо и сестре, Царство небеско даје плодове свакоме који се за њега труди. Господ Христос у Јеванђељу каже да се Царство на силу задобија (уп. Матеј 11, 12). То није наша телесна сила, већ борба против себе и свега онога што је у нама ружно. То је најтежа борба. Најтежа је борба борити се са собом. Онај који се не бори са собом, све дубље и дубље тоне. Код таквог човека наилази страх да се не може избавити из проблема. Страх је опасна болест. Једини добар страх јесте страх Божији. Он нас чува и подстиче да се не огрешимо о Творца – онога који нас највише воли.

Када се дете огреши о свог родитеља, оно можда увек и не разуме своју грешку, али ипак осећа страх због своје грешке. Тада страх замењује љубављу. Сви ви родитељи сте приметили да ако изгрдите дете, оно се снужди, али брзо вам се враћа у загрљај да покаже да се није љуто. Ако такво осећање имамо према Богу и ближњима, онда ћемо се сачувати од своје злобе и гордости. Нећемо себе истицати, а друге понижавати.

Заиста, браћо и сестре, Царство небеско је дало плодове. Оно у себи садржи бесконачни живот. Истина, и пакао је огроман, али да ли он доноси спасење? Не! Он само може донети слабости и ограничења за човека и наводи га да се преда. Ми често кажемо да не можемо нешто да урадимо, а да нисмо ни покушали. Зашто нисмо клекли на колена да нам Бог да силу и моћ за извршење тог дела? Човек са Богом може да чини само добро, док без њега може чинити само зло.

Царство Божије нас учи да сва земаљска блага и сва научна достигнућа која не воде Царству крију у себи муку. Поједини Свети оци кажу да у себи крију отров. Поред свих земаљских блага, технике и технологије живот постаје несносан и све тежи када смо без размишљања о Царству. Не могу нам блага овог света олакшати унутрашњу муку која настаје због удаљености од Бога. Човеку је највећа мука када Бога замени собом и мисли да нешто може сам. Шта можеш, човече, без помоћи Божије? Велики си кад Бога носиш у себи и живиш по Богу. Ко може против Бога? Нико!

Када човек има веру у Бога, зна да постоје крајеви невољама. Када вере нема, онда се човек предаје катастрофама и невољама. Браћо и сестре, ми када живимо за Царство небеско, осећамо га и овде. Зато Јеванђеље каже: „Царство Божије је унутра у вама“ (Матеј 23, 27). У Царству све сија од духовне радости. Тамо тама не може да уђе, јер светлост Христова просветљује сваког човека који долази у свет. Која то човекова туга може против Бога и светлости Божије.

Треба да знамо да Царство Божије није далеко и неоствариво за нас. Добро је ако признајемо да смо истински грешни, онда ћемо се и покајати. Али ако нам грешност постане изговор, онда заиста постајемо далеко од Царства. Ми често кажемо да нам је јело и пиће потребно сада, а после нам не треба. Тек нам после треба, браћо и сестре. У овом животу је више туге него радости. Колико год кратак овај живот био, он је врло важан. На основу тога како смо овде живели и радили, задобијамо вечни живот. За разумног човека нема ништа реалније од Царства небеског. Зато је Господ рекао: „Иштите најпре Царство Божије и правду његову, и све ће вам се друго додати“ (Матеј 6, 33).

Ако осећамо Царство небеско, лако ћемо пребродити све невоље које нас у животу сналазе. Треба да се сетимо Христових речи да је Царство у нама. Када човек има Бога у себи, он има мир, радост и снагу да се бори против немира. То можемо чинити само са Богом. Зар може ишта бити ближе човеку него Царство Божије. Зато, не морамо нигде да идемо да бисмо га пронашли, већ га је потребно отворити у нама. Кључ за улазак у Царство је вера и добра дела, браћо и сестре. Вером ходимо и очекујемо онога који треба да дође. Вера Христова је искуство, а не пука теорија и људско мудровање. Докле год човек мудрује собом, он је далеко од Бога. Тада је своју мудрост узео себи за Бога.

Да се молимо Богу да нам помогне да задобијемо Царство небеско, мир Божији у себи. Ми смо на прагу празника мира. То је онај мир за који је Господ рекао: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје“ (Јован 14, 27). Мир светски је варљив, као што је и све светско. Ми у њему живимо, али је потребно да схватимо да ћемо га једног дана оставити. Иза себе остављамо само добра или зла дела. Зато је речено да ћемо се својим делима оправдати или својим делима осудити. Водимо рачуна на своја дела, свој живот и поступке. Молимо се Богу да се Он што више усели у нас како бисмо у радости могли да дочекамо празник Рођења Христовог и празник Царства Божијег. Бог вас благословио!

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Лазар Марјановић